Полицијски гласник

ВРОЈ 42.

ПОЛИЦИ.ТСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 333.

говори са духовима. Она је такође куиила себи шесту и седму књигу Мојоијеву. Те је књиге читала врло ревносно, јер су у њима исписане све могућне приче из царства духова. Једном сам јој морала из тих књига препнсати једну молитву. — Пред.: Шта је још било у тим књигама? — Сведок: Мисдим, да је у њима још било нешто о клану деце. Предс.: Је ли с.тојало у тим књигама, да клање мале деце доноси срећу? — Сведок: Није, али је госпођа Визе једном рекла: да су детиња крв и крв белог голуба добра ствар, јер доносе срећу. Предс.: Да ли је Визе казала и то. да спаљивање постељице доноси срећу. Сведок: Јесте, она је казала, да остаци угљена од спаљене постељице доносе срећу. — Државни тужилац: Јесте ли Ви и са Паулом говорили о томе рођепом детету ? — Сведок: Јесам, Паула је казала, да је то било дивно дете, али да је на жалост мртво. — Држав. тужилац: Је ли Паула казала, да је то дете живело ? — Сведок: То не знам. — Паула ВеркеФелд на поновном саслушању изјавила је, да је по наговору своје матере доиста давала преко новина огласе, у којима се нудила за новац и да је то чинила из бојазни од матере, која је тукла; да се господи, која се јављала, није драговољно предавала, већ на силу, јер је мати тукла, вукла за косу, обарала на земљу и газила ногама. Једном је побегла и тада је мати јурила једним куњским ножем. Кад све то не би помогло, онда је мати упућивала господу, да употребе силу. Добивени новац она је задржавала за себе, а када би ое десило, да по неки господин не да новац, тада је оптужена правила страшне скандале и њу тукла. — На даља нитања Паула је још изјавила, да је мати наго нвла, да се у друштву с неком младом девојком, по имену Фус, одаје уличној проституцији и да јој је саветовала, да у извесној улицн узме нарочити сган, у који ће доводити публику. (СВРШИЋЕ СЕ)

ПОУЧНО - ЗАБАВНИ ДЕО

ВИДОКОВИ МЕМОАРИ. (НАСТАВАК) Овај начин живота гођаше ми доста: обученкао калуђер, трпљен од месне власти нисам се бојао да ћу бити предмет сумње; с друге стране, животињски живот, који нисам никако занемаривао, био је врло добар; родитељи су нам слали сваког часа пиво, живине и воћа. Међу својим ђацима имао сам и неколнко сељанки, које су врло лако схватале моје задаће. Све је ишло добро за неко време, али се поче сумњати у мене; вребали су ме и уверише се да сам много развио послове, те се пожалпше оцу Ламберту. Он ми каза шта све износе противу мене, али ја одрекнем потпуно. Жа-

лиоци се истина ућуташе, али удвојише вребање п јодне ноћи, гоњен особптом жудњом, имао сам да држим час у једноме сењаку једној ученпци од шесиаест година и ту ме ухватише четири пивар ска момка, одведоше ме у једну њиву засејану хмељом, свукоше ме и на крваво истукеше трњем и копривама. Болови су били тако јаки да сам онесвеснуо, а кад сам дошао к себи нашао сам се на улицп го, покривен модрицама. Шта да радим ? Да се вратим Ламбрету значило би ићи у нову опасност. Мада ме је тресла грозница упутим се у Мареј, једноме моме ујаку; ту стигнем у два сата изјутра изнурен од умора и увијен у једну асуру коју сам нашао крај једне баре. Пошто су се исмејали мало мојој неприлицн истрљали су ме зејтином. После осам дана здрав, продужиио сам пут у Арас. Ту међутим писам мого остати; полиција је могла сваки час дознати за моје бављење, те пођем у Холандију са намером да тамо останем. Имао сам толико пара да сам могао живети док не нађом неко корисно занимање. Пошто сам прошао Нрисел, (где сазпам да је се бароница... настанила у Лондону), Анвер и Вреду, укрцам се за Ротердам. Казали су ми били једну крчму где сам могао одсести. Ту нађем једиог Француза који ми је учинио много уолуга и позва ме неколико нута наручак, обећавајући ми да ми нађе неко добро место у марини. Ја сам у све ове услужностн сумњао знајући да холандска влада има толико начина за попуњавање своје марипе. У пркос свему томе мој нови пријатљ успе ипак да ме напије неком особитом врстом ликера. Сутра дан сам се разбудио у луки на једној ратној холандској лађи. Није се могло више сумњати: моја неумереност предала ме је трговцима. с дугиама. Опружен крај једног једека размишљао сам о својој особитој судбини, која око мене умножаваше догађаје, кад ми један од посаде, ударајући ме ногом, рече да устанем, и да идем да примим мрнарско одело. Правио сам се да не разумем; тад заповедгшк брода дође и заповеди мп на Француском. Иа моју прнмедбу да ја нисам морнар јер нисам ни тражио пријам, он дохвати једно уже као да би ме ударио, али ја зграбим нож једног мрнара, који је доручковао крај велике катарке и, заклонив се иза једног топа, претно сам да распорим сваког који би ми се приближио. Међу посадом наста негодовање. У лармн капетан се попе на брод. То беше човек од четрдесет година пријатне спољашњости, чији нокрети немаху ништа од оне напраситости својствене морнарима. Он оаслуша моју жалбу стрпељиво, а то је све што јо и могао учинити, јер он није био у власти да мења устројство мрнарства његове државе. У Енглеској, где је служба на ратним бродовима тежа, а мање корпсна и мање слободна него на трговачким лађама, поморска в јска, још и данас се регрутује силом. У ратно време ова сила је вршена на мору на трговачким лађама, којима

