Полицијски гласник

БРОЈ 43.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 341.

вршених умишљајних убистава лет пута на смрт и на трајан губитак грађанских часних ирава. Због преступног подвођења и покушаног навођења на кривоклетство оптужена је била осуђена на укупну казну од две године затвора. За кривицу односно једног покугааног умишљајног убиства норота је огласила оптужену да није к[)ива. Кад је пресуда постала извршном, оптужена је погубљена. С Јемачког, М. Ј. П.

ГТОУЧНО - ЗАБАВНИ ДЕО

ВИДОКОВИ ЖЕМОАРИ. (НАСТАВАК) Наши другови беху иреведени на брод и помешани са посадом коју су допунили; све је било у највећем реду; нико ■зе ни најмање не пожали, нити се ооети најмањи номир. Мора се признати да нису с нама поступали као на лађици где је наш бивши пријатељ, старешина пооаде командовао само са бичем у руци. С друге стране, зато што сам давао часове из мачевања, имали су према мени и нарочитих обзира, чак сам постао бомбаш 1 ) са двадесет и осам Форината месечно плате. Два месеца прођоше; ја сам се био навикао на нови живот, али сам ипак мислио, да изађем кад дознадосмо да Француске власти траже своје поданике који су били међу холандском посадом. Прилика беше згодна за оне међу нама којима се није допадала служба, али се нико не усуђиваше да се користи. Тражили су нас једино да би нас превели у посаду Француских лађа, а та промена не представљаше никакву добит; затим већина од мојих другова имала је, ја мислим, и сувише разлога, као и ја, да не жуди да се јавља француским властима. Сваки је, дакле, Кутао. Француске власти су после тражиле од капетана спискове посаде, али ни тим нису успеле из простог разлога што смо сви били уписани под лажним именима, и мишљасмо да је олуја прошла. Међутим истраживања су настављена; само, место да воде ислеђење, ноставише у луки и у крчмама агенте, којима је био задатак да испитују људе који послом или по дозволи изађу на обалу. Тако се десило да су и мене ухватили: ја сам дуго то објашњавао захвалношћу кувара са брода, који ме је мрзео од кад сам му приметио да нам је дао лој у место масла, и трулу у место свеже рибе. Кад сам дошао пред команданта места кажем се да сам Холандез ; језик сам знао добро те ми је то помагало; чак сам тражио да ме под стражом пошљу на лађу да узмем исправе које ће утврдити моју народност; ништа није изгледало истинитије и природније. Одредише једног подофицира да ме прати; одосмо истим чамцем којим сам и дошао на

') ВотћагсИег. војник који бада бомбе. Пр.

обалу. Дошавши до брода ја пустим подоФицира да се прво попне он и кад сам га видео да се ухиатио за једеке, одгурнем чун на пучину и кажем чамџијама да веслају свом снагом и да ће добити најпојницу. Ми смо пловили у велико докле се мој подоФицир, остав на конопцима, батргао после међу посадом, која га није разумевала или се правила да га не разуме. Дошав на обалу погрчао сам да се сакријем у једну познату ми кућу, тврдо решен да напустим брод где се више нисам ни смео појављивати јер би ме затворили. Моје бегство потврди све сумње које су против мене постојале па ипак сам известио капетана. који ми прећутно одобри да радим оно што сам налазио као корисно за моју безбедност. У луци тад беше и једна гусарска лађа »Барас® под командомкапетана Фромантина. У ово доба лађе ове врсте имале су ту као неку врсту лрибежишта и врло ретко су их прегледали: било је добро да ме на »Варас« приме. Један поручник који је врбовао посаду и коме" сам се обратио, представи ме капетану Фромантину. који ме због мог угледа постави за старешину оцужја. После четири дана Барас разапе једра у циљу да оде и да крстари на Сунду; беше почетак зиме 1799 године, кад су многе лађе, због бурног времена, пропале на балтиској обали. Таман смо били на пучини кад се диже ветар сасвим противан нашем путу; морали смо се служити само великим једрилом ; љуљање је било толико да за три дана нисам имао воље да узмем ма шта друго до ракије помешане са водом; половина посаде беше у истом положају и могла нас је каква рибарска лађа заробити и без пушке. Најзад време се поправи, ветар се наједанпут окрену југозападу и „Барас", исврсан лловац, прелазаше двадесет метара за секунду а посада оздраве. Наједанпут стража повика лево лађа. Капетан узе доглед п рече да је то нека трговачка енглеска лађа са неутралном заставом, и да ју је вероватно ветар одвојио од осталих. Приближимо се њој пошто смо истакли Француску заставу. На други пуцањ топа она се предаде и не чекајући судар; посаду затворисмо на дно лађе и упутисмо се ка Бержену (Норвешка) где продасмо упљачкани товар. Остао сам шеот месеци на „Барасу" и кад смо дошли на одмор у Остенде био сам од мога дела у пљачкању доста уштедео. Бидеће се да ми је ова варош била увек кобна, и оно што мп се сад десило натерало ме је готово да верујем у судбину. Тек што смо били ушли у пристаниште а један комесар жандарма и полицијскх агената дође на лађу да провери исправе посаде; дознао сам после да је ову меру, која иначе није употребљавана, изазвало једно убиство, а мислило се да се убице могу наћи међу нама. Кад дођох ја на ред рекох му да се зовем Август Дивал, рођен у Лоријану и да су ми исправе остале у Ротердаму, уканцеларији холандске марине; не рече ми ништа и мислио сам да сам се извукао. Кад је испитао на лађи сто

