Полицијски гласник

ВРОЈ 22.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 173.

И са осталим кривнчним делима у 1911. год. скоро је овако исто. Сва опа, као што се из изложеног прсгледа види, осетно су со умањила лрома делима из ранијих годмна. Ово је несумњиво утешна појава. Шелетн је само, да со ово знатно опадање криминалитста за послодње 2 год. и на даље продужи. Ако се што пре приступи намераваној реФорми нашс полиције, ми бисмо скоро смелн јемчити за ово. * * * Не може се, на жалост, роћп, да је прошла годнна показала овакав исти напредак и у погледу рвпресивном, бар према претпрошлој 1910. год. Општи проценат пронађених кривичних деча у 1911. год. износи 49°/о' док Ј е У ранијнм годинама износио: 44 '8°/ 0 у 1905.: 4 8-5°/ 0 у 1906; 44% у 1907; 44-4% у 1908; 48% у 1909. и 56% у 1910. год. И ако је прошла година и на пољу репрссивном, после 1910. год., пајбоља; и ако остале земљо у овом погледу не стоје готово пишта бољо од нас — многе стоје и горе — ипак ми налазимо да је овај резултат доста жалосан, јер добра половина од извршених кривичних дела није пронађена. Нема спора, да добар део одговорности за ово пада на нашо полицијске чиновнике, јер њихова добра воља, енергија и умешност могу у овом погледу много да учине, али је исто тако несумњиво, да главни узрок овом неуспеху на иољу репресивиом потиче из слабости и неактивностп локалне полицијске власгп по селима и општинама. Крајње јо време, опет понављамо, да се што пре приступи основној роорганизацији наше полиције. Д. Ђ. Алимпић.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО ВИДОКОВИ МЕМОАРИ (НАСТАВАк) Било је јасно да ми је једино Париз могао дати склопиште, али ићи у Парпз тробало је проћи кроз Арас, а ако прођем кро ову варош, пема сумње, познаКе ме. Размишљао сам о начину како да избегнем тешкоћу : обазрпвост ми је налагала да седнем на двоколице мога рођака, који је пмао одличног ноња и који је у познавању пречица био првп човок на свету. Он пристане да мс одвсзо до зидова мога места рођења, а више ми није ни требало; моје прсрушење учиниће остало. Нисам више био Впдок, или боље, био сам мање ного дотле, те сам тако могао долазећи на мост Ги без много страха видети осам жандармских коња привезаних пред вратнма јодне крчмо. Признајем да сам волео да избегнем овај сусрет, али се пије могло. „Напред кажем, мом рођаку; и брзо, брзо измисли штогод". Он одмах сиђе и уђе у крчму као човек који нимало не зазире од жандарма.

— Хеј, упнташо га жандарми, да не возиш ти твога рођака Видока? —- Може бити, одговори он смошећн се; видите. Један жапдарм допста дође до двоколица, али више нз љубопигства пего ли што је сумњао. Впдоћи моју униформу он са поштовањом прппесе руку капи. „Добар дан, госпо шне канетано!" рочо оп па ускоро затим са друговима оде. »Срећан пут! добацн им мој рођак пуцајућп бичем; ако га ухватнте јавитс нам". — Гледај твој пут, речо нодоФицпр који је водио жаидарме; зпамо мп њогово легало, сутра у ово доба бићс ухапшсн. Наставим пут врло с.'токојно, алп дође мп нска сумн.а: војничка уннФорма могла мо је нзложитп каквим пеприликама, које бп ми било врло нопријатпе. Рат са Пруском бешо отпочео н у унутрашњостп ретко су се виђали ОФицири који нису рањенп. Рсшнмсе дазавијем руку идакажем да сам рањсп у бптци код Јено. Ако би мо ко упитао био сам готов да за тај догађај пспричам, нс само појединости које сам читао у новинама, ного н све друго, што сам могао скупити слушајући истинито или неистипнте приче сведока очевидаца н других. Укратко, бптку код Јенс знао сам добро и могао сам о њој причати сваком са позпапањем ствари; пико нпје зпао вишо него ја. Ове сам се улого ослободио у Бомону, гдс нас изнемоглост коња, којн је прешао тридесет п пет миља за дан п по, примора да се одморимо. Разговарајући у крчмн видим, један жандармериски подоФицпр приђе јодном драгонском офицпру и затражи му исправе. Упитам подоФпцира за узрок толике предострожностн. „Тражио сам му путну псправу, одговори мн он; јср кад су сви у рату здравом ОФПциру није место у Француској". — Имате право, дружо, рокнем му ја; служба треба да со врши; и у исто вроме, док му ннје пало на памет да исправе и од м но тражи, позовем га да са мном руча. За ручком сам толико стекао његово повсрење, да ме замоли, да кад будем у Паризу порадим да га проместо из тог места. Обећам му све п он беше задовољан, јер сам му обећао за његову ствар заложити свој уплив, који јо бпо волики н уплив других, који је био још већн. Уосталом нпко нијс цпција за оно што нема. Како му драго, тек Флашо се пражњаху брзо п мој гост одушовљсп због протекције, која му јо дошла баш кад је требало, поче ми држати бескрајне говоре, преточе пијанства; у то.м јодан жапдарм донесо свежан, писама. Дрхтавом руком он искпда завој п покушада чита, али његове замагљено очи нису м^ вајдиле, то ме замоли да му помогпом у дужности. Отворим једно писмо п прво речи које ми падошо у очи било су „Вригада у Араеу сс . Прегледам н видпм: извештај о момо проласку кроз Бомон. У акту пише да сам сео на пошту... И ако сам био узбућен чптао сам опис, променив га разуме со. "Добро, добро, рече трезни п будни подоФицир; ношта стижо ток сутра ујутру, спремићу шта треба". Хтео је наставити још да ппје алн његова снага изневери његову вољу. Морали су га однети у постељу уз гласне протесте

свих присутних: н то је власт! толико со заборавити! Појмиће се да ннсам чекао да се подоФицир пробуди; у пет сати узмем место па поштанским кочи.ма која су полазила из Комона п истог дана срећно стигнем у Париз, где и моја мати, која је још становала у Версају, дођо. Ноколико месеци становали смо заједно у предграђу Сен-Денпс и дружили смо с.о само са Жаклепом, Фабрпкантом накита, кога сам био мало посветио у својо тајне, пошто мо јо у Рујану упознао бно под именом Блