Полицијски гласник

ВРОЈ 43.

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 343.

лошка. Одређепог дана оду на двоколицама. Дошав близу до Сен-Ромберта примете у лађици неку жену која је издисала и избацивала крв и на нос и на уста. Крај ње је био неки човек који се свим силама труђаше да јој помогне. Шозас му рече, да јој се заустави крв довољно је да јој метну један кључ на леђа; али нико немаше кључ изузима јућн банкара, који одмах понуди свој кључ од куће; само што он није био довољан. Тада банкар изазват гледајући толику крв даде и кључ од касе, који лритискоше болесници између плећа и и крв стаде. Читаоци Ке се сетити да је ту већ био намештен слој воска за моделисање и да је цела ова ствар била још раније спремљена. После три дана каса је похарана. Као што сам казао, представљајући госиодина, Шозас је трошио новац са лакоћом човека који га лако зарађује. 011 је био врло дарежљив и ја бих овде имао навести више његових дела ретке илеменитости коју остављам оцени моралиста. Једнога дана између других уђе и он у један стан у улици Хазард, за који су му рекли да је добар за пљачку. Одмах му паде у очи иикакав намештај, а.ти помисли: може бити да је сопственик циција, те продужи тражење, иснретура све, оби све затворе и не нађе ништа сем један свежањ захвалница од друштва »Брдо Милосрђа«. Он извуче из свога џепа пет дуката, метну их на камиII и, пошто је на огледалу написаи ове речи: накнада за аонварени намештај, изађе затварајући савесно врата из бојазни да не наиђу други, мање пажљпви лопови, иа да однесу и оно што он није хтео. Кад је Шозас пошао с нама из Висетра то му је био трећи пуу како иде у казнени завод. Посло је још два иута божао па су га ухватали и умро је 1805. године у казненом заводу у Рошфору. Приликом проласка кроз Монтеро био сам сведок једног догађаја, којитребада се зна, пошто се може поновити. Један робијаш, неки Можер, познаваше пеког младог човека у вароши, чији су родитељи веровали да пм је син осуђен на робију; пошто је Можер | екао своме суседу да марамом сакрије лице, каза у иоверењу неколицини људи, којп су би 1И дошли да нас виде, да је тај што се крнје тај младић из њнхове вароши. Спровод је затим отишао даље али прмметисмо да један човек трчи за нама и кад стиже даде капетану педесет динара као милостињу скупљену за онога човека са марамом. Ових педесет динара подељени су у вече ме!,у оне који су за ово знали, а нико више сем њих није ни знао узрок ове дарежљивости. У Сану Шозас направи једну другу комедију: јавио беше некомо Сержану, каФеџији из Екија. Кад га је овај човек видео растужи се веома. »Како", узвикну он са сузама у очима »ви, господине маркиже, овде!... ја сам мислио да оте се вратили у Немачку !.. Ох. Боже, Боже, каква несрећа!" Читалац пога^а да је Шозас долазио у Сан ради својих »послова", а ту је се нредстављао као еми-

