Полицијски гласник

ћРОЈ 11.

ПОЛИЦИЛСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 133.

хоће да створе странку у војсци; стало ми је да знам шта они хоће; Олимпијевци су може бити њихово дело. Било би корисно да ви постанете Олимпијевац, ви би ми доставили њихову тајну, а тада ја ћу видети шта треба чинити." Гроф Л. одговори Фушеу, да је мисија коју му поверава врло деликатна; да Олимпијевци вероватно не примају никога док се предходно не обавесте, и да мимо тога не примају никог који нијо из војске. Фуше промисли за тренутак о овим тешкоћама па рече: пронашао сам један начин да се обавестимо брзо. Отидите у Ђенову 1 ), тамо Кете наћи једно одељење рекрута из Лигурије 2 ), које ће се одмах кренути у Булоњу да се придружи осмом пуку пешачке артилерије. Међу њима налази се неки гро® Б.... чија Фамилија окука тражећи да га замени Понудите се да на његово место ви идете, и да то лакше изведето ја ћу вам дати пасош на име Бертрана, којим ћете утврдити да имате услове које закон за рекруте тражи. Помоћу тог пасоша бићете примљени и отпутујте са одредом. Кад дођете у Булоњу гледајте да вас уиозна пуковник 0., с којим ће те имати посла, и како сте отмен он ће вас заклањати. Можете му о своме пореклу казати све што мислите да треба. То поверење имаће прво ту добру страну што на вас неће гледати као на друге заменике, а после, привући ће пажњу и осталих старешина. Али је неопходно потребно да изгледа да сте из нужде постали војником. Ето ваше историје, она ће кружити по логору и нико неће посумња.ти да ви нисте жртва и да нисте противник данашњег стања. Немам потребе да вам даље говорим... Остало ће само доћи.... Најзад, ја се потпуно ослањам на вашу увиђавност®. Са овим упуствима гроФ Л. оде у Шпанију и ускоро се врати у Француску са лигурским регкутима. Пуковник Обри прими га као брата, кога није дуго видео; ослободи га од рада и вожбања, скупи друштво да га представи и почасти, учини му хиљаду доброта, овласти га да живи као грађанин, једном речи, поступао јо с њим са највећим одликовањом. За ноколико дана цела војска је знала да је Бортран био велики човек; нису му могли дати еполето, али га наименоваше поднародником, а оФицири и ако је био у нижом чину, нису се устручавали да се с њим друже. Г. Бортран бешо постао право чудо у војсци ; духовит, образован врло високо, а сматрали су га и за образованијег и за духовитијег него што јо у ствари и био. Како му драго ток он се убрзо спријатељи са неколико Олимпијеваца, који су сматрали за особиту част да га упознају са осталима. Чим јо г. Бертран успео да се здружи са вођама Олимпијеваца посла извоштај министру полиције. Ово што сам испричао о друштву Олимпијоваца и о г. Бертрану дознао сам од самога г. Бертрана, и да би по-

1 ) Варош и лука у Италији. ГГр. 2 ) Северна Италија. Пр.

