Полицијски гласник

ВРОЈ 11.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

СТРАНА 85.

ВИДОКОВИ МЕМОАРИ (нАСТАВАк) Ова девојка, коју сам доцније носетио, била је дуго времена догорска наолада ма да јој со здравље променило, а сматрали су јо за богату. Али, било да Мадлена, иао што сам се уверио, не беше користољубива, било што је таква судбина човекова да се врати на оно што је био, и она умре 1812. год. у болници у Ардресу у пукој сиротињи, али верна својим пуковима. Да је живела још две године дожпвела би несрећу да се после погибије на Ватерлоу, назове удовицом Велике Армије, као једна друга девојка, врло позната у Паризу. Успомопа на Мадлену живи још по свима крајовима Француско, ајабихрекао чак и Европе, међу остацима наше старе војске, Она је била савремоница тога прошлога доба, али, да незнам да више не постоји; всровао бих да ћу је срести као савременицу садашњега времена. Па ипак, да прнметим, и ако је Мадлена имала мало мушкијо црте није имала од тога ничега у лику : њена коса није била као обпчно жутило којим се боји повесмо ; златии одблесак њених витица био је потпуно у складу са нлаветннлом љених очију; њен нос нијо био нимало непријатан због орловске кривине. Имала је нечега Месалинског 1 ) на устима, алн ипак дражесног и слободног. Мадлена није радила ништа друго до свој занат; није писала, није познавала полицију сем позорннка и ноћних стражара, које је. частила да би била на миру. Задовољство, које осећам после више од двадесет година кад цртам лик Мадленин, учинило језачасак да заборавим ДиФаји-а. — Тешко је какву мисао избити из мозга замућонога винском паром: Дифаји беше намислио да дан заврши код девојака. Тек што смо прошли неколико корака кад он узвикпу: „нашли смо, хајд овамо!® и пуштајући моју руку он се попе уз једне басамаке и закуца на неким малим вратима, која се после неколико минута отворишо и на њима се указа глава неке старе жене. — Кога тражите? — Кога тражимо! одговори Дифаји. Зар не познајете вишо пријатеље ? —-А, то сте ви чича-ДиФаји; нема више места. — Нема места за пријатеље!! ти се мајко, исмеваш; то је изговор само. — Не, воре ми поштене жене; ти знаш, матори лупежу, да ја не бих тражила бољег муштерију, али ја имам Терезу, старију, коју је заузео капетан... Паулину млађу, која је са генералом Шамберлаком; навратите се , децо моја, после четврт часа. Ви ћето бити паметни, је ли? — Ама комо ви то говорите ? Зар вам ми изгледамо као кавгаџије? — Не велим то, децо моја, него ви видите, кућа је мирна, никад нисте чули ларму, људи сви који овде долазе баш су како треба, а имам муштерије, хвала Месалина, жена цара Клаудија, позната развратница. Пр.

Вогу! да имам педссет девојака но би била у ноприлици. — Тако је, добра мајко, рече Дифаји; тако је, мајко Томас, продужи он покривајући око златником; ти и но бринеш о томе што ћемо ми дреждати четврт часа; зар баш нома никакво ћоше? — Увек шалџија, чича ДиФаји; њому со ие може одбити; уђите! брзо, брзо! Уђите да вас ко но види, сакрите се тамо, децо моја, ћутито. Госпођа Томас бешо нас метнула у некој ниској соби иза једног старог заклона који би морали оборити ако би хтоли изаћи. Нисмо морали губити стрпљењо: Паулина нас нађо нрва; пошто је испратила генерала она шапну иа ухо мајци неколико речи и седе код нас уз Флашу рајнског вина. Паулина не беше још наиунила петнаесту годину, а већ је имала оловну боју, дрзак поглед, гнусан јозик, рапав глас и неиријатан мирис развратних блудиица. Ова рано иропала руина- беше мени намењена; она мени понудн своје дражи. Тереза је се бољв слагала са ћелавим теменом мога друга, коме јо бпло дуго да чека док она буде слободна; најзад нагао тресак хусарских чизама са мамузама наговести да је каваљер пошао од своје драге. ДиФаји врло узбуђен диже се журно сасвога седишта, али саплев се о своју сабљу, паде вукући собом и заклон, сто, Флаше п чаше. „Извините, господип-капетане, рече покушавајућп да устанс, крив је заклон," — О, иишта, ништа, рече ОФицир, који мало збуњен притрча да га дигне, док Паулина, Тереза и њина мајка беху носедало од силнога смеха. Кад се Дифаји дижо капетан оде и како се ДнФајп у паду није повредио, ништа нам није више сметало да отпочнемо веселити се. Већина мојих читалаца зна шта је даље било; довољно је да кажем да сам у један сат после поноћи био у најдубљем сну кад ме разбуди нека страшна галама. И не помишајући на оио што може бити обучем се брзо, а вика мајке-Томас казивашс ми да нам се приближрјо нека опасност. Вио сам без оружја те отрчим одмах у собу Дпфаји-а да иштем од њега његову сабљу јор сам мислио да ћу јо ја боље употребити него он. У томе на наш стан навалише пет или шост лађара, који су са сабљама у руци хтелн да нас смене. Ова господа ни више ни мање обећаваху да нас натерају да скачемо кроз прозор. И како су они измођу осталога лретили да све у кући претворе у ватру и у крв, госпођа Томас својим пискавим гласом викаше толико да узбуни цео крај. Ма да сам ја био човек који со не нлаши лако, ипак признајем да се нисам могао одбранити од извесно бојазни: ма шта се десило за мено је могло имати врло рђавих пооледица. Зато баш решио сам се био да будем иаметан. Паулина хтодо на зор да се затворим с њом. „Заригли, говорашо ми она; заригли, ја те молим;" али собица на тавару, у којој смо били, није била таква да со не може освојити; ту сам могао бити опкољсн и зато сам претпостављао да одбијем напад; бољо, него да пустим да ме ухвате као миша у ми-

