Полицијски гласник

ВРОЈ 7.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 51.

али ое нико није усуђивао да то каже. Али срећом св се лепо свршило. Сиромашни људи дрхтали су при најмањем шушњу. Ноћна тишина им је изгледала много страшнија, него обично. * * * Овога пута сумња сељака беше оправдана. Стара Бригита и њен син, Пјер, заиста беху сакрили гра®а Адемара де Во-а у својој кући, и право је чудо да га „Плави" нису могли пронаћи. Младић, који је са старом Бригитом стајао на трему, био је гра® Адемар де Но. Он је очекивао сина старичиног, који беше отпшао у извидницу. Стара се није бринула што јој се син не враћа; она је само гледала да спасе свога госта. Затим настави: »Бога ми, склониште је сигурно и нс би требали да га остављате. „Плави® се никад не би сетили да Вас траже под обором за свиње." — То је истина, али сутра могу да се сете". — А ако Вас опазе? Зар мислите да ћете им умаћи по овакој месечини?" — Ја се надам; али и да ме ухвате, неће бити толике штете, као кад би ме нашли код вас, јер би онда страдала и ти и твој син". — Ех, уздахну старица, зар да сс бринем о себи, кад Вама прети опасност? — Пст ! шану граф... Не узбуђујте се, добра старице! Бог ћо нам помоћи. Бригита слегну раменима. У том се зачу гребање на вратима и она истрча да види ко је. То је био њен син. Она га уведе у собу, да нико но би чуо шта говоре. Затим запали једну свећицу п слаба светлост обасја собу. Бригита упита сина: — Јесу ли отишли Плави? — Да, мајко; ари су оставили страже на уласку у село и поред реке, на друму. Старица ее онда окрете бегунцу: — Јест ■ ли чули шта каже Пјер ? Шпијуни су известили Плаве и они ће целе ноћи пазити. Не можете ни мислити о бегству. — На против, морам добра моја Бригито! Помисли само да они могу сутра опет доћи да ме траже... — Нек дођу! чикам их да Вас нађу. — Али зар си ти сигурна да нико није видео Пјера, кад је отишао, или кад се враћао ? — Сви спавају. — Шта знаш ти? Можда не спавају. — Узалуд сте се крили, кад сад свесно идете у пропаст. Они ће Вас ухватити и т'о Вашом кривицом. — Ја сам надмоћнији од њих јер знам где су они, а они не знају гдо сам ,ја.... После тога, ја сам им већ толико пута умакао! — Па то мене највише и плаши. Не кушајте срећу, јор Вас лако може изневерити. — 'Нека ми још данас буде верна, па јој нпшта више не тражим. Ово је моја последња мисија. — Зашто тако журитс? Ко Вас тера да остављате сигурно склониште, па да срљате у опасност... а можда и у смрт? питаше Бригита, крстеКи се.

—■ Дужност, добра моја Бригито! Ја морам да изврпшм један задатак, од кога зависи успех, иа можда и спас ројалистичке војске. — Ох, Боже! Кад је тако, ја Вас нећу задржавати. Знам да ме не би послушали, ма колико да Вам говорим, Видим већ да морате ићи, па ма шта било! — Тако је. Али ти ћеш за своје услуге... До виђења, добра старице. — Господине графе, умеша се Цјер, допустите ми бар да Вас отпратим до Бабетиног мајура. Он је на три четврти миље одавде. Бабетини су родитслјп добри људи и радо ће Вас примити; ја сам им о томе већ говорио. — Не, хвала ти, драгн пријатељу. Идем сам. Знам пут, — Немојте силазитп ка реци. Дохватите се Арнодске шуме, па сте онда потпуно сигурни. — До виђења, пријатељи... До виђења, добра старице. Бригита је плакала. Сузе су капале на њепо старо, борама избраздано лице. ГраФ је последњи пут загрли и брзо изађе с Пјером. ТТа трему се њих двоје загрлише, па онда гра® ишчезе у мраку. Одмах остави друм и пође једном тесном уличицом, којаје излазила на реку, али и њу остави па се онда упути виноградима једном кривудавом путањом. Ишао је пажљиво. Беше се наоблачило. Велики, тамни облаци заклањали су сваког часа месец. Бегунац се користио овим тренутним помрачењима и убрзавао кораке, али чим би месец опет засветлео, он је ишао лакше. Тако је он за доста дуго време прешао мали део пута, ма да је желео да што пре уђе у шуму. која му изгледаше као какво црно језеро. На једној раскрсници граФ де Во застаде. Али одмах утрча у виноград и сакри се између два реда чокота. Срце му је јако лупало. Тешки, кораци једне групе људи приближише се, пред њим се појави једна црна маса. И како му очи већ беху навикле на мрак, он изброја дванаест људи. Од мрака није могао распознати да ли су то били републиканци или бегунци. Чуо је само звекет оружја и лупу њихових чизама, па после и тога нестаде. Они су ишли путем ка мајуру Армодовом. Чим мало дође себи од страха, бегунац помисли да иде за њима. Мислио је да ће, можда, ако облаци буду престали да заклањају месец, иознати у њима бегунце. Онда ће им прићи, и имаће добру пратњу... Али одмах увиде колико је то опасно и реши да пође шљунковитом стазом кроз познате честе Арнодске шуме. И заиста, брзо је нађс и пипајући пође њом . У шуми је био још гушћи мрак, тако да је морао застајкивати, као да је слеп. Ишао је са рукама испружоним напред, додирујући глатка стабла костенова и уклањајући сувише ниске гране, које су му гребле лице. Шешир му паде с главе и како се је окретао све на једном мосту, не могаде више да

