Полицијски гласник

СТРАНА 132.

ПОЛИЦИЛСКИ ГЛДСШГК

ВРОЈ 11.

гости. »Дало ми се, говорио је г. Вагћћои, „да констатујом у садањим лриликама, в да ако се текст Беранжеовог закона и „даље буде буквално респоктовао, да то „није више у његовом духу. Као што је »то приметио последњи пут сам аутор „закона од 1891. ми помажемо одавно »прогреоивно рушењс његовог дела. По»водећи се увек оном страном закона ху»маности, која заварава, изгледа ми да »судови но знају двојаки циљ коме тежи „закон од 1891. и врло често њихова се „благост изопачава у слабост, било што »сматрају одлагање као право сваког по»четног осуђеног, било што се противе в да примењују на поврат неминовно по»требне санкције®. Исти чувар државног печата у своме извештају о администрацији кривичне правде у 1909. усудио се да такне у идол и да изрази сумњу у његову моћ. »После једног периода ствар„ног и показаног дејства, — каже он „законско одлаг.ање или бар примена коју „су чинили с њим судови у мери којајо »напред показана, од неколико година в не врши тако спаооносан утицај на ток „општег криминалитета®. Може се закључити : да је један закон, који даје толико места самовољи судова и чији дух може бити тако озбиљно непознат, несавршен и тражи дубоке измене. После Беранжеовог закона, прогресивно слабљење кажњивости продужава со следеће године, законом који одбија превентивни притвор од трајања изречене казне (закон од 15. новембра 1892). На основу овога текста, видимо велики број злочинаца који се иуштају у исто време кад сс осуђују, — платонски осуђени. Други, који су ооуђони баш и на доста дуг затвор, виде да се ускоро отвара тамница пред њима услед двоструког дејства условне осуде и урачунавања превентивног притвора. Ако се томе дода још редукција четвртине казно у случају ћолијског затвора, казна је скоро ишчозла. Најпосло, сви осуђени налазе у овоме закону ту повољну олакшицу што издржавају сву или један део своје казне у режиму окривљоних, т.ј. под најблажим условима. Друга једна новина која је вршила неоспоран утицај на ослабљене репресије, то је установа контрадикторног поступка законом од 8. децембра 1897. анарочито присуство адвоката испитима и суочењима. Да један окривљени има право да општи са својим браниоцем за време трајања ислеђења, да овај бранилац може бити упознат са ислеђењем, после сваког акта истраге, као и државни тужилац, то је друштвена потреба која се намећо у пркос свих мана које може имати. Није допуштено да јодан човек, пошто је осумњичен за какав злочин или преступ, буде остављен на милост или немнлост другог — па ма био то судија — који има праву свемоћ и да буде лишен сваке потпорс, сваког савета у страховитом дуелу од кога зависи његова част, његова слобода, његова имовина, његов живот можо бити. Ако друштво има право и дужност да победи кривца тако исто је потребно да оптужени има потпуну слободу да се брани. Али право не може ићи дотле да

