Полицијски гласник

ВРОЈ 10.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 77.

у том шешир му паде на земљу, ветар га подухвати и откотрља га калдрмом; чистач потрча за њим и донеое га. —■ Не вреди ни две паре, викну ДиФаји, али овеједно, ти си добар младЉ; затим гурну руку у џеп и извуче пуну шаку гвинеја: „држи, да пијеш у моје здравље." — Хвала господине пуковниче, рече тада чистач који је према издашности и титуле одређивао. — Сад треба, рече Дифаји, који се мало по мало трежњаше, да те одведем на добро место. Решио сам се био да га пратим свуд гдс буде ишао; био сам сведок његове дарежљивости, видео сам како троши, а нисам знао да су пијани људи најзахвалнији на свету према онима који се с њима удруже. Дакле, следовао сам његовој жељи и стигосмо у улицу Прешер. Пред вратима неко, нове, доста лепе куће бејаше стражара и неколико војника. — Ту смо, рече Дифеји . — Шта, ви ме водите у ђенерал-штаб ? — У ђенерал-штаб! ти се исмсваш; ја сам ти казао ту је лепа плавуша Магдалена, или још боље рећи, жена четири хиљаде људи, како је овде зову. — НемогуКно, ви се варате. — Варам се! није ли то стража? и ДиФаји се приближи и упита може ли се ући. — Натраг! рече му оштро један поднаредник; ви знате добро да није ваш дан. Дифаји но одступаше. — Вратите се, кажем вам, понови подОФицир, иначе ћу вас одвести... На ову претњу ја задрхтах. Јогунство Дифајиево могаше ме упропастити, а међутим било је незгодно да му кажем мој страх, то се није могло ни због места, и ограничим се само на неке примедбе, које ои не схвати, јер не разазнаваше ништа —• .... ти забрану. Сунце греје за цео свет: слобода, једнакост или смрт! викну он трудећи се да_ се отме од мене. Једнакост кажем ти! и он ме гледаше неким укоченим глупим изгледомчовока,когаје злоупотреба алкохола начинила животињом. Очајавао сам да нећу успсти, кад на узвик в к оружју!® за којимје следовало: »тобџијо, бежи ево, команданта, ево Б вињака®, Дифаји со отрезни најоданпут. Туш који би пао са подесет стопа на главу каквог занесењака не би имао тако брзо дејство и не би га тако лако освестио. Име Бевињак направи нарочити утисак на војнике пред кућом у којој је становала лепа плавојка. Они се погледаху међу собом не усуђујући се, тако рећи, ни да дишу, толико су били иоплашени. Командант који је био човек сув, већ у опадању, стадс их бројати машући својим штапом. Никад нисам видео мргодније лице; на њему сувом и дугачком са великим ушима, беше нешто што је показивало да јо г. Бевињак био сталио у отвореном непријатељству са непослушношћу. Код њега грђење беше постало обично; његове очи беху увек крваве, а покрет вилица показиваше да хоће да говори. »Само мир! ви знате ред : једино ОФицири и то по реду ! Затим приметив нас окрете се к нама с дигнутим штапом „шта тражи тај поднаредник ту?® Ја помислих истући ће нас. »Али, ништа! настави; видим да си пијан, обрати

