Полицијски гласник

СТРАНА 30.

ГТОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 4.

гачке и (.-нажно руко, али одатле на доле најгрознија закржљавогт; ноге као у детета од четири године а иритом још чудновато изврнуто и осакаћене. Па сваки начин није се могло представити, како ге тај створ креће. »Напред, Марнје!" инкну, Дагоберт, кад се госпођа Виолет иоие у кола. „Ми морамо први приспоти". У најкраћем року но само да је био накнађен изгубљен терен, већ су и остала кола далеко прсстигнута. Госпођа Виолет поново поведе реч о богаљу. в То ,је једини просјак у нашој околини (( , рече она, и као правдајући се додаде, „иа и о њему ја бих се већ радо тако постарала, да не мора просити, али мени се увек чинило, као да би то била јодна свирепост отргнути га од свога позива. Ои тако седи на путу и гледа нешто од овог света. Он не може да се макне. Да ли би ваљало оставити га, да цслог века седи у једној соби? А кад се иоказује на друму, опет му сваки удели ионешто". (СВРШИЋЕ СЕ)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињона су нам ова питања: I Деловођа општине јелашничке, у срезу масуричком, пита: »ПресуДом Врањ. Првостепеног Суда од 30. мар^а 1907. год. Бр. 5771, осуђено је извесно лице из Стајковца, на затвор, и да плати учињену штету сечењем сеоске шуме села Сувојнице на месту званом »Дренова глава" и „Жута Бара® у 1860 динара. Пресуда је иосле три дана постала извршном. Осуђени је затвор издржао, иа по томе и умро. Полициска власт тражи наплату гатете ио пресуди судској. 11а како потписати сматра даје накнада штете застарила, то моли и уредништво да да своје мишлење о овој ствари, а потписаног буие нејасне одредбе закона из којих изводи застарелогт и то на овај начин: 1. По чл. 110. зак. о шумама, право тражења накнаде гатете застарева за три године учињене шумском кривицом, од дана кад је штета учињена. 2. По § 939. гр. зак. право на тражење штоте, застариће за три године, од дана кад је оштећеном штета позната НОСТд,Лд> • 3. Иреступна дела, у који род долазе и дела из чл. 111. зак. о шумама, застаревају за три године дана, од дана кад су учињена, или од последњега рада власти или суда § 74., 75. и 77. крив. зак. у вези чл. 109. закона о шумама. 4. Све нресуде донете по закону о гаумама, застаревају за 2 године од дана извршности саме пресуде —чл. 109. последњн став зак. о гаумама.

5. Одредба § 939. а гр. зак. не односи со на пресуде које су на извршењу, што је ово рагправљено одлуком опште седн. Касационог Суда од 8. августа 1880. г. Бр. 2049. Кад ове одредбе закона доведем у гклад, ја мислим да је досуђена накнада штете селу Сувојници застарила зато, што је огатећеном селу позната штета била од дана изрекнуте пресуде у суду, на сеоски пуномоћник не употребивши ираво тражења за три године, изгубио је и сву штету, иошто му је то нраво застарило чл. 111). зак. о шумама. Пресуда суда и ако је јавна исправа ипак она не може се убрајати у исираве предвиђене у § 930.а грађ.зак. и одлуке Касационог Суда од 1886. г. Вр. 204-9, зато што је она на извршењу, и најзад кад закон опрашта и саму кривицу по игтеку од 2 године, ја мислим да за три године загтарева н штета том кривицом иричињона. У листу уредииштва до данас није овакав случај објашњен, те гтога ја чиним ово питање®. — На ово питање одговарамо : Све законске одредбе, које су побројане у иредњем питању, и то како оне из казненог законика, тако и оне из закона о гаумама, говоре само о застарелости самога кривичног дела, или пресуде, ипак, наравно, у погледу саме кривице, или о застарелости права да се у оиште иодигне тужба затражење накнаде штете, али никако не говоре о праву саме наилате већ досуђене накнаде гатете по изврганој судској пресуди, какав је овде случај. Треба дакле, чинити разлику између онога акта, кад се први пут подиже тужба и тражи накнада штете, и онога акта, кад се ио извршној пресуди тражи наилата штете. То су са свим два одвојена појма, и ко њих правилно не уочи, он, наравно, мора изводити и погрешне закључке. Према овоме, кад неко учини какву штету по закону о шумама, па га нико не тужи за три године, односно ако је иступ за годину дана, оида је застарила и кривица и само право на тражење да се на накнаду штете осуди. Али, ако је он већ осуђен и на кривцу и на накнаду штете, на се по тој пресуди ништа не ради за две године, онда је пресуда у иогледу изречне казне застарила, али у погледу досуђене накнаде не, јер ова застарева само тако, ако се за 24 године не наплати — § 930. грађ. закона, пошто поменута одлука Касацпје, говори о са свим другој ствари. Према овоме, и у овом истакнутом случају село Сувојница није изгубило право на наилату досуђене накнаде штете, без обзира чак и на то, што је осуђени по извршности пресуде умро, само ако је он оставио какву имовину после своје смрти. II Суд општинске пољанске, актом својим Бр. 3543, пита: В У овој оиштини унражњава дућанску радњу, од пре неколило година, Бранко Ђорић трг. овд. на коју је по закону о ссоским дућанима илаћао дућанску