тврдио истинитост мога казивања, неће бити на одмет, да кажем, шта га је навело да ми прича о задатку који јо имао, и да ми повори појодиности које со овде први пут помињу. Ништа чешћо ннје било у Булоњи него двобој, и та убитачна махнитост беше ухватила и мирне Холанђане на флотили под заповедништвом адмирала Вервела. Близу логора, на левој страни, била јо једна мала шумица, крај које се, ма у које доба било, могло видоти туце људи, који раоправљају такозвано питањо части. На томо мосту чувена Амазонка, госпођица Див пала је од руко свога бившег љубавника, пуковника К.... који, зато што је није познао у мушком оделу, прими од ње позив за двобој. Госпођица Див..., коју је он оставио због неке другс, хтела јо да погино од његово руко. Кад сам са краја те равницо, где јс био читав род бораца, бацио поглед на крваво поприште приметим недалеко од мале шумо два човека од којих јодан нападашо другог, који браноћи со узмицаше равницом; по њиховим панталонама нознао сам да су Холанђани; застао сам за тронутак да их посматрам. Ускоро и нападач стадо узмицати. правоћи се уплашени узмицаху; обојица у исто вромо машући сабљама; затим јодан од њих охрабрив се махну својом сабљом на противника и појури га до стрмене обало једног ендека који противник не могашо прескочити. Тада, одбацив сабље обојица стадоше се тући песницама. Још сам со забављао овим смешним двобојем, кад сасвим близу до салаша, где смо по некад одлазили да ужинамо, приметим два човека који, ношто су скинули капуте, спремаху со да узму мачеве у руке. Њихови сводоци били су: коњички подофицир из деветог драгонског пука, с јодне с.тране, и један артилериски подоФицир, (који делу храну) с друге стране. Ускоро мачеви се укрстише; рлабији борац беше неки тобџиски поднаредник, он со брањаше са нссравњевном храброшћу; најзад, пошто је измицао тако педосстину корака, мислио сам да ће бити исечен на парампарче, кад наједанпут он ишчезе као да се под њим зомља отворила; на мах одјекну силан смех. Пошто су се повратили од силног расположоња присутници се приближише; видим савијају се. Гоњен љубонитством пођем к њима и стигао сам таман да им помогием, да из једне рупе, ископане за отицање воде са свињског појила, извуку оног грешника, чијо ме ишчезнуће беше тако зачудило. Он боше готово загушен и од пете до главе покривен блатом. Свеж ваздух га освежи, али се он неусуђиваше ни да дише, бојао се да отвори уста и очи, толико је вода у коју је запливао, била нечиста. И поред свег његовог незгодног ноложаја прављене су шале на његов рачун. Мене узбуди толика непажња наспрам њега и добацим противнику његовом један изазивачки поглед, који војник војнику нома потребо да објашњава. »Доста, рече ми он; ја вас чекам.® Тек што сам стао примотим, на руци, која пружи мач према моме, тетовиран знак који ми со

учини познат. Знак је представљао ленгор око кога се увила змија. »Видим реп, рекнем у себи, треба тражити главу.® Навалим на мога противника и додирнем га у десну сису. »Рањон сам, рече он; а боримо се до прве крви." — Да, до прво крви, проговорим му без окловања почнем му скидати кошуљу. Требало му јо открити груди; погодио сам место змијине главе, која се пружала као да хоће да му прогризе груди, а на њу сам и нишанио. Видоћи да наизмонично посматрам овај знак и црте му на лицу, мој со противник почо бунити ; пожурим да га умирим шапућући му на ухо: »знам ко си, али не бој се ништа, ћутаћу. — и ја тобе познајом одговори , он стежући ми руку; и ја ћу ћутати. (с Тај што ми је обећао ћутање био јв робијаш, који јо побегао из Тулонског казненог завода. Каза ми позајмљено име и рече ми да је подоФицир у десотом драгонском пуку, где је својим луксузом засењивао све пуковске ОФицире. Док смо со ми упознавали онај човек, кога сам био узео у заштиту и који је био у истини крив, покушаваше у једном виру да опсре блато којим је био покривен; па се брзо врати кнама; сваки ћуташе, нико и не помишљашс на распру, а воља за смехом беше замењена жељом да се измире. Подофицир кога сам био врло лако ранио предложи да се мир потпише код »Златног Топа," где је увек имало изврсне аласке чорбе и већ очупаних пловки. Он нам плати краљевски ручак који се продужи до вечере. Растали смо се кад се потпуно свануло, подофицир ми обећао да се нађемо, а тобџиски поднаредник, кога сам бранио позва ме да пођем с њим његово.ј кући. Тај поднаредник беше г. Бертран. Он је у мирној вароши имао стан вишег ОФицира, и кад се нађосмо сами он ми засведочи своју захвалност, колико то може после пијанке да учини кукавица кога су спасли из опасности; он ми нуђаше свакојаке услуге, а кад ја не примих ни једну рече ми: „Ви мислите може бити, друже, да ја нс могу ништа; као велите: нема вајде од малог заштитника; ако сам ја само поднародник то је зато што нећу да сам што друго; немам никаквих амбиција и сви Олимпијевци су као ја, они не полажу много на чин. а Питао сам га који су то Олимпијевци. То су, одговори ми он, људи који обожавају слободу и хвале једнакост. Да ли би ви били Олимпијевац? ја бих се постарао да вас приме. Захвалим со г. Бертрану и додам да не видим потребу да се уписујем у друштво које ће пре или посло привући пажњу полиције. — ИматЈ прав«, речо он, гледајући ме некако нарочито; и не радите да вас примо, јер ће се све рђаво свршити. Тада ми он исприча о Олимпијевцима појодиности, које сам изнео у овнм мемоарима; затим, како је још био под утицајем поверљивости, коју је изазивао шампањац, он ми каза, под условом да остане тајна, задатак који је пмао да нзврши у Булоњи,