се ДиФаји-у; пијанима се прашта, иди да спаваш, да те не видим више!® —■ Разумем, рече Ди®аји заплићући, и ми со вратисмо. Није потребно да изрично кажем какво је занимање имала в лепа плавојка®, довољно сам показао. Мадлена Пикарђаика била је крупиа девојка, имала је отприлике око 23 године, уочљива, колико због своје једрине, толико због лепоте у облику ; она је се ионосила тиме што није ничија већ нрипада свој војсци, као н сва војска њој: од редова до маршала; сваки ко ношаше униФорму, био је код ње подједиако примљен, а осећала је велику мржњу према онима које је она називала гриђани,;. нема пи једног варошанииа да је уживао у њеним дражима; она чак немашо великих односа ни са морнарима, које јо називала »катрањиви џакови" и које је глобила за уживање, јер се но могаше навићи да их сматра као праве војнике; обично јо говорила да морнаре има за издржавање, а војнике за љубазцикс. (нлставиће се)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињона су нам ова пнтања: I Суд општине дучинске, актом својим Бр. 174, иита: »Један овдашњи грађанин дугујо, по извршној иресуди ово-судској, извесном лицу 200 динара главног дуга са 12°/ 0 год. инт. од 15. августа 1903. год. до наплато, као и остало трошкове. Када је суд приступио извршењу своје пресуде, он код дужника није могао ништа у попис узети од покретности, а да не повреди пропис § 471. грађ. суд.пост. Тако исто из непокретног имања, које данас ужива, удесио је само прописану наглавицу, те код собе у пореском плаћању и на уживању оставио. Дакле, сада остаје да суд не може пресуду извршити, и треба да да повериоцу решење о пемаштини ■ дужиика што пре. Но поверилац је код овог суда изјавио : да је тај дужник утајио једну своју земљу са преносом пореског плаћања, и са неком признаницом, на неко друго лице, у величини 2.69 хек. те да би тиме избегао илатити својо дугове. 0 овоме се и суд уверио, и шаље под ./• препис те признанице, — а иста земља у истини јо у величпни 2.69 хект. III реда зиратна, и записата у баштинској књизи општино дучинске на бр. 12. парцела бр. 2. на име дужника. Моли се учтиво уредништво да по могућству у првом народном броју Полициског Гласника да своје објашњење о томе: 1.. да ли је и данас дужник сопственик напрод речене земље, кад је није отуђио по прописима грађанског закона; 2., да ли овај суд сме издати увороње о немаштини повериоцу, кад се зна и за ову зомљу да није по закону оту-

ђена, или сме ли суд да ову земљу узме у попис за наплату предњег дуговања, кад се рачуна сопственост дужникова, јер је нијо по прописима грађанског закона отуђио, јор суд је мишљоња да пренос пореског плаћања није по закону отуђоње, а оваква признаница по грађанском закону нема важпос-ти". — На ово питање одговарамо : Из признанице, коју је суд послао у ирепису, а која јс потврђена од стране неспорног судије, види се, да је дужник продао своју њиву, о којој јо реч, још 1903. годино, и дозволио купцу да јо може и интабулисати за сигурност нримљене суме у 500 динара, докле му со тапија не изда. Како је дужник. у доба продаје имао довољио земљо, која му је потребна као земљоделцу према § 471. гр. суд. пост. па то и данас има, те се с те стране не може спорити продаја, онда јо акт продаје и куповине између дужника и купца правно свршен, без обзира на то, што куиац још није добио тапију. Прома овоме, суд не можо узимати у попис ову њиву, јер би пописао туђе имање. Ако иоверилац иалази, да је ово отуђењо извршено само у томе циљу, да дужник избегно плаћање својих дугова, он има судским путем да поништи то отуђење и стекне право, да се из ове њиве наплати. Суд иеће одговарати ако решењем извести повориоца, да му дуг не може наплатити из тих узрока, што сматра да поменута њива нијо вишо својина дужникова, а остало имање заштићено је § 471. гр. суд. поступка. II Суд рпштине суковске, актом својим Бр. 495, пита: »У прошлој години извршено је неколико паљевина и омањих крађа у реону ове општине, и свима оштећешш лицима, по закону о накнади штете злонамериом паљевином, дужна је ова општина накнадити учињену им штету. Тога ради, одбор ово-општински у седници својој од 20. пр. месеца, поравнао је се са свима оштећеннм лицима да им накнади учињену штету за упаљене и украдено ствари, а у исто време особеном одлуком у смислу § 4. а става V полиц. уредбе ставио је са по месец дана полиц. надзора пот лица из ово општине, на која се сумња у општини да чине паљевине и крађе. Ну на жалбу тројицс од ових кажњених лица, начелник среза нишавског примедбама својим Бр. 1459, у смислу §§15. и 16. иолиц. уредбе, поииштио је предњу одлуку одбора ове општине наводећи разлоге: „да се из акта и одлуке не види да су именована лица икад ма зашта а нарочито у закону означена дела одговарала, не види се да су од стране које власти узимата на одговор и кажњавана, те да би се у духу § 4. полиц. уредбе прибавила основака сумња да они чине изложено кривицс. Гола сумња изложена у одлуци не може дати одбору права за овакву одлуку®.