Полицијски гласник

БРОЈ 31.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 243.

X. оглашен је од поротног оуда за крива за две опасне крађе нз тач. 1. § 223. к. зак. Првостепени суд стави оптуженоме у % олакшицу признање и добро владање и осуди га за оба дела на две године затвора. ГПресуда Првостеп. ваљев. суда од 13. IX 1910. № 36491]. Ову пресуду уништи Касациони Суд примедбама I одељења од 28. IX 1910. № 10767, које гласе: »Кад је у § 69. казн. зак. предвиђено, да ће суд кривцу у случају стицаја више дела са разним казнама, моКи опустити казну до онс мере, која је законом одређена за најтеже од његових злочинстава или преступљења, за која се осуђује; кад је дакле за кривца у стицају разних казни као минимална осуда означена она казна, која је као максимална предви1>еца за најтеже његово дело 1 ), онда суд противно овом законском пропису није могао оптуженом Јеврему у овом случају спустити казну испод максимума предвиђеног за лело опаоне крађе; која су дела овде у стицају. 'Го пак, што су приликом наређења о определењу казне у ' стицају, предвиђени случајеви, кад се код кривца стеку разне казне, не може бити разлог да се од њега одступи у случају ако се код кривца стеку казне истога рода, по разним делима, јер се- не може претпоставити да је циљ овом законском пропиоу тај, да се онај кривац, који би се налазио у стицају са једним тешким и једним лаким делом, које закон благо казни, строже казни, него у случају да је и ово друго дело исто онако тешко као и прво, а запрећено казном истог рода 1( . Ваљевски првостепени суд није усвојио ове примедбе већ је дао следеће [7. X 1910. № 40283] противразлоге: »Суд је пронашао да овде постоје две опасне крађе, које се казне по тач. 1. § 223. крив. зак. и за које се опт. X. казна има да одмери. Од олакшица суд му је признао добро владањс и нризнање, и5 тач. 4. и 7. § 59. к. зак. за свако дело, према признатим олакшицама суд је досудио кривцу по једну годину затвора, а то је према § 61. крив зак. могао учинити. Потом је према § 69. крив. пост. сабрао те две казне и дошао до казне од две године затвора, коју је казну пресудом и досудио. Иравилно је дакле поступљено и с-уд се није огрешио о наређење из § 69. крив. зак. Примедбе погрешно упућују суд на наређење, које је иска^запо у другој тачци првог одељка § 69. крив. зак., јер овом наређењу овде нема места. То наређење предвиђа случај кад се на овај начин одређујући казне, дође до збира, који прелази максимум казне за најтеже дело, а по судској оцени довољна би била она казна, која је максимална за најтеже дело прописана, па у том случају законодавац даје суду овлашћење да може досудити

^Види овако исто погрешно разумевање § 69* к. зак. и у пресуди Апелационога Суда од 16. IX 1907. 4910, у пашој књизи „Кривично-правни чланци" Београд, 1910. г. на стр. 61 и 62.

ону казну, која је као максимална за најтеже дело прописана" 1 ). Општа Седница Касационога Суда одбацила је ове противразлоге и усвојила примедбе свога I оделења, но с битном изменом „да су примедбе закону саобразне, у колико се њима суд упућује да при одмеривању казне за кривице у стицају, а према § 69. казн. зак., казну може спустити до оне мере, која је законом одређена за најтеже од његових злочинстава или преступлења, за која се осуђује,-те да дакле не може казну спустити нспод минимума одређеног за најтеже дело«. Као што се види из предњег излагања, одредба овога веома важног прописа неједнако се тумачи од наших судија. Тако овде имамо тројако разумевање поменутог закона о одмеравању казне за стицај кажњивих дела : а) По примедбама Т одељења Касационога Суда, кривца је требало осудити на максимум казне за опасну крађу, а то је по § 223. к. зак. десет година робије. б) По противразлозима, суд је слободан у одмеравању казне и у овом случају. Суд је по § 69. к. з. само обвезан да одмери казну за свако дело и да те казне сабере, а то је он и учинио. Сад, кад би овако олређујући казну, изишао такав збир, да он прелази максимум казне за најтеже дело, онда би суд поменутим наређењем био овлашћен да ту укупну казну редуцира до максимума казне за најтеже дело. Што се тиче спуштања укупне казне испод минимума за најтеже дело, о томе суд не говори ништа, али се из пресуде и противразлога види да суд држи да примени правила о томе спуштању има и овде места. в) Ио одлуци Опште Седнице, овим се наређењем обвезује суд, да при одмеравању казне у овоме случају не може сићи испод минимума за најтеже дрло, дакле овде пспод 2 године робије §§ 14. и 223. к. закона. Стоји то да је стилизација помен. прописа веома рогобатна и иепотпуна, чиме се донекле може и правдати изнета колебљнвост судских одлука. Ну како је по кривично правосуђе веома важна ствар, да се бар овакви битни прописи једнообразно и правилно примењују, ми смо ради да овоме припомогнемо нашом интерпретацијом означенога закона. § 69. казн. зак. представља законско наређење, по коме су судови дужни да одмеравају казну ономе кривцу, коме се суди за стпцај кажњнвих дела. Ту је усвојен за одређивање казне ткзв. кумулациони принцип. — Кривцу се дакле одмерава казна за свако дело посебице, па се тек онда скупљају све тако одмерене казне и изриче се једна укуппа казна, која није ништа друго до збир свију ових казни. Овај принцип обухваћен је првим одељком првог става пом. § 69. казн. зак.

