Полицијски гласник

СТРАНА 242.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

БРОЈ 31.

чног и породкчног живота могу се само онда доказивати, кад садрше какво кривично дело (§ 106.. а1. 2.). Извршилац оговарања се казни и онда, кад је доказана истинитост ч.чњенице, али он није имао основаног повода за то, и стало му је било само до тога, да о другом рђаво говори (§ 106. т. 3.). Ако нзвршилац оговарања исто пред судијом за неистинито огласи и Формално повуче, судија има издати оговараном исправу о томе; он се може ослободити кривичне одговорности, ако је оно што је тврдио, из опростиме заблуде за истинито држао (§ 106. т. 2.). VI. Морвешј^о за^омодавство 1. У њему се разликује увреда (§ 246.) и клевета (247.). 2. Допуштено је доказипање истииитости код клевете (§ 249. т. 1.). 3. Суд може да не изрече никакву казну, кад је увреда или клевета била изазвана непристојним понашањем повређеног, или кад је он одговорио злостављањем или другим увредама или клеветама (§ 250.). 4. Противправност увреде је искључена, кад је извршена в из оправданог разлога". (§ 246 ). VII. Енг <лесчо-амерш^амС1?о закоиодавство. 1. У њему се разликују Пћо1 и в1апс1ег. 81апс1ег се састоји за разлику од Пђе1 само у одређеним, лажним изјавама, које су тужиоцу нанеле штету, док су за појам 1Ше1 довољне и неодређене изјаве омаловажавања и саопштавања чињеница, које тсопсге1;о нису нанеле никакву штету тужиоцу. Даља разлика између 81апс1ег и Пће1 лежи у начину извршења: први се састоји у усменим изјавама и саопштавањима, а други у писменим сваке врсте. 2. За 81апс1ег се одговара само приватно — правно, он је дакле један приватно — правни деликат а не кривично дело. То се образложава тиме, што изговорена реч брзо исчезне, док написана остаје, те и теже последице производи, и што. писмено извршен напад на част показује веКу пакост код извршиоца, јер је имао више времена да размишља о делу, што дакле такав извршилац обично дела с предумишљајем. 3. 1лће1 и 81апс1ег се сматрају више као дела против позива и напредовања нападнутог лица, него против његове части 1 ), што важи нарочито за в1апс1ег, за чије постојање је потребно проузроковање материјалне штете. VIII. Рус^о за^омодавство 1. Оно разликује увреду (чл. 530.) и клевету (чл. 531.). 2. За клевету се наглашава, да постојп и онда, кад је саопштавање учињено у одсуству нападнутог. 3. Закључује се, да је за постојање увреде нотребно, да је изјава омаловажавања учињена у ирисуств у нападну-

Уп. ХДертапп 306.