се оријентише. Најзад му се очи мало навикоше на мрак и он настави пут. Трудио се да угуши шуштање сувог лишћа под својим ногама. Мислио је да његови кораци страховито одјекују. Стотину пута се тргао кад би каква птица, пробуђена његовим корацима, залепршала крилима и одлетела. Али јо одмах долазио к себи, прекоревао се због непотребног страха; али мрак, препун тајанствености, плаши и најхрабрије. Једном чу јасно кораке, застаде. Био је уверен да то њега траже. Слушао је да Плави имају бесне доге, извежбане да иду по трагу несрећних изгнаника. Он је дакле гоњена дивљач! И сад очекује да му се зуби беснога доге зарију у грло... Граф разрогачи очи, да види ненријатеља; али око њега беше свуда мрак. Он хтете да бега и сагнувши главу јурну напред. Али удари на стабло једног дрвета и окрете се око себе, ноге му се заплетоше у једну купину; он посрте и заглиби се колико је дуг у једну рупу. Срећом је била пуна блата, иначе би се разбио. Из почетка онако збуњен, скочи на ноге, спреман да дочека непријатеља... Ирођоше секунди... Ништа... Он се, дакле беше преварио: то је мора бити или какав пас, или каква лисица у лову. Охрабрен, мало постиђен што је слушао варљиви глас страха, он пође даље. Ускоро наиђе на .једну доста широку стазу. Густа маховипа угушивала му је кораке. По мањем мраку, лакшем и чистијем ваздуху, познаде он да је близу крај шуме. И заистај ускоро се нађе на једном широком пољу благог нагиба, на коме опази светлост. То је био Арнодов мајур, у коме је спавала невина Бабета, в^реница Пјерова. Чврстим коракомупути со он тамо, као каквом спасу. Граф де Во се зачуди што не чује лајање пса Бабетиног, а још више кад виде отворену капију. Али он помисли да можда још нису легли да спавају. И заиста учини му се да чује кораке у авлији. Он полако уђе. Тек што је учинио неколико корака, кад згази на нешто меко. Инстинктивно се саже да види шта је. Ужасна дрхтавица га обузе, кад напипа длакаво, још топло, и крваво тело Бабетиног пса. Одмах му би јасно шта се дешава у кући. Ова светлост, капија отворена, и псето удављено, све му говораше да су туда прошли злочинци. Зар није боље да бега одавде ? Наравно; али он то ипак не учини, приђе ближо кући. Толико се је пута тога вечера уплашио без узрока, да је сада презирао страх. Одмах опипа пиштоље јесу ли на своме месту и приђе осветљеном прозору. Тек што је пришао кући, кад одједном зачу ужасну вику, срце парајуће узвике страха, да он застаде као окамењен; а затим настаде граја. Зачуше се претње, преклињања, па онда као да се неко бори и најзад јецање. ГраФ скочи на један камен што је стрчао из зида, и притисну свој врели образ на прозор. На први поглед увидео је шта се догађа у соби. Дваиаесторо људи, зацело они што су прошли поред њега на раскрсшши,