Полицијски гласник

СТРАНА 342.

ПОЛИЦИЈСКИ глдсник

БРОЈ 43.

сине, али са.м ускоро оа;шао да је то учињено из иотребе да се у Арасу остави нзвесан број војних бегунаца, нагомиланих у затвору у Камбре. Франсина, коју сам неираведно сумњичио. сачекала ме је на прво.м одморншту... У пркос жандарма она ме је загрлила и разговарали смо: нлакали смо обоје. Са каквом горчином она пребациваше себи неверстио које је било узрок свих мојих несрећа! Њено кајање било је свесрдно и ја сам јој опростио, и кад нас на заповест каплара раздвојише, не могући боље урадитн, она ми тутну у руку две стотине динара у злату. Најзад дођосмо у Дуј; ево нас на кагшјн окружнога затвора: један жандарм зазвони. Ко нам отвори? Дитијел, онај вратар, који ме је због једног мог покушаја бегства, помињао месец дана. Он ме, изгледаше и не примети. У канцеларији нађем још једно познато лице. писара Хиртрела; био је тако пијан да сам мислио да ме се и он неће сетити. За три дана нико ми не рече ништа, али четвртога изведоше ме пред иследнога судију у присуству Хиртлела и Дитијола. Иитали су ме да нисам Видок, ја сам остао при томе да сам Дивал и да се о томе могу уверити ако нишу у Лоријан; да то доказује и разлог што сам ухапшен у Остенди, пошто сам оптужен само за бегство са државне лађе. Моје самопоуздање изгледаше да обману судију, он се двоумљаше, али Хиртрел и Дитијел нонављаху да се они не варају. У брзо дође да ме види и државпи тужилац Росон, и он рече да ме познаје; али нпак како се ја нисам иимало бунио оста неке неизвесности и да би ствар расветлили измисле једно лукавство. Једног јутра јавише ми да ме иеко тражи у канцеларији: моја мати, коју су позвали из Араса лако је погодити у којој намери. Сирота жена потрча да ме загрли... видео сам клопку... полако је одгурнем говорећи судији да није лепо што су дали наду овој сир^тој женн да ће видети сина кад нису били у могућностн да то учине. Међутим моја мати обавештена једним знаком, којн сам јој био дао удаљујући је, учини се као да ме испитује са пажњом и рече да је се због изванредне сличности преварила; затим оде кунући оне који су је толико намучили само да јој приреде једну лажну радост. Судија и остали били су у неизвесности, али у том стнже једно писмо из Лоријана које је изгледало да Ке расветлити ствар; у њему се говорило о цртежу израђено.м на левој руци Дивала који је иобегао из болнице у Кемперу, и то је требало да уклони сваку сумњу о моме идентигету. Понова сам изведен пред иследног судију; Хиртл је већ славећи своју оштроумност присуствовао испиту.. Од првих речи знао сам у чему је ствар и зпгрнув рукав од капута до више лакта покажем им нацрт, за који су мислили да га сигурно неће бити. Тад се још утврди и потпуна истоветност описа који су послати из Лоријана. Сви су се чудили, али ствар је замршавало још нише то што ме је власт из Лори-