шоловци. У пркос наваљивању Паулино да останом, покушам да пзађем. Убрзо сам со ухватио са двојиЦом наиадача; навалим на њих дуж једног тесног ходника; наваљивао сам таквом силином и, цре по што би со они прибрали, сатерани у ћошету, покварнм брзо последњу пречагу на стубама, помоћу којих су се попели, то се стрмоглавише доло изломњони и изубијани. Сем тога Паулина, њона сестра и ДиФаји, да би победа била потпуна, бацише иа њих сво што им дође под руку: столицо, ноћне лонце, један сточић, једно мотовило и ваздан других ствари. Прликом сваког ударца моји противници опружени по поду драли су се од бола и гњова. За час степеницо боху сво претрпане. Ова ларма у ноћи направи узбуну на улици: ноћна стража и полицијски агенти дотрчаше у кућу гослође Томас. Било је ту под оружј.-м, ја мислим, више од педесет људи; направи со страшна галама. Госпођа Томас покушаваше да докаже да је њена кућа била потпуно мирна, али јо нико не слушаше. У том до нас допреше речи : „водите ову жену!... полази, неваљалице!... дајто носила и уапсите ме, свејодно.... хватај сво, хватај сво и разоружајте их.... научиваћу вас, дроње јсдпе, како се ларма... к Ове последње рочи изговороне провансалским нагласком и измешане са неким јужњачким уметцима, који су тако иото као лук и паприка плод земље, било су нам довољне да увидимо, да је командант Бовињак иа челу нападача. ДиФаји, разуме, со и не помишљаше да му излази на очи, а што се тичо мене зна се, да сам имао особитих разлога да богам што даље од њега. „На степенице! затворите пролаз! На стелеиице!« командовао је Бевињак. Међутим, док су се они заморили, тако спустим један чаршав кроз прозор и док су уклонилл сметње које су нас раздвајало, Паулина, Тереза, ДиФаји и ја, били смо већ изван њиховог домашаја, а претња „но брините се, ухватићу вас ја понова (( коју чујасмо из даљине, само нам изазиваше расположење; опасност бешо прошла. Решавали смо где ћемо да довршимо ноћ; Терезаи Паулина продлагало су да изађемо пешице ван вароши, у поље, где има кревета за сваког. »Не, не, р.ече ДиФаји, бдиже, ближе, код „Сребрног ЛаФа", код Бутро-а. Би решено да идомо у овај хотел. Ма да је било у невремо г. Бутро-а нам отвори са особитом љубазношћу, „Баш добро, рече он ДиФаји-у, чуо сам да сте примили ваш део од пљачке и паметно сте дошликмони; имам особитог бордовца. Даме, желе ли штогод? Једну собу са два кровета, тако изгледа? 8 У исто доба г. Бутроа са једним свежњем кључева и свећом у руци пође да нас води у собу коју нам је наменио. »Ту сте као код своје куће, неће вас нико узнемиравати, још кад човек чашћава комаиданта места, старешину марине и управника полиције, знато да со не би усудио Али, додаде он, гослођа Бутро-а се не шали; морам лазити да јој не кажем да нисте сами, Она је иначе красна али морал ! знате морал... кад се тиче њега она не прима разлого. врло