арснду све до 1 јануара тек. год., као дана кад је гтупио у ж.ивот закон о радњама. Од тога дана не ће да илати општини аренду, а кад га .је суд о томе саслушао, он је на протоколу изјавио »да је од 1 јула тек. год. а према чл. 1, 2, 23 и 164 зак. о радњама, закон о сеоским дућанима престао важити, позивајући се и на распис госп. Министра Унутрашњих Дела од 30 августа гек. год. Бр. 14792. Да не би суд нропустио урадити гато му дужноот налаже, и да ие уради оно гато је противно закону о сеоским дућанима и закону о радњама, то као претплатник Полицијског Гласника моли уредништво да одговори на следеће: 1. Да ли је изјава Ђорића умесна или иије ? 2. Ако није, онда по чему се то да закључити? Моли се уреднпштво да по могућстиу са одговором похнта". —- На ово питање одговарамо: Нека општингки гуд упути свога деловођу, да прочита Одговор на питање општине пребрешке, дат у бр. 28. овога листа за прошлу годину, иа ћо видети шта мисли уредништво о томе: да ли су сеоски дућани укинути законом о радњама или не. Тамо ће, даље, видети, шта суд треба да ради са дућанџијом, који неће да плати дућанску аренду. Како се суд позива и на распис г. Министра Унутрашњих Дела од 20. августа пр. год. П№ 14792, то му се одговара, да делово1)а треба да ирочита и тај распиг, па ће видети: да он не говори о томе: да ли су сеоски дућани укинути или но, него о томе, ко пе може крчмити пиће а ко, пак, и у којој мери може. И овом приликом уредништво понавља, да општински часници треба редовно да прате шта у листу излази, па неће досађивати са излишним питањима. III На питање суда оиштине каленићгке Бр. 16, одговара му ое, да је о примени т. 333., 339. и 370. такгеие тари®е закона о таксама, писано и у прошло.ј и у ово.ј години толико, да су те законске одредбе објашњене до ситница. Ако се ово није хтело прочитати у своје време, или се прочитало па се ипак не разуме, ту уредништво новим објашњењима не би ништа могло помоћи, па их зато неће ни да даје. IV Суду опгатине горњо-трешњевичке, на акт његов Бр. 923, одговара се, да ће одговор на своје питање иаћи у данашњем броју, у чданку „Иступна Самовлашћа".

ОДЛУКЕ ДРЖАВНОГ САВЕТА И КАСАЦИОНОГ СУДА За расходовање права и потраживања у сеоским општинама преко 200 дин. надлежан је општински збор. Збор општине д на дан 18. новембра 1911. год. донео је одлуку о расхо-