компромитује право друштва. Међу тим то се ипак догађа кадјо адвокат овлашћен да присуствујс испиту и суочењу, то што се ниједио друго модерно европско законодавство није усудило да допусти, осим законодавство државе Женево. Својим присуотвом, адвокат спречава искрене изјаве, паралише поверење и ако јо чувен, дрзак ила вешт дајо оптуженом очигледну провагу над истражним судијом. Зар нема међу њима и таквих, који су мање свесни своје дужности, који прихватају слепо ствар свога клијента, зидају с њим план одбране; довијају се да предвиде питања ; спремају одговоре, храбре оптуженог у очигледној лажи, и у кабинету истражиог судије, једноме речи, једним знаком или мимиком диктују му аргументе ; спречавају на његовим уснама контрадикцијо, несмотрене речи или признања која би морала доћи под несавладљивом пресијом истине? И не само, по казивању истражних судија, оптужени признају све ређе и ређе, него још искуство показује, да су често пута, и она признања која су са свим уредно изказана и потписана, доцније поречона. Што признање кривице постаје све ређе то треба пре приписати присуству адвоката у претходној истрази, него правилу које забрањује изнуђавање признања обећањима или претњом. У осталом тврђоња о признањима која се добнјају претњом или изнуђавањем само су легенде које је створила уобразиља драматурга! Француски је магистрат особито частан и беснристрастан, поред свих мана које може имати. Дејства ове реФорме убрзо су се осетила. Средњи број одлука и решења о ослобођавању био је за последњих иет година до закона од 1897. г. 27 од сто. Од 1898. г. овај се број пење до 29 - 41°/ 0 и достиже просочно до 32'44°/ 0 у 1908. прелазећи 36°/ 0 у 1905. г. Срећом, адвокати се најчешћс не интересују стварима у току ислеђења. Кад би било другчијо, видело би се да би циФра предмета који се остављају са ослобођеним оптуженима, била још већа. Такав је биланс злочина од 8. децембра 1897. Донуштено је рећи без протеривања, да је он дао злочинцима права за која се потреба није осећала и која се врше само на штету права друштва. Још нисмо на крају дуге серије закона који су инспирасани лажним хуманитаризмом. Једним актом новог н знатиог доброчннства законодавства, закон од 5. априла 190.9. брише из судских регистара извесне бат тоже осуде, поглавито све оне које су изрочене према малолетницима од 18 година који су учинили кривицу без разбора, као и друге неке ооудо на затвор, под условом ако осуђени није заслужио нов затвор.Законом од 12. анрила 1906.г. заштићена је неодговорност малолотника до 18 година старости, јер је овлашћење којо су судови имали у систему казненог законика да одлучују : да ли су оптужени који имају мање од шеснајест година, учинили кривицу с разбором или без разбора, и да их оолобођавају, проширено до осамнајесто године старости. Законо-

давац је хтео да спасе деликвенте од 16 до 18 годино као и оне који имају мање од 16 године од казни општег права, нодвргавајући их доброчином или казненом васпитању и патронажи. По несроћи, ове добре намере дошло су у опасност да промаше свој циљ услед прекомерне благости судова. Судије са највећом лакоћом допуштају одсуство разбора и са још већом лакоћом предају децу њиховим родитељима у место да их шаљу у заводе за поправку, према којима имају мало симпатије. Довољно је да родитељи дођу да траже своју децу, обећавајући да неће више погрешити, па да се поступи по њиховом тражењу. Услед тога у скоро опет налазимо по улицама ово младо крадљивце или подводаче, од којих постају доцније прави апаши, којима јо крајња благонаклоност судова повратила потпуно с-лободу. Је ли био моменат да со отвори ова нова бреша у нашом казненом систему, кад је прераних злочннаца вишо него икад ? Али, но више под владом лажне филантропије, него из чисго политичких обзира, страховит удар био је нанесен репресији изванредном издашношћу у амнестијама. До 1881. амностија се већипом односила на штампарске кривице и на дела која су со односила на побуну од 1899. Али почињући од амнестије стогодишњице видимо да злочини и деликти општег права добијају сво више места у појодиним амнестијама које су од тога доба даване. (свршиће се)

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО ВИДОКОВИ МЕМОАРИ (наставак) Ово спокојство Фушеово не беше стварио, јер тек што јо био добио извоштај Девијев, примио је у свом кабинету младога гроФа Л., који је био посвећен у тајне готово свих друштава у Јевропи. „Пишу ми из Булоње, рече му министар, да јо у војсци установљоно неко друштво „Олимпијевци®; не пишу ми шта је циљ друштва, али јављају да се врло разгранало... Можо бити да има везо са скуповдма који се држе код Бернадота 1 ) или код Стајеловице 2 ). Знам добро шта се дешава овде: Гара 3 ) ме сматра за свог пријатеља и мисли да сам патриота онакав исти какав сам био 93. године; прича ми све. Има Јакобинаца који уображавају да жалим републику и да би могао радити да се она поврати; то су будале које ја прогањам или трпим, према томе како ми се свиди. Триле, Русле, Жингено, не крочо ни једап корак, не кажу ни једну реч, да ја одмах не будем извештен, Они су мало опасни као и све присталице Маро-а; међутим од неког времена изгледа да

!) Генерал Француски. Пр. 2 ) Књижевница француска. Пр. 3 ) Министар за време конвента. Пр.