тог, као према италијанском Казненом Законику. Но увреда постоји иаравно, кад је она у писму садржана и писмо дође у руке нападнутом, јер се и онда може рећи, да је он присутан изјави омаловажаван*г. Изјаве омаловажавања учињене у одсуству нападнутог сматрају се као поверљиве, те би извршилац сматрао казну као неправедну последицу прекршаја поверења или неопрезности трећег лица. — Сем тога трећи ће бити. вели се, дискретнији, кад зна, да ће он сам бити кажњенЈ ако изјављсно даље прича и тиме прекрши поверење указано му '). 4. За клевету је потребно саопштавање какве околности, која може шкодити части, т. ј. навођене једне одређене чињенице. Било би према томе само увреде, кад бн А пазвао Б у ирисуотву неког трећег »варалицом" без навођења чињеница, из којих бп се то могло закључити. § 23. Историјски развој увреде и клевете У римском праву увреда и клевета нису постојале као самостална кривична дела против части. Оне су биле само једна врата шјипае. 1пјипа пак није била кривично дело иротив части, већ против личности у опште, и обухватала је сва кривична дела против личности, изузимајући оиа, која су била сматрана као самостална кривична дела, као што је н. пр. убиство ' 2 ). Тако она је обухватала поред увреде части (шСатаПо согтсшт) лаке телесие повреде, нападе на полну част, нарушење домаћег мира (с1отит VI 1п1го1ге). О њима се је говорило у 12 таблица, 1ех согпеПа с1е тјигпз н у разним царским конституцијама. У старом немачком праву је међутим повреда части сматрана унек као самостално кривично дело. Но у разним законодавним изворима па ни у СагоПпа њихов појам није био утврђсн, всћ се је само прописивала казна за изјаве одређене врсте. Опште немачко ираво се је пак придржавало римског појма тјипа, али се је њен обим постепено ограничавао, тако да се је најзад под тим подразумевала само повреда части. У даљем развоју се је почело разликовати и између увреде и клевете (нарочито од .Рецегбас/1-а), и то разликовање је прешло у новије законодавство. У Душановом Законику има три члана, у којима се говори о увреди: Чл. 50.: »Властелин који опсује н осрамоти властеличића, да плати 100 перпер. И властелпчић ако опсује властелина, да плати 100 перпер и да се бије стапи«. Чл. 55.: „И ако себар опсује властелина, да плати 100 перпер и да се осмуди 3 ) ако ли властелин или властеличић опсује себра, да плати 100 перпер".

] ) Уп. Иертапп 298. 2 ) В. ВтсИпд 1133, Иертапп 218, Моттзеп 784. 3 ) НоваковиН 180: «Осмудити је мање нозната реч, али се и данас говори, и значи ватром ожећи или оиалити

Чл. 95.: »Кто опсује светитеља') или калуђера или попа, да плати 100 перпер..." § 24. Увреда у војном казненом Законику § 81. »Ко увреди стражара, стражу или патролу речима или непристојном радњом, казниће се затвором до једне године". § 86. а1. 1. „Ко увреди дежурног ОФицира усмено, писмено или непристојном радњом, казниће се затвором до две године*. § 87. а1. 1. »Ко увреди речнма пли пепристојном радњом дежурног, пожарног и друга војна лица из реда подофицира и редова, који сличну службу врше, казниће се затвором ;\о шест месеци". Као што се види, у наведеним одредбама говори се само о једном кривичном делу против части: о уврсди. ДеФиницнја исте се у њима не даје," те све што је речено о увредн по Казненом Законику, важи и за увреду по војном Казненом Законнку. Израз »речима« из §§ 81. и 87. се односи на увреду извршену како усмено тако и писмено, н. пр. нутем штампе. За војна лица не важе на име одредбе Закона о Штампи, о којима је реч о увроди, већ горе наведепе одредбе, јер оне нису укинуте чл. 58. з. о. шт. Став »непристојном радњом® односи ое на увреду извршену гестом, делом или представљањем. Да бп се горње одредбе о увреди примениле, потребно је, да је увреда нанета коме војном лнцу у дежурству или у вршењу, стражарне патролске или пожарне службе. Ово је дакле једна нарочита врста увреде. За обичне увреде војних лица важе одредбе Казненог Законика о увреди. Као што се види из § 81., и стража и иатрола се сматрају као иасивно способне за увреду. (свршиће се)

•еже-

БЕЛЕШКЕ ИЗ СУДСКЕ ПРПКСЕ ПО КРИВИЧНИП ДЕЛИПП КРИТИЧКО ИЗЛАГАЊЕ од М. С. Ђуричића члана Касационог Суда

(ПАСТАВАк) 25. На случај реалнога стицаја кажњивих дела, кривцу се казна ие може спустити испод минимума, који је законом предвиђен за најтеже од дела, која су у стицају. [§ 69. први одељак, 2. став, казн. законика]. [I 23. X 1909. № 11498, в. Никетића казн. зак. код § 69, стр. 47.]. [Општа седница 19. X 1910. Л» 1 1534].

А ) Поваковић 293: а Светитељ је енископ или владика. )}