три човека, зовну нас осам, рекав нам да ће нас одвести у канцеларију да тамо дамо обавештење. Како су мало пазили на мене, ја сам већ на окуци прве улице побегао и већ сам био измакао тридесет стопа испред жандарма, кад једна стара жена, која је прала пред својом кућом, баци ми пред ноге метлу те паднем; жандарми дотрчаше, метуше ми лисице а нису ме нимало штедели ударцима сабаља и кундака. Тако везаног одвели су ме прод комесара, који ме, пошто ме је саслушао упита: да нисам утекао из болнице у Кемперу. Видео сам да сам ухваћен, јер је било опасно и за Видала као и за Видока, па ипак сам остао при првом имену, које ми је обећавало мало мање непријатности него друго, пошто ми пут из Остенде у Лоријан, који је био дужи него онај из Остенде у Арас, пружаше више прилике за бегство. Тринаеста глава. За пет дана што прођоше, свега сам још једном видео полициског старешину; затим су ме са осталим апсеницима, војним бегунцима идругима, спроводом упутили ка Лиљу. Бојао сам се врло да моју идентичност не утврде у овој вароши, у којој сам се бавио тако често, кад сам дознао да ћемо туда проћи предузмем такве мере да ни жандарми, који су ме раније видели, нису ме више познавали. Моје црте сакривене дебелим слојем блата и гара беху осим тога промењене лажним отоком образа, готово тако исто пуних као код оног анђела на иконама по црквама што дува у трубу страшнога суда. Ето такав сам ушао у војни затвор Једнакост, где сам имао остати неколико дана. Ту, да бих ублажио досаду од самоће, одлазио сам у крчму; надао сам се да ћу мешајући се са гостима уграбити прилику да умакнем. Сусрет са једним морнаром, кога сам упознао на Барасу, изгледаше ми као добар знак за извршење мога пројекта; платио сам му доручак. Кад се обед свршио вратио сам се у своју собу; ту сам био скоро три сата мислећи о среставима како да дођем до слободе, кад се мрнар попе и зовне ме да ручамо заједно ручак који му је жена донела. Мрнар имађаше жену; сину ми мисао да би ми она могла набавити женско одело или ненгго друго за лрерушавање, да бих преварио апсанџије. Сав заузет овом мишљу сишао сам у крчму и пришао столу; наједанпут чу се неки врисак, једна се жена обнезнани; то беше жена мога друга... хтео сам помоћи... један крик ми се оте... Небо, та то је Франсина!... Уплашен од своје непромишљености покушао сам да загладим први поступак који ми се и против воље отео. Изненађени, зачуђени гледаоци ове сцене скупише се око мене и окупише ме питањима; после неколико тренутака ћутања ја им одговорим изговором: учинило ми се да је то моја сестра. Овај догађај немаде последица. Сутра дан смо отпутовали у зору; запрепастио сам се видећи да спровод место да иде као обично путем за Лан лође оним за Дуј. Зашто је ова промена у правцу? ја сам је приписивао издаји од стране Фран-