грант, који је се вратио тајио и као брат некога грофа, код кога је Сержан био кувар. (НАСТАВИЋК СЕ)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања: I Дим. Станковић, писар општмне параћинске, пита: „Извесна лица као повериоци, тражили су код општ. суда забрану на нокретност њиховог дужника. Пошто је дужник дуг признао, а повериоци испунили све законске Формалности које со при тражењу забране траже, то је општ. суд довео решење којим се забране уважавају. Та решења о забрани општ. суд дао је на извршење своме кмету — извршиоцу — који је забрапе извршио обезбедом попнсате покретности дунишка, за коју је дужник изјавио да је његова својнна. Но, како усљед законске номогућностн, кмет — извршиоц — није попнсату покретност онога дана, кад је забрану вршио, предао одрећеноме стараоцу, то је сутра дан отишао да по опмску иописа ову предају нзвршм. Кад је приступио овоме послу, дотична среска власт, преко једног свога писара, забранила је овај рад, а ово по жалби лица које се је јавило као правни господар пописате покретности. Забрану ову извршио је писар на тај начин, што је пописату покретност дао на слободно руковање новом појављеноме господару, а кмету наредио : да се одмах са места аоииса удали. Како повериоци траже, да се њихове забране изврше и пописата покретност од дужника одузме и стараоцу преда, а часници општ. суда боје се, да то изврше услед забране од стране полиц. власги, а међу тим повериоци за неизвршење забране прете тужбом општ. часницима код простеп. суда, то једно с тога, а друго да би се знало да ли је интервенција, коју ]е иолиц. власт у овоме конкретном случају узела на начин како је изложен на закону основана , молим уредништво, да по томе изволи дати своје обавештење. Што се тиче мене, моје је скромно мншљење у овоме случају овако: 1.) Да полиц. власт изузетно за овај случај, није имало права никакве интервенције, јер јој то право императивно забрањује II одељаа чл. 144. зак. о општинама, пошто је целокупна ова радња општ. суда била судске природе где право надзора полиц. власти отпада. 2.) Што је општ. суд по § 466. грађ. суд. пост. имао право да ову покретност попише и преда одређеном стараоцу. 3.) Што је по горе изложеном зак. пропису одре^ено, на какав се начин доказује право сопотвености пописне покретности, кад се иојави нов господар, као и да су за решавање такве својине

нскључиво надлежни судови а не полиц. власти. 4.) Што онај који надази, да је на начин по коме је ова забрана од стране оишт. органа извршена оштећен, или му је какво законско право повређено, има права, да код надлежног првостеп. суда, противу дотичног општ. органа тужбом задовољења тражи; и 5.) Да је према свему овоме полиц. власт овде у овоме случају, учинила једну кардиналну грешку, која према расположењу повериоца, може полиц. органа који се је као сасвим ненадлежчн умешао у судски рад општ. суда, довести и до кривмчне одговорности, тач. 2. § 121. кр. зак." — Па ово питање одговарамо: У случајевима забрана, општински судови делају у двојаком својству. Тако, докле је питање само о томе: има ли места забраии у опште, и јесу ли испуњени свп потребни услови за ово, дотле општински суд ради као судска власт, и рад његов не подлежи оцени полицијске власти, као иадзорне, према чл. 144. закона о општинама, него уме • сност општинских одлука цене првостепени судови ло § 19. грађ. суд. поступ. Кад насгане тренутак иавршења саме забране, онда општипскн судови то врше у својсгву управних власти, п правилност рада прелазн у оцсну надзорне полицијске власти. Према томе, иолицијске власти могу и имају дужносг, да у смислу § 466. н 471. грађ. суд. ноступка оцењују: да ли је попис ствари правилно и по закону извршен, па да на случај погрешне при • мене ових законских наређења, ниште одлуке опшгинског суда. донесене у погледу извршења забране, наслањајући то на чл. 33. закона о уређењу округа и срезова. Само, наравно, никако нема права полицијска власт, да интервенише на начин. како је у предњем питању престављено, јер је она на овај начин искључила функцију општинског суда, као надлежног за извршење забране, и ушла у тај посао као ненадлежна за непосредан рад. Она је у овом случају имала само то право, да нагиа општински суд, да појављеном господару, односно ономе који је слабији у праву, да писмено решење, и да то решење после она цени но изјављеној жалби. И, ако би она нашла, да је одлука општинског суда неправилна, па н»ена оцена постане и извршном, онда тек настаје њено ираво, да силом своје власти прибави важност својој одлуци. ако је општински суд не би сам извршио. Овако, наравно, пружена је могућност оштећеном да употреби право из чл. 28. Устава.

СЛУЖБЕНЕ ОБЈАВЕ

П 0 Т Е Р Е Богдан Н. мо.мак у нросгитутској радњи Милана Фи.шповића, у Крушовцу, укрно је свомо