Полицијски гласник

БРОЈ 28.

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 219.

3. У случају §§ 223. и 225., ио налогу Министра Правде а тражењу владе стране државе или њеног диаломатског застуиника. Нод увреда и клевета араво на истрагу застарева за 6 месеца од дана, кад је дело учињено, а извршење иресуде за годину дана од кад иресуда иостане извршиа к . Разлози који говоре у прилог тога, да се увреда и клевета владаоца истражује по налогу Министра Правде, постоје и онда, кад оне нису јавно нанете те је одредба т. 2. неумесна. § 230. »У свима случајевима осуде због цвреде или клевете, суд ће достивити увређеном или оклеветаном лицу иресуду у верном иреиису о трошку осуђеног лица, а на • захтев увређеног или оклеветаног лица може суд, ако је дело учињено иутем штамие, наредити отрогику осуђеног штам.иање иресуде у каквим новииама®. У овом §-у безразложно је пропуштено, да се оклеветаном одн. увређеном да право, да, по овлашћењу суда, објави нресуду о трошку кривчевом и онда, кад је она јавно ма иа који начин извршена. а не путем штампе. § 231. »Покушај кривичних дела из ове главе неКе се казнити Реторзија (или комиензацијаЈ. А. Казнени Законик I. 1. „Ако је увређена страна уцреду с места повратила, и ако повраћена увреда није много већа од оне учињене јој, вели се у § 215. к. з. неће се ни једна страна казнити". Овде је реч о реторзији 1 ). За исту је потребно: а) Да је увреда одмах („с места") новраћена. »Одмах« значи, да између нанете и повраћене увреде мора бити континуитета, т. ј. да је између њих кратак размак времена, што је једно Фактичко питање. Према некима је међутим довољно, да је увреда повраћена за време трајања а®екта, и ако после дужег времена. Тако усмена увреда може бити према њима повраћена увредом у каквим новинама. б) Да повраћена увреда није „много већа" од друге, што је једно Фактичко питање. в) Да су обе увреде у кривично-правном смислу. Према томе не би могло бити компензације, кад би противправност једне увреде била искључена, н. пр. на основу § 214. к. з. Без значаја је међутим да ли су извршиоци криви. Према томе може бити реторзије и онда, кад је један увредилац малолетник, или народни посланик. В. 0. 2. § 84. III. г) Да је нанета увреда повраћена од самог увређеног. Не би дакле могло бити компемзације, кад би увреда била повраћена од сродника или пратиоца увређеног лица.

х ) В. Ргапћ § 199 II 2.

2. Кад су испуњени горе именовани услови реторзије, »ме/Је се ни једна страна казнити" вели се у § 215. к. з. Из начина изражавања се види, да је суд дужан, да ослободи кривичне одговорности оба увредиоца,- кад су ови услови испуњени. Не вели се ништа о случају, кад је друга одн. прва увреда »много већа" од прве одн. друге. Али је оправдано узети с обзиром на § 174. к. з., да се не може казнитн онај, коме је нанета »много већа" увреда, и да се онај, који је нанео »много већу" увреду, казни блажије, т. ј. да му се сматра као ублажавна околност то, што је и он увређен. 3. За примену § 215. к. з. није потребно, да су обе увреде на суђењу, нити чак, да су тужбе подигнуте од оба увре1>ена лица. Но ако је само једап подигао тужбу и оптужени се позове на § 215., он се једини има ослободити кривичне одговорности. Он се има ослободити кривичне одговорности чак и онда, кад је за увреду, која је њему нанета, у другој кривичној парници увредилац био осуђен или и ослобођеи зато. што није кривац. 4. Кад су увредиоци ослобођени кривичне одговорности на основу § 215., они нису кривци, али њихове увреде остају противправне, т. ј. кривична дела. Недостатак реторзије је дакле само услов кривичне одговорности, т. ј. постојање исте није основ искључења противправности. II, Код увреде из § 104. к. з. за постојање реторзије је довољно према § 104 д. к. з., да је увредилац изазван на увреду незаконитим иостуиањем лица, које је увредио, т. ј. чиновника и у опште јавног службеника и т. д. Но у овом случају остављено је нахођењу суда, да увредиоца ослободи кривичне одговорности или да га казни блажије, т. ј. да му оно незаконито поступање сматра као ублажавну околност (у § 104 д се вели погрешно само »за олакшавајуАу околност®). У нрвом случају је недостатак незаконитог поступања услов кривичне одговорности за увреду, а у другом је постојање истог облигаторна олакшавна или ублажавпа околност. (НАСТАВИЋЕ СЕ| БЕЛЕШКЕ ИЗ СУДСНЕ ПРПКСЕ ПО КРИВИЧНИП ДЕЛИПП КРИТИЧКО ИЗДАГАЊЕ од М. С. Ђуричића члана Касационог Суда