г ) Види овакро исто разумеваље поменутога закона и код Лазе Урошевића у његовом казненом законику (( Судски Требник® II део, Београд 1911. г. код § 69. на стр. 77. и 78.

Пу изложени принцип није у закону потпунце изведен ; он је до душе усвојен као правило, али је у даљим ставовима § 69. к. зак. претрпио извесна умножавања и ограничења. Та одступања јасна су и о њима не ћемо овде ни говорити, Питање је у томе: 1) Шта се хтело да пропише другим ставом "првог одељка помен. законског прописа? и 2) Могу ли се и на случај одмеравања казне за реални стицај применпти прописи §§ 61. и 62. казн. зак. и по њима кривцу спустити укупну казну за сва дела, која су у стицају, испод минимума за најтеже од тих дела н. пр. за изнети случај: може ли укупна казна бити мања од 2 године робије ? Ми држимо да је прво питање правилно расправљено у противразлозима првостепеног суда, а то је: да се овде садржи ублажавање строгог кумулационог принципа, у толико што се допушта суду да V случају, ако збир казни за поједина дела, пређе максимум казни за најтеже дело, може казну редуцирати до тога максимума. Истина ово овлашћење нема никакве практичке вредиости, пошто бн суд и без тога, кад би нашао да му збир много излази, могао постићи ову редукцију, казне за поједина дела. Ну, свакако овакво разумевање тачно је и према изворнику нашег казненог законика и ми га усвајамо 1 ). Много је важније питање оно, које нас овде поглавито и занима, то је питање о спуштању казне испод минимума. Одмеравање казне није једно и исто, кад се кривцу суди за једно дело, и кад му се суди за стицај. Тако § 69. к. зак. једини је законски пропис, који регулише одмеравање казне на случај реалнсга стицаја. До душе, суд ће и овом случају, при одмеравању казне за поједина дела пазити има ли кривац олакшавних и отежавних околности, па према истима и одређивати меру казне за поједина дела [у толико дакле и овде има меота примени § 61. и 62. к. зак. у в. с § 218. кр. с. пост.]. али суд нема овлашћења да у овом случају спушта казну испод законског минимума за најтеже дело. Ово суд не може да учини ни по томе, што је и то. обухваћено поменутим наређењем, по коме овде не може бити спуштања исиод оне мере, која је законом одређена аа најтеже дело. И тако: У овоме наређењу узакоњено је једно опште правило, да се казна за стицај може спустити у границима законског максимума и минимума за најтеже дело. Законски максимум може се прећи. с обзиром на даља ограничења изложена у томе пропису, али нигде није допуштено да се сиђе испод законског минимума 2 ). Ну, баш, кад-се ово не би изводило из садржаја поменуте одредбе, и у том

Тако и наш коментатор Ђ. Ценић код § 69. к. зак. за Царевину Немачку и § 47. казн. зак. за Царство Јананско, по којима укупна казна не може достићи збир свију појединих казни и т. д. 2 ) Види о овоме и Ценића, у његовом коментару код § 69, на стр. 250. и 251.