Полицијски гласник

ОТРАНЛ 178.

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАОНИК

ВРО.Ј 23.

На.1&сћпег, казна је не само у колико трошкови падају на терет осуђеном, већ и у колико се он тиме излаже јавном унижавању к . Тачно је, да осуђени има да ноднесе материјалну штету, и да се излаже јавном унижавашу, али то не сачињава сунггину објављивања пресуде, већ је само њена последица. § 16. Достављање пресуде. § 219 к. з. пропиоује: »У свима случајевима лажног онтужења, опадања и поврсде чести, ако уитужени увреднтељ буде осуђен, суд ће на трошак увредитеља пресуду увређеном доставити«. Као што се види, достављање пресуде је об авсзно за суд, али је за исто потребно, да је увредилац одн. клеветник (законодавац обухвата и њега под „увредитељ") осуђен. Према томе пресуда се не би имала достављати н. пр. у случају компенза ције или кад је увредилац одн. клеветник малолетник, који је делао без разбора. Доставл>ање се врши о трошку осуђеног. Ови се трошкови имају сматрати за разлику од трошкова око објављивања иресуде као ироцесни трошкови, јер достављање врши сам суд, док објављивање сам -увре^ени одн. оклеветани '). § 17. Накнада штете. Према | 215 а, а1. 1 »у случају осуде за дело из § 210 може суд, по нарочитом тражењу оклеветаног лица, осудити оптуженог, норед казне, још и на то: да оклеветаном да накнаду- у новцу за претрпљену или могућпу штету или као задовол,ење за нанету му клевету 1( . Да би се добила ова накнада, потребно је дакле: 1° Да је у питању клевета: за увреду се дакле не може добити накнада у кривнчној парници већ у грађанској. Увређени треба тога ради да подигне грађанску тужбу. 2° Да је клеветник осуђен, јер се вели „може суд... осудити оптуженог иоред казне". Према томе и ако би кривично дело клевете постојало, накнада, о којој је реч^ не може се добпти, ако извршплац клевете није кривац, т. ј. ако није осуђен на извесну казну. 3° Да оклеветани тражи накнаду. Пакнаду може тражити оклеветанн сам пли његови заступници, поменути у § 210 т. 1 ' ако су они подигли тужбу за клевету. Но ако је ови траже, она се има досудити наравно оклеветаном, а не њима. Према § 215 б а1. 3 „Наоледници немају права да траже накнаду..." Алн ако ју је сам оклеветани тражио, па умро, она се може досудити у корист његових наследника, јер се у наведеној одредби вели само, да је наследници не могу тражити оами, § 188 немачког к. з. међутим ни онда не даје право на накнаду 2 ). Ако је више лица оклеветаио једном нотом клеветом, право тражења накнаде припада свакоме од њих. Да би оклеветани могао тражити накнаду, довољно је, да је способан за радњу у смиолу Кривичног Судског Поступка.

х ) Уп. Ргапћ § 200 II. . 2 ) Б. 01аћаизеп § 188, 3.

Пије дакле иотребна приватно правна способност за родњу 1 ). Тако и распикуће је могу сами тражити, н ако се иалазе иод старатељством, н ако су дакле неспособни за радњу у приватно-правном смислу. (НАСТАВИЋЕ СЕ) « ч БЕЛЕШКЕ ИЗ СУДСКЕ ПРПКСЕ ПО КРИВИЧНИГ1ДЕЛИПП КРИТИЧКО ИЗЛ^ГАЊЕ од М. С. Ђуричића члана Касациоаог Суда