(НАСТАВАк) 20. Касациони Суд разматра све тсоначне пресуде и решења нижих судова, но само по жалби [§ 272 крив. с. пост.] Он може примедбе на отежање кривцу чинити само ако има жадбе државног или приватног тужиоца (§ 276. крив с. пост.) А исто тако он можа примвдбама ићи на олакшицу кривцу само онда, кад је изјављена зкалба од оптуженога или његовог браниоца. [Види у истом смиолу и наш чланак у књизи „Кривичноправни чланци" —

„Два важна питања из области нашег кривичног судског поступка", на стр. 30 и 31, као и Никетића Казнени Законик, и кривични судски поступак, код § 276. кр. с. пост. У овом смислу стоји и стално решавање у Касационом Суду. Види противне овоме одлуке. Касационог Суда 1 и У 1909 г, № 5263 и 8 VI — 1909 - № 6947.] X стављен је под суд за опасну крађу. На претресу, прив. тужиоц одустао је од тужбе. Како је оптужени дело признао, поротни суд огласи га за крива, а државни суд осуди га на казну. [Пресуда пожарев. прв. суда од 18 IV 1909 № 8603]. Противу ове пресуде изјави жалбу само државни тужилац, и Касациони Суд [I—2У—1911. г. № 1263] уништи ту пресуду са ових разлога: „Кад је државни суд приступајући примени законских наређења на одлуку поротнога суда, ири свем том, што је оштећени, због односа сродничких са оит. Илијом, одустао од тужбе, нашао да се опт. Илији има казна одмерити по одредби т. 1. § 223. каж. зак., — онда је погрешио, што оптуженог, X. поред казне затвора није осудио и на споредну казну губитка грађанске части, кад дела крађе повлаче полицијски надзор и губитак грађанске части. У осталом суд је погрешио још и у том, што није дао разлога зашто оптуженога осуђује на казну за ову крађу и без тужбе приватног тужиоца; као рођеног ујака оптужениковог, противно пропису § 235. казн. законика.' 1 Првостепени Пожаревачки Суд усвоји ове примедбе и видећи да је опт. Х-а погрешно осудио на казну, кад овде нема тужбе, а дело се према личним односима опт. X казни само на приватну тужбу [§ 235 казн. зак.] дао је ове мотиве: »Како је тужилац пре саопштене прве пресуде, одустао од своје тужбе, праштајући кривицу опт. Илији, а овоме одустанку има места према I одељку § 235. и § 50. к. зак. то се оптужени Илија има према § 250. в) крив. с. пост. пустити испод суђења.® У овом смислу Суд је и донео пресуду од 22 V 1909. г. № 11469, коју је оснажио и Касациони суд. [I—8—VI 1909. год. № 6947. Овакве одлуке погрешне су јер Касациони Суд, по означеним прописима крив. с. пост., није овлашћен да иде на корист оптуженога, кад нема његове жалбе. Ј ) У осталом, овде је цела радња првостепеног суда погрешна, јер, кад је приватни тужилац од тужбе одустао, а он по помен. закону има на то и право

') Дручије је код других држава. 'Гу се допушта да се по шалби тужилачке стране (држав. пли прив. тужиоци) може ићи на корнст оптулгенога, али ту и само државно тужиоштво може у правном средству ићи на корист оптуженог. Тога нема ни у нашем законику о крив. суд. пост. ни у пракси наших судова. У овом погледу уиућујемо на прописе § § 338. 343. к 430. крив. с. пост. за Царевину Немачку.