су давани уморни или слабуњави мрнари за свеже и снажне људе; вршили су је такође и на суву у великим варошима, али узимају увек људе чије држање и одело показују да су уиознати са морсм. У Холандији, напротив, у времену о коме говорим, радило се скоро као у Турској, где, кад је потреба, узимају и шаљу на убојне лађе зидаре, коњушаре, кројаче или бербере, људе, као што се види, врло корисне. Кад после та лађа буде принуђена да се бори са сличном лађом, они не знају да врше службу и та околност обј .шњава како су толике турске лађе заробиле или унпштиле мале грчке лађице. Имали смо, дакле, на ла!)И људе чије су наклоности и навнке из свога живота биле толико удаљене од поморске службе, да је било смешно и помислити употребити их за ту службу. Од две хиљаде људн намораних, као што сам био и ја, није бчло ни двадрсет који су икад били крочили на лађу. Већина је била доведена силом илп пошто су опијени; друге су преварили обећавајући им бесплатан превоз у Ватавнју 1 ) где могу радити своје занате: у овоме броју била су два Француза, један књпговођа Бургоњац и други баштован, Лим^њанин, који су, као што се видп, обећавалн бити нзврсни морнари. Да бн нас утешили, посада нам је говорила, да нећемо изаћи на земљу пре шест месеци, а у Енглеској се практикује да мрнари по читаву годину дана не виде земљу; а ме^утим поуздани људи су руковали бродом те су се стога међу посадом виђали и страни људи. Да би ублажили овај затвор, пуштали су да на лађу долази и по која од оних рђавих женскиња, којима су препуне луке и које, не знам зашто, зову кћерима краљице Каролине. Мрнари енглески од којих сам доцннје и дознао ове појединости, које треба сматрати као у опште тачне, кажу, да су строгн капетани, да би се неморал смањио колико толико, кадкад захтевали да те жене узму име рођаке или сестре. Овај. положај за мене, који сам од толико времена мислио на морепловство, не би имао ништа непријатнога, да нисам био наморан и да нисам имао у изгледу ропство којим су ми претили; додајте томе још рђаво поступање старешине посаде, који ми није могао опростити онај првп пспад. За најмању погрешку у раду, ударци конопцем падаху као киша, да сам се нросто зажелео батина аргусена у заводу. Вио сам очајан; двадесет пута ми је падало на памет да пустим да падне са катарке један чекрк за једрима на главу мога мучиоца, или још боље, да га бацим у море кад будем ноћу на стражн. Ја бих доиста и нзвршио који од ових мојих планова, да ми поручник, који ме је волео, јер сам га учио мачевању, не олакша мало живот. За то време ми смо стално ггловили ка Хелвецијусу, где нас је чекао „Хајндрак 1 ', коме смо требали бити посада; у путу надао сам се побећи. Дан преласка дође. искрцасмо се нас 2Г0 рекрута на један мали смак 2 ), којим 1 ) Главно место на острву Јави. Пр. 2 ) Врста лађице. 11р.