Полицијски гласник

СТРАНА 278.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 35.

Данас се у Новој Галији много више бежи у групама него што се то може замислити. 0 томе се доказ налази у овоме стг.ву 1Лте КеЈаИоп, који је објавпо у Лондону неки нуштени осуђеник, који је и не помишљајуКи да убија углед установе учинио да буде ускоро затворен за нове злочино. »Кад је дошао крај мога нзгнанства, и кад сам се решио да напустим колонију, укрцао сам се као слуга код неког племића и његове жене, бивших осуђеника — изгнаника, који су имали зашто радовати се повратку у Енглеску и тамошњем животу. Помисдиће се да сам и ја требао бити задовољан и спокојан. Ништа од тога; никад нисам био жалоснпји ни забринутији као од часа кад сам ушао у лађу. Бво зашто: повео сам са мном швст осу{ ; еника, мојих другова и био сам их сакрио на дну лађе. Ја сам те људе много уважавао, а дужиост је изгнаника, који оставл>а ту земл>у пзгнаних, да никада не остави пријатеља ако има начина да му помогне изаћи. Највише сам се бринуо што је овпм људнма требаЛ*о набавити хране: зато сам морао почети да краде.м, а тим сам сваки час могао издати и себе и њих. Сваке вечери прегледао сам да ли имају што им треба и доносио сам им крађу. »На лађи је било много путника и ја сам од сваког узимао по мало да не би познали и да би дуже трајало. Али н норед те обазрнвости чуо сам често да једни другима говоре, како им се храна троши брзо, а не могу да погоде узрок. Пајвише ме је бацало у бригу спрово месо, јер њега су моји другови морали јести такво какпо је, а нисам га могао увек ни набавити, нарочито кад је била месечина, и тад сам морао дизати два пута више хлеба. Најзад мој госнодар иареди да ја кувам за њега и његову жепу, те сам ову прилику искоришћавао: ако сам кувао чорбу, делио сам увек напола и половину давао друговима. Све што сам могао дохватити давао сам им такође, а посећивао сам често и кувара на лађи, кобојаги из другарства, те сам и од њега дизао. >,На лађи сам као пријатеља нмао и једног качара, који се, као и ја, пошто је издржао осуду, враћаше кући; поверим му моју тајну и он ме је невероватно помагао у крађи код кувара : обично га изведе на страну и задржава док ја узмом извесан део од свега што ми дође под руку. Осим овог качара на лађи је био и један морнар, који је такође знао за моју тајну, а видеће се доцније да је то био шпијун. »Једне недеље, било је месец даиа како смо на мору, качар и морнар разговараху се на предњем крају лађе и за мало па се посвађаше за неку ситиицу. У том тренутку ја сам отварао један сандук да узмем штогод, кад морнар, који је љутито оставио качара., наиђе поред мене и помислив због сумрака од мене да је неки други његов познаник, ударајући ме по рамену, упита ме где је капетан?" Ја му показах, али познав ме он се удаљи брзо и уђе у капетанову собу вичући на сав глас: »Убице ! . .