јана тражила као маринског бегунца. Нетнаест дана про^оше тако и ништа се не реши у иогледу мене; тада, уморен од свирепости које су предузимали према мени да би ми измамили нризнање, напишем преседнику кривичног суда и известим га да оам ја Видок. То сам урадио зато што сам мислио да ћу одмах отићи у Бисетр са једним спроводом у који ме доиста и примише; а беше ми, међутим, немогућно на путу учинити макакав покушај бегства као што сам рачунао, толико су нас строго пазили. По други пут сам ушао у Висетр 2. априла 1799. године; ту сам нашао старе апсенике, који су, ма да осуђени на тешку робију, били добиш да им се одложп рок за спровод у казнени завод, а од тога су имали стварне користи пошто се издржавање осуде рачуна од дана осуде. Ово одлагање чини се понекад још и данао. Ако се оно примењује само на осуђенике, које околности њихове осуде или њихово кајање чппи достојним тога, могло бп се пр ћутно"јопт и одобрпти, али ова одступања од општега правила стварају неку врсту борбе између окружне и државне полиције, од којих свака има своје »штићенике«. Према овоме државн^ полиција, којој припадају сви осуђеницп без ичузетка, могла их је слати где за згодније нађе, у Бисетр или у друге затворе. Тако се да разумети оправданост моје примедбе коју сам учинио: такав осуђеник, који се за тамо показује мирап и побожан, скида маску и постаје нај • дрскији робијаш. У Бисетру сам видео капетана Лабра, који ми је, као гато се зна, раније у Брислу набавпо исправе помоћу којих сам п 1;еварио бароницу... Он је био осуђен на шест година робије за саучасништво у великој крађи, нзвршеној у Гапу код каФеџије Шанпона. Он је требао као и ми поћи нр' им спроводом, а спровод је изгледао да ће бити врло непријатан. Капетан Вијец, знајући с ким има посла, беше објавио да ће нам, да би спречио свако бегство метнути лисице, и то две огрлице до Тулона. Наша обећања успеше ипак да одустане од овог „леног" плана. Пошго нас оковаше, као и при првом поласку, поставише на чело ланца мене са једним од најчувенијих крадљиваца у Паризу и околини, Жозасом, који је био познатији под именом маркиз Ссн-Ама,нд де Форал, које је име увек носио. Он је био човек од тридесет и шест година, имао је отмен изглед и фино понашање. Његово путничко одело било је као некога кицоша, који из свога кревета прелази у собу отмене госпо^е. Са дугачким иантал нама, на листовима »трико" боје сребрпасто сиве, носио је капут и капу са астраханом исте боје, а преко капута широк огртач постављен црвеном кадифом . Његов трошак одговарао је његовоме држању; њему ни.је било доста што је сам живео луксузно на сваком одмору него је још увек хранио по три четири човека са ланца. Жозаса није нико васпитавао, али ушав врло млад у службу неког богаташа. кога је пратио на путовима, стекао је телико умешности, да је се у сваком дру-

штву умео да понаша. Због тога су га његови другови, видев га како улази у најотменија друштва, називали калауз. Он се толико био саживео са овом улогом, да је и у казненом заводу под дуплим оковом, измешан са љулима најбеднијег и Јгледа, био сачувао и п >д робијашком кабницом отмен изглед. Снабдевен са потребним стварима, он је свакога јутра по један саг посвећивао својој тоалети и озбиљно је неговао руке, које су му биле врло лепе. Жозас је био један од оних крадљи« ваца каквих је данас, за срећу, врло мало, који су смишљали и спремали нланове за читаву једну годину. Радио је у главном са лажним кључевима и почињао је узимањем отиска од кључанице спољних врата. Паправљеним кључем улазио је у прво одељење, ако би наишао на друга затворена врата укимао би нов отисак, направио био други кључ и тако редом док није постигао свој циљ. Разуме се да је за то, што је могао ући само у одсуству становника, морао губити доста времена чекајући на прилику. На овај начин радио је само кад му је било немогућно ући у кућу, али ако успе да уђе ма по каквим изговором узимао је одједном отиске од свих кључаница. Кад су кључеви били начињени, он је позивао газде од куће код себе на ручак у улицу Шантерен, и док су они седели за столом, његови саучесници су пљачкали кућу, одакле је Жозас нашао начина да удаљи и слуге, било што су их господари довели да их дворе, било што је удешавао да собарице или куварице иза!)у са својпм љубазницима, које им је он набављао. Вратари опет нису видели никад ништа, јер је обично дизан само новац или накит. Ако би се нашао какав предмет веће запремине, они су га завијали у прљав веш и бацали кроз прозор на улицу саучеснику који је ту чекао са нериопичним колима. Познат је један велики број Жозасових крађа и све оне показују онај фиии дух опажања и проницљивости, којим је он располагао. И свету се често издавао за Креолца из Хаване; сретао је често становнике ове вароши и никад му није ништа измакло шго би га могло одати. Више пута је доводио отмене Фамилије да му понуде руку дивних девојака. Обавегатен у преговорима где је остављен иираз, он га је увек дизао и ишчезавао у часу кад је требао уговор отпочети. Али од ових његових подвига најчувенији је онај, у коме је настрадао један банкар из Лиона. Ушав у кућу под изговором ради трговачких послова, стекао је у брзо пеку врсту пријатељства, које му даде могућности да узме отисак од кључаница на свима бравама, сем оне на каси, са које се отисак никако није могао узети зато, што је њена особитост била изнутра, у брави, а не с поља. Поред тога каса је бнла узидана и обложена гвожђем, те није било ни мислити на разбијање, а банкар се опет никад не одвајаше од кључа. Али ни све те препреке нису одбијале нимало Жозаса. Будући се спријатељио с банкаром, он му предложи да ое провозају до Со-