Полицијски гласник

В1'0Ј 6.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 43.

Моја непозната тискала се самном кроз гомилу, која је готово била закрчила прокурације. Кад смо стигли на тр;', онда смо онет могли мало слободније кретати се. „Где ме водиш ? <( запитах моју пратиљу. „Ка Пијацети". „А одатле?" „Немој бити здраво љубопитљив, све Кеш дознати". Наш разговор би прекинут. Неколико панталона 1 ), који су нам ишли у сусрет, хтели су да нас зауставе. Они су ириметили, да ми носимо црна домина са жутом ружом н траком. Та црно-жута комбинација изгледа, да им се није допадала, јер су учинили неколико непријатељских примедаба. »Како је то несмотрено, што је она изабрала ту бојупримети моја сапутница љутито. в Ко — она? (< упитам зачуђено. Она не одговори, већ добаци панталонима у чистом венецијанском наречју неколико речи, које су садржавале ништа мање него право ласкање, али које су постигле жељени резултат,јер смо добили слободан пролаз. Без сметње доснесмо до Пијацете, а одатле до Мола. Моја сапутница пусти моју руку и даде знак једном гондолијеру, који је изгледа на њу чекао. „Гондола је спремна, уђимо«. »А куда Кемо се возити?" „Нећемо далеко. Не губи нимало времена питањима, минути су скупоцени®. в 3а један љубавни час? <! в 3а твоју отаџбпну. Хоћеш ли још оклевати ? с< Више нисам то чинио. Уђосмо у гондолу. Један светлосни зрак, који је на њу падао са једне лампаде на Молу, показа ми да гондола пма неки грб украшен једном круном. Тај грб нисам могао распознати, јер ме моја пратиља брзо гурну у унутрашњост гондоле па закључа за собом врата. Лађица се одмах крену и колико сам слутио удари правце за унутрашњост вароши испод моста уздаха. Нисам могао ништа видети, јер су сви прозорчићи и врата на гондоли били густо застрти. Црни домино са жутом ружом сео је поред мене и уздану олакшано. „Шта велиш?" »Ништа, само сам радосна, што смо овде склоњени. Уплашио ме онај сусрет са панталонима". „Ја сам напротив примотио, да си се ти показала храбра". »Па морала сам из страха, да нас не открију и не познаду®. „Па 1ита онда? с< „.Тест онда — ти си из полиције, а ја Венецијанка. Ти ме разумеш?" Да, ја сам је разумео, ма да то није тако пријатно звонило у мојим ушима. Али сада ми је билб јасно, да ми није моја пратиља писала оно писамце, већ

Ј ) Панталони су талијанске карактерне маске, које предотављају заљубљеног старца, са широким црвеним чакширама, које прелазе преко чизама. Преводилац.

да ме она само води по налогу неке друге особе. Тиме се објашњавало оно ,јОна <( , што јој се раније у љутини измакло са усана. . „Имаш ли поверења нрема мени?" запита ме изненада моја сапутница. »Зар т1ч нисам то посведочио тиме, што сам пошао за тобом? <( „За довде није требало мпого поверења. Али даље. Ја захтевам од тебе нуно поверење". „А у чему треба оно да се састоји?" »Да допустиш да ти вежем очи <( . »Ах, чудноват захтев! (< в Али од кога не могу одустати. Ти не смеш знати, куда те водим". „Па ипак си казала, да ћу ја све дознати ? <( и Јесте, више него што очекујеш. Али само под условом, који сам ти поставила. В А ако бих се ја устезао?" „Бојиш ли се? (< „Зар бих онда био полициски чиновник?" „Мир, не помињи ту реч, ако нећеш да све поквариш. Ми нисмо сами". „Гондолијер — с< „Је поверљив и одан, али у извесној тачци код Венецијанца престаје поузданост". „Кад се ствар тиче нас. То ми ти велиш, свакако да утврдиш моје поверење према теби? с< Моја пратиља учини један покрет као да би слегнула раменима. Шта сам ја био њој? Она је сама признала, да је и она Венецијанка. „Наједанпут гондола се заустави. У истом тренутку осетио сам, како ми се преко очију намаче нека веза. „Ни гласа и иди замном, ако ти је мио живот®, шапну ми моја сапутница. Притом ме шчепа за руку и поведе ме собом. Ону другу слободну руку завукох под свој домино и ухватих за напуњен револвер, који сам опрезно сакрио при себи. Осетио сам, да ме је пратиља водила преко неколико степеница у неко осетно хладно двориште, а одатле неким уским степеницама на завојице на неки горњи спрат. Нека врата окретоше се тихо на својим багламама п ми ступисмо у неки пријатно загрејан простор, чији је под био застрвен меким теписима. Нечујно смо корачали преко њих. Судећи по трајању пута мора бити, да је то био неки дуг коридор или неки низ соба, кроз које смо пролазили. Напослетку моја прат^.ља заустави своје кораке. Чуо сам, да је она у кратким паузама три нута куцнула на нека врата. „Епкгег" чу се изнутра неки потмуо женски глас. Ми уђосмо. Читав облак слатког, заносног мириса заструја према мени. То је био онај исти мирис, којим је дисало и оно писамце, које сам о;ц'утрос добио. Чух како шапућу два женска гласа. Моја пратиља је по свој прилици извештавала о датом јој послу, али ја нисам могао разумети садржину тога извештаја.