(ПАСТАВАК) 14. Жалба државног тужиоца даје Касационом Суду овлашћеае, да изврши ревизију ожалбепе пресуде само у ономе њеном делу, на који је жалба изјављена, а ве у целости. § § 272 н 275 кр. с. и. Оптул^ени је стављен под суд за дело покушаја убпјства п за дело лаке повредс тела. Првостепени Суд својом пресудом ослободи оптуженога за прво дело, као невина а за друго дело осуди га на казну. Државпи тужнлац употреби противу такве пресуде нравно срество н ту изјави да се жали за то, што је оптуженп ослобођен но првоме делу, а одпосно осуде по другоме делу није казао ништа. Према оваквом правном среству, Касациони Суд пашао је да Апелациопи Суд нпје надлежан за суђење овога оитужења, па је с тога Касациони Суд ову пресуду размотрпо и оснажио. [I одел. 15. V. 1909. год. № 5763.] 15. За постојање кажњивога дела кривоклетства сведока по кривичним делима, не тражи се да је лажна сводоџба произвела какво дејство на корист [т. 1. $ '267. к. зак ] или на гатету [т. 2. § 287. к. зак.] оптуженога, већ је довољно с;шо то што је сведок такву сведоџбу дао и на њу се заклео. Н. II. и II. II. оптужени су, што су лажио сведочилп и заклели се, да су тоболс виделн, кад је ногипули ударио оптуженога коцсм но леђима, па овај тек онда на њега пспалио пушку и убио га. Овом лажпом сведоцбом, свсдоцн су хтели да помогну оптуженоме, да докаже његову лалшу одбрапу: дч је убијство извршио у иравсдној нужној одбрани. Првостепени С-уд у побудама свога решсња изнсо јо да је за постојање дола кривоклетства из т. 1. § 267. к. зак. потребно да је лажна сводоџба сведока била од корисги оитуженоме. Како се нз акта види да Апелацнони Суд овим сведоцбама није поклонио вере, то оне нису ни утицале на пресуђење кривице оптуженога. Кад, према томе оптужепн пије имао никакве кориотп од овога сводочења нитп су нскази сведока у опште ма колпко утицали на пресуђење ове кривице, онда и нема дела из т. 1. §2(37. крив. законика.

х ) Уп. ОШгаизеп § 180, 4.

Са ових разлога првостепени ћупрнјски суд, својпм решеп.ем од 7. 11, 1909. год. № 3430., ослободно је оптужено од стављања нод суд, по § 162. крив. с. ност. Ну по жалбн иследног судије Касациони Суд [I. 25. П. 1909. год. № 2408] поништио јо означено решење са разлога: „Кад и сам суд у разлозима ожалбеног решења констатује да су оитуженп Тома и Паун својим сведоцбама пшли на то да утврде,.да је оитужони X. извршио дело убијства пад У. у праведној нужиој одбрани, дакло да су онп таквом свсдоџбом ишли на корист оитуженога, п на ту своју сведоџбу заклетву положили, онда јо погрешно суд даље иашао да у ноступку оптул^ених нема престављеног дела само са тога, што но гласу пзвршне пресуде Апелацпоног Суда под № 5860 1908. год. оптул^епи X. пије имао иикакве користп од њпховог сведочења пити су њихови псказн у општо ма колпко утнцали па пресуђење те кривпце. А иогрешно за то, што наре}>ење т, 1. § 267. казн. зак. за ностојање овог кажњнвог дела нс тражп да криво сведочење ироизвсдс н жељепе посљедице т. ј. да п пресуда буде изречопа у корист оптужепога, всћ је по овоме закону довољно и само то, да се кривим сведочењем шило у корист оитуженога, без обзира да ли ће такво сводочење произвести н жсљсне посљедице и т. д. а . Пошто је првостепепп суд усвојио ове примодбе, оптуженици су отавл.енп под суд а доцније и осу1)енп за ово дело, иа је та пресуда и извршном постала. Схватањо Каса>ционога Суда, изнето у овим примедбама сасвим је на своме месту. Ми ћемо само још напоменути, да изнети случај кривоклотства сведока у корист онтуиЈенога, преставља прпвилеговање деликта кривоклетства, јер се по паведепом закону такво кривоклетство казни много блалхнјо ного ли други случајеви кривоклетства. Прематоме нема никаквог основа да со код такве Форме деликта тражи да је и иостигнут какав успех, кад се то не тражи ни код квалификовапог деликта из првог става т 2. § 267. казн. зак. којн преставља тежи случај кривоклетства сведока'). 16. Кад се кантарска признаница о премеру какве робе, преиначи, у памери да се употреби ради преваре, да би се ор купца наплатила већа вредност, но што би требало, па се у тој цсљи и употреби, или кад се таква признаница употреби у означеној цељи — стоји дело фалсификата исправе. У овом случају дело преваре налази се у идеалном стицају с фалсификатом иоправе. Овде ћемо изнети три случаја из судске праксе у прошлој н оној годппи. I. 11. II. оптуЈкен јо за то, што је нрепраипо па затим „покушчо" да употребп и од купца наплатп 3 кантарске призпанпце, у којнма је означопо 300 кплогр. храие, впше, по што је стварно пзмсрепо п предано.

х ) Види о овоме наша ивлаган.а и тамо наведене писце, у нашој расправи : О кривоклетству и т. д. Београд 1906 г., стр. 55. и 56.