разбојници ! ! . . . ми смо пропали . . . лађа је заробљена . . Има десет људи сакривени на дну, тај и тај (н он именова мене и качара) су у завери, онн ће да заузму лађу и да нас поубијају све"... »Одмах капетан зовпу свога помоћника, иопне се с њим на кров и нареди да се сви скупе. Пошто смо се скупили морнар нас означи опет, мене и качара, као вође завере, тврдећи да има десет људи сакривених на дну ла^е. Сишли су одмах доле са свећом, али се вратише не нашав ништа; тако су добро били сакривеии моји људи. Али капетан се не задовољи тим него нареди да се тај део ла^е напуни димом. Сироти људи су морали изаћи да се не би у диму угушили. Излазећи горе изгледали су јадно; од поласка из Сиднеј-Ков-а нису се ни бријали ни умивали а одело им је било све у ритама. Овај нризор био је још жалоснији у мраку осветљен свега једпом лампом. Капетан нареди да им метну лисице на руке, затим, пошто их је испитао п уверио се да их нема више од шест, иареди да полежу иотрбушке. Остајаше још други део ове игре, а он се састојао у томе да н самном и са качарем поступи као и с њима. Кад се и то свршп бацише па нас једно велико платно, које нас потпуно зави. Тако смо провели ноћ. Сутра дан рано изјутра, једног по једног, помоћу конопца опасаног око појаса, скидоше нас на дно лађе у једну ћелију, у којој је био такав мрак, да се и ми сами не виђасмо, Ту смо лежали на голим даскама; за храну добијали смо сваки дан сваки ио оку воде и пола оке хлеба. То смо примали и не видећи га; морнар коме је била дужност да пам даје храну, јављао нам је узвиком да пружа руку, а кад примимо оброк ми смо га делили пипајући се међу собом. Овако затворене држали су нас четрнаест дана, а то ће рећи, док нисмо стигли на гребен Добре Наде. Капетан оде гувернеру и јави му, да има на лађи побеглих осуђеника и замоли га, да ли би их могао примити и затворити у општи затвор, али овај одговори да он нема шта с њима да ради и да неће да се они искрцавају. Међутим се капетан утеши брзо дознав да у луци има једиа ирландска лађа, која носи осуђенике за Ботани-Беј. Он се договори са капетаном те лађе н решише без тешкоће да ои моје другове поведе са собом, и затим дође на нашу лађу, одведе их, и ја нисам више видео ни једне ни друге«. Сметње које сам поменуо тако су велике и да пе говорим о могућности поморског рата, који би погоршаво још више положај и спречио свако општење и сваки иренос. Зна се да зараћене стране у интересу науке дозвољавају пролаз природњацима и математичарима, али је слободно посумњати да ли би то дозволиле осуђеницима, који би увек могли бити преобучени војници. Узмимо за тренутак да су све ове сметње отклоњене и да одашиљање буде могућно: хоће ли оно бити вечито за све осуђенике без разлике, или ће се у примени пазитп па начело постепено-

сти, које је усвојено за робију. У првој поставци ништи се свака сразмера измсђу казне и кривице, јер човек који би по з&кону заслужио привремену робију, неће, онако исто као и оиај, који је осуђен на вечиту робију, видети више своју земљу ако га одведу у колонију. У Енглеској где се минимум трајања изгнанства (депортације) — седам година — примењује за крађу од двадесет четири суа, као и за тешка насиља учињења противу власти, ова несразмера постоји, али она често још блажи суровост законодавства, које казни смрћу крнвице кажњиве код нас усамљеничким затвором. Тако да у енглеским судовима ништа није необично да се чује како, при изрицању пресуде, осуђени на изгнанство каже: госаодо, ја вам благодарим. Ако изгнанство није вечито, долази се у незгоду на коју сваке године указују окружне екупштине иротествујући противу мешања пуштеиих робијаша са народом. Нагпи пуштени робијаши враћају се у друштво са новим манама које су добили у заводу. Све то гони да се верује, да би они били непоправљивији него енглески изгнаници, које њихов путнички и ко.тонизаторскп дух везује често за земљу на коју су пресељени. Ако се усвоји да је колонизација немогућна, онда не остаје друго за побољшање морала код осуђеника него у казненим заводима увести потребне новнне стечене искуством. Прво би било нотребно издвојити осуђеннке према њиховим способностнма, а за то је потребно испитати не само последње њихово владање, него још и њихове везе и њихове претке; о тим стварима не брине се ни мало управа завода којој је само брига да спречи бегство; и људи, који би се поправили морају да се задовоље оним ситним мплостима, резервисаним данас за смеле крадљивце, и за осуђепе на вечиту робију, које се чувају да им униште вољу за бежањем. То је још једино средство да их задржите, јер ништа више не може отежати њихову казну. Било би најзад корисно у циљу поправкеосуђеникаскратити казне, јер један човек, кога би бављење од шест месеци у затвору поправило, излази после иет година нотпуио покварен. Једна друга иредострожност, предузимана према робијашима, који имају да издрже више година, јесте, метпути их заједно, но два, са онима којн имају да издрже једну кратку осуду. Верује се да им се тако постављају чувари, који иенавикнути на бежање и бојећи се да не продуже свој затвор, ако се посумња да су саучесници, проказивали би сваки покушај бегства. Али, отуда излази напротив, да се новајлија удружен са прекаљеним робијашем поквари брзо. Иреко дана (робијаше у казиеним заиодима окивају само у вече) он иде стално са својим другом у друштво других разбојника, где се квари примером онога што разврат страсти може најнаказније створити. Разумете ме... Али зар није одвратно водити јавно организовану проституцију, која се чак и у средини разврата великих вароши, крије, видети како се бар