Полицијски гласник

БРОЈ 4.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

СТРАНА 29.

вило овет, м којс иема свога такмаца у иоторији злочина. 1:1еил> Данверс подлегао је искушењу и убио човека, који је имао при себи 500 хиљада Фуната стерлиига, и случајно догаао у џ>егову радњу. Али он није додазио у род оних обичцих злочинаца, који своју исртву оиљачкају па баце у воду а сами кидну преко границе. Но, он је извршио своје дело са јединственом хладнокрвношћу и искуством правога мајстора. ()н је знао, да Ке се тело убијеног, ако га ма где баци, наћи а пре а иосле п сазнати за злочин. Због тога се он решио, да убијенога претвори у мумију. У положају искуског антиквара он је знао, да се тело може мумизирати кад се у његове крвне судове унесу извесни хемијски састојци. За овим се код њега јавило нитање: како Ке он, до скора бедни антиквар, који је једва хватао крај с крајем, објасиити тако нагло богаство, и том приликом измишљена је пела иоторија са духовним завештањем мумије. Пеиљ Данверс био је упознат састаринским јероглифима египатским, и по томе њему није било тешко да их стави на пергаменат. Исто тако њему није било тешко да направи н све остало, што је требало да представља мумију. Једно само он иије знао, да је његова жртва, ЏозеФ Фримен, био раније осуђеник, јер у том случају он не би мотуо отиске његовог палца на печат мумије. Као што обично бива са свима вештим злочинцима и Данверс је у своме делу вештиие претерао, стављајући и отиске мумије, те тако прииомогао да дактилоскопија триумФује и потврди своју неопходност у криминалистици. К. ЧУДНОВАТИ ТРАГОВИ ПРИЧА Валдуина Гролера. Било јо то око шест часова изјутра, у суботу, једног леиог септембарског дана, када јо собар пробудио Дагоберта из најленшог јутарњег сна. Аидроја Грумбах, председник клуба пндустријалаца, хитно је јавио, да му Дагоберт ноодложно дође, јор се ствар тиче једног убиства. Дагоборт је скочио из постеље и похитао у купатило. Он никаданије одустајао, од своје навике. Употребио је сво,је хладне тушево, дао је да га слуга истрља, обавио .је своја уобичајена гимнастичка вежбања, која није пикада изостављао, па се онда уз припомоК свога слуге журно обукао. За то време послати гласник, Грумбахов шоФер Марије, саопштио је ближе о убиству. Он је, још блед од страха и у неколико узбуђен услед махнито вожње, испричао ово: Породица Грумбах налази се од пре неколико дана у замку Палтинг, на Дунаву, у близини старе нибодуншке вароши Пехларна. Замак припада ведиком поседништву Палтинг —

»Даље, даље! с< опомеиу га Дагоберт, јор јо све то оп сам много бољо знао. „Синоћ је с< , продужио је гласнпк, »догиао у замак чувар шума Матија Дивалд, да као увек петком прими новац на име зараде за ловце и дрводеље, који се суботом исплаћују у шуми. Дивалд није стигао до шумареве куће. Тамо су га очекивади до 11 часова у вече. Тада су се кренуди шумар и два момка, да га траже. Тек око иола три изјутра нашли су га гта ивици шуме убијеног и опљачканог. ПГумар је похитао у замак и пробудио господара". в Је ли и госпођа дозиалашто о томе'? (< запитао је Дагоберт. Њега је обузимало мучно осећање лри помисли. да се она морала излагати та.ко ужасним узбуђењима. „Јесто, н опа со одмах пробудила. Она је баш п умолила господара Грумбаха, да одмах дозове господина Дагоберта. Како се, пак, догодило убиство, наравно ја не знам, али ја мислим, да јс ствар била овако : — (< Дагоборт ману руком, јер није хтео ништа чути, Од вајкада је било његово начодо, да пре неко истраге не прима никаква саоиштења из друго и треће руке. »Кад сте ви пошли ?" упита он шоФера. »Тачно у четири часа, господине Дагоберте, а тачно у шест часова био сам овде <( . „Колико јо остојање?® »Деведесет шест километара". „За два часа — није рђаво терано! Наравно ми ћемо натраг бржо ићи <( . в Али — господине Дагоберте!® »Брже ћемо ићи! То се не захтева сувише од једног аутомобила, који има шесет коњских снага. Ја ћу држати сат и пазити на времо. Пазите, Марије: за сваки минут испод два часа имате дво круне награде; ако игде, то јо у оваквим случајевима вроме новац!" Марије јо сам то увидео и они су приспели у замак Палтинг за I сат и 32 мииута, те је тако Марије могао са задонољством иримити своју поштено заслужсну награду од 52 круне. Госпођа Виолет, воја је сиазила Дагоберта у аутомобилу, иохита са верапде ииз стенонице н најсрдачније ноздрави верног домаћег пријатеља. Она је јога била врло бледа п са свим растројена од страха. Дагобертово присуство умирило је. Сад јо знала, да ће се бар иредузети све сходне мсро, те да се покајс ужасан злочин, који се догодио. в Ја вас очекујем па доручак", отпоче она. „Мп имамо за то уираво још двадосот минута вромена. У пола девет часова скупиће сс овде у замку судска комисија, да се посаветује, на да онда предузме истрагу. Мој муж баш је отигаао, да доведе комисију®. Дагоберт иристаде да доручиује и то му је бнло баш добро дошло, јер код куће нијо нмао времена да сврши тај носао. Комисија, коју је водио домаћии, дођо тачно на време. Грумбах представи господу, па се онда одмах прсшло на саму ствар. Били су дошли: срески судија са општинеким писаром, „вршилац дужности