„Госнодин комесар ће извинити, што сам га на тако необичан начин умолила, дами дође, али су околности биле такве", наједанпут допре до мојих ушију један соноран 1лас. „Да ли се смем поуздати у Вашу потпуну дискрецију ? <( „Зар можете сумњати, кад сам сав у Вашој власти, лепа репозната госн- ' 9 « одговорих ја, осмеливши се та„ ношћу своје ситуације. Један кратак, јасан као звоно емех био је одговор. „Збиља, то је ласкање једнога слепца. Али не треба да и даље трпите. Розина, уклони господину везу са очију <( . Заповест је била одмах извршена. Ја сам видео себе у неком красном будоару, благо осветљепом једном ружичастом лампадом. Једна дама у врло елегантном неглижеу од чипака стајала је на реколико корака предамном и причвршћивала је густ вео, којим је мало час увила своју главу. То је била нека Фина ненровидна тканина, какву можда носе оријенталке. „Ви видите, да маскерада још није свршена <( , рече она притом. „На жалост време је и сувише кратко, а да бих Вам могла дати ближа обавештења. Ви ћете ипак све нојмити, чим се упознате са правим циљем Вашега бављења овде. Молим Вас, да с пуно поверења пођете замном. Розина, ти ћеш међутим чувати овде стражу <( . Дама подиже једну завесу од тешког сомота, која је служила као врата, и уведе ме у неки врло елегантан простор, за који сам по једној постељи, покривеној плавим свиленим завесама, закључио, да мора бити спаваћа соба непознате даме. Али мени није остало ни мало времена за даље разгледање. Моја водиља отвори једним притиском нека обложена врата у зиду и позва ме, да сиђем низ неколико степена. Збуњен ја се зауставих. Степенице су водиле у један блиставп мраморни басен. „Мој кабинет за купање®, примети дама. „Не бојте се, басен је празам". „И ја треба... <( „Да сиђете у њега. То вам изгледа чудно, јелте? Па ипак разрешење те загонетке простије је и прозаичнијо, него што би ви могли и очекивати. Хоћете ли бити љубазни, да за један моменат будете сасвим мирни. Зар ништа не чујете?" „ IIа сваки начин чујем неки необичан шум, као жагор разних удаљених гласова." „'Сасвим тачио. Само приближите своје уво овом отвору у виду шкољке уз цев за отицање воде <( . „Ах... невероватно ! <( „Јелте? Чује се готово свака реч тако јасно, као да се говори у побочној соби. Па ипак уверавам Вас, да није близу оно место, одакле допиру ти гласови довде. У грађевииама вароши старих дуждева не сме човека ништа да изненади. Ја сам сасвим случајно пронашла акустичку тајну овог купатила, а тиме сам открила и једну другу тајну, која је за мене од толиког истог интереса, колико и за Вас, дакако за Вас само у другом погледу. Ја Вам сада остављам отворено поље,