Полицијски гласник

БРОЈ 30.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

СТРАНА 237.

2). Ако пак има места расходовању опда којој би се власти за то требало обратити. кад Пореско Одељеље неће тај предлог суда да прихвати, а овако застареле порезе има много у овој општини?!" На ово питање одговарамо: Застарелост пореза о којој говори члан 12Г). закона о непосредном порезу, устаиовљена је у јавном интересу, на име да би се знало: докле држава има права да тражи од својих држављаиа порез, и обрнуто, докле су они у обвези нрема љој. Према овоме, застарелост није везана за изјаву пореског дужиика, као што је нпр. случај у грађанским споровима, него се порез не сме наплаћивати чимјепротеко онај рок, који је поменутом законском одредбом нредвиђен. И, ако би влаети вршиле наплату застарелог пореза егзекуцијом, опе би одговарале за повреду права дотичног лица. Према томе, чим су извесне пореске суме застариле, оне се неће наплаћивати, него ће се предложити за расходоваље. У општинама, које врше наплату пореза, и код којих су распореди бр. 2. предлог за расходовање чине оне саме преко Пореских Одељења. Ако Пореска Одељења не би прихватила овај предлог. било из погрешног разумевања закоеа, било из којих ^у драго узрока, општинским судовима не може се одрећи право, да тај случај саопште Пореској Управи, као надзорној власти над Пореским Одељењима, и она ће упутити одељења на законску дужност. Члан 123. закона о порезу, није ни у каквом сукобу са чл. 126, јер се други став чл. 123. односи само на суме расходоване услед отумаралости и немаштине, а не и застареле суме. Тамо се, на име, даје овлашћење, да се и после расходовања може наплатити порез од онога чије се имовно стање побољшало, или онога који је после отумаралости пронађен, наравно, опет само тада ако порез није застарио. Тако се само има разумети значај става другог чл. 123. а иикако друкчије. II. Суд општине метковићске, актом својим Бр. 1416, пита: „Један грађанип из ове општине осуђен је 20 година робије за убнство своје матере. Од ове осуде издржао је 9 година н 6 месеци, помилован 4 године, иа по том пуштен са осуде својој кући условно у слободу, и овај осуђеник у слободи код своје куће има да издржи 6 година и 6 месеци. Суд моли за објашњене: подлежи ли овај грађанин плаћању пореза на личност у 6 динара за ово време док је у слободи, или не, пошто је он пунолетан а није прешо 60 г.одина? к На ово питање одговарамо : По члану 74. тачке ђ. закона о непосредном порезу, ослобођавају се од плаћања пореза на личност судскн осуђеници па затвор, заточење или робију, за све време одржања тих осуда ако је оно дуже од године дана. Како се условни отпуст не може изједначпти са издрженом или опроштеном казном, јер се лице, које је на условном

отпусту увек може вратити у казнени завод кад наступе узроцп које предвиђају чл. IV и V. закона о условном отпуштању криваца из казнених завода, то и условно пуштени осуђеницк задржавају и даље положај осуђеника, о којима говори чл. 74. зак. о порезу. Прсма томе, условно отпуштене осућенике не треба задужнвати порезом на личност у 6 динара, о коме се говори у првој половини чл. 72, а треба их задуживати иорезом 5°/ 0 , ако имају имања или какав други порески објекат. III Суд општине нроштиначке, актом својим Бр. 867 нита: »Суд п одбор по чл. 86. тачка 3 закон о општинама, решењем својим од 18 јануара 1910 год. Вр. 45, уступио је, на јавној лицитацији, под једно - годигањп закуп општинско непокретно нмање једном грађанину из ове општине. Суд општински више пута тражио је од закупца арснду, на леп начпн, али он није хтео до данас да плати. Закупац нема иишта од живе стоке ни покретности, само има пет дана ораКе земље на уживање. Да не би општина изгубила излицитирану суму новаца моли се уредпиштво за објашњење: по ком се законском пропису може наплата извршити од закупца ?® На ово питање одговарамо : Ако арендатор неће да нлати уговорену суму на леп начин, опда иека општински пуномоћник подигне тужбу код надлежног суда, према вредности спора, па ће он осудити арендатора на плаћање. За обезбеду неплаћене суме, пуномоћник може тражити забрану на прибрани род, како са имања које је издато под закуп, тако и са оног што је арендаторова својина. У осталом ни суд ни одбор нису смели одобрити закуп а да претходно не обезбеде његову наилату, било плаћањем тромесечне кирије у напред, било сигурним јемством од стране закупца. Да је то учињено у своје време, сада се не би ни чинило ово питање. Ако се уговорена сума не би никако могла наплатити од закупца, општински пуномоћнпк има права да тужи одговорне органе за штету, јер су они били дужни да обезбеде наплату уговорене суме( т. 3 4 и 15 уредбе од 23. марта 1840 године. В.М>. 221—288). Кад нису сами осећали нотребу даизвргае једну дужпоот премаинтерасима опгатинским, треба их на то нагнати овим путем.

ОДЛУКЕ ДРЖАВНОГ САВЕТА И КАСАЦИОНОГ СУДА Одлуна опште седннце Касационог Суда од 4. априла 1911. г. № 4028. Реферат нувара шума лотпун је доказ по чл. 133. зан. о шумама и ако он приликом оастављања нстог није био заклет на дужност, само ако је он на нсту заклет лре доношења пресуде. Првостеп. суду за окр. бооградски био је оптужен Љ. II. из Ругања за три дела

горосече, учињене у гауми села Рушња. Оптужени нпје признао извргаење ових дела, п суд га је ослободио казно као невина пресудом својом од 12. јануара 1911. г. № 1317, налазеКп да реФератп чувара шума не могу битн доказ за кривице оптуженога по чл. 133. зак. о шумама, зато, што је уверењем суда опгатпне рушањске од 31. децембра 1910. № 1796. утврђено, да тај чувар шума у времену пзвршоња дела и поднагаања реФерата нпје био заклет на своју дужпост. По жалби државног тужиоца Касациони Суд примедбама свога III одељења од 10. Фебруара 1911. год. поништио јо помен. нресуду са речима: „Када се из уверења суда општине рушањске од 31. децембра 1910. г. № 1796, види, да је чувар шума опгатине ругаањске, који је реФерате по овим делима горосече поднео, заклет на дужност 7. маја 1909. год., онда јо суд погрешно узео, да ови протоколи чувареви немају доказну вредност с тога, гато чувар гаума, који нх је потписао, није био заклет у времеиу, када су сачињени, већ је ове исправе требао да цени с обзпром на ту окрлност, да је чувар гаума ипак заклет прс него је ожалбена пресуда донета и да су они тада ималп и тај услов, који се за њихову доказну вредност по закону тражи (чл. 24. у вези чл. 133. зак. о шумама). Првостепени Суд нпје усвојио ове примедбе, већ је дао противразлоге, наводећи: да остаје при својој пресуди како са разлога у њој изнстих, тако и с тога: гато налази. да примедбе Касационог Суда да заклетва чувара гаума учињена после реферата, а пре но што је пресуда изречена, има повратну силу, и да њиховим рефератима датим пре положене заклетве даје доказну вродност по чл. 24. и 133. зак. о шумама не могу опстати саразлога: 1. што се по општем принципу изложеном у § 234. крив. суд. пост. тражи за важност исправе, да је издата од заклетог чиновника за издавање таквих исправа законопозваног, дакле тражи ее да је онај који је позван да издаје законе исправе претходно на дужност заклет, а не да се важност тих исправа може допуњавати накнадном заклетвом. Према овоме, кад је закон о шумама у чл. 133. дао чуварима шума право да могу правити реферате о нађеној горосечи и лицима, која као учиниоце означава, па да ти реФерати као исправе могу бити пуноважни докази да је извесно лице учинилац пзвесног дела ио пропису § 234. крив. суд. пост. оида је неопходно потребно да је чувар шума у времену правл.ења тога реферата имао све услове који су му законом прописани, те да се као такав сматрати може. Кад то стоји и кад је чл. 24. зак. о шумама изрично наређено да чувари државнпх, општинских, сеоских и манастирских шума при ступању у службу полажу заклетву, онда они нису чувари гаума у смислу закона о гаумама све докле не положе заклетву, и по томе њихове сведоџбе било писмене или усмене имају важност сведоџбе обичних сведока, чија се доказна вредност има ценити по прописима кривич. судског поступка.