државног тужиоца <( , оиштински лекар 1>г. Рамсауер, старешина жандармске иостаје Ламбахер н шумар, Вршилац дужностп државног тужиоца није био чиновник, јер то није могао подноти мали срески суд. Ту дужност вршио је месни борберин. Ако се где машта десило, онда се он старао »за тачну примену закоиа". У овомо случају због тежине самога злочина и пначе није био надлежан срески суд, ве}) окружни суд. Али државни тужилац и иследни еудија окружнога суда могли су приспети ток сутра дан, а за сада било је потребно само то, да се што потпунијим протоколом сам случај представи што је могућно јаснијо, Иије се смело ништа ироиустити, то да се на вроме утврде оне околности, које би макар колико допринеле расветлењу овогмрачиог злочина. Седница је трајала кратко време. Комисија се састала само зато, да сви чдановн заједно изађу на место извршеног деда. Прво је требало извршити увиђај на дицу места и ирема резултату тога увиђаја саставити иротокол. Међутим и дотле већ је било нешто урађоно ио овомо деду. Кад је шумар нашао деш, он је поставио два своја момка па извесном остојању као стражу, да не би нико пришао лешу или га шта више дирао, нре него би изашла комисија на лице места. Потом је пробудио среског судију и старешину жандармеријске станице, који су споразумно испослали у патролу два жандарма и двојицу оружаних чувара шума. Сви присутни знали су већ, да је због овог случаја дошао један чувеи дедектпв и сви су упитно погледали на Дагоберта, да ли и он одобрава већ предузете мере. »Дотле је све сасвим у реду <( , одговори Дагоберт на немо иитање. »Сад се морамо постарати, да што је могућно пре изађемо на место злочнна. Сваки је минут скупоцен". Леш је лежао на путу четврт сата од замка. Грумбах уиита, да ли да се иде лешице нли колима. За сваки случај била су спремљена кола; али ако би се пшло пешице, могло би се успут штогод нзвидети. Дагоберт одлучи, да се иде кодима. Истраукивање ће се предузетп тек пошто се изврши увиђај на лицу места. Комисија се повезла у двема екииажама. Госпођа Виолет и Дагоберт попеше се у аутомобид, којим је управљао Марнје и који је ишао позади. Нису се возиди ни два минута, кад госпођа Виолет нареди, да се зауставе кола. Она сиђе и баци мидостињу у шешир једноме богалЈастом иросјаку, који је седео на ивици друма. »То сте му могди и добацити, милостива® рече Дагоборт, кад се она хтеде нопети у кола. »Не, Дагоберте, то ие иде. Та погледајте га само. ПГта би ои радио, кад ја не бих погодила у шешир ? Он со једва може мицати®. Дагоберт логледа мало нажљивије. То је доиста био богаљ монструозан до ужаса. Велика гадна глава са знацима хидрокеФалпје, широка ндећа и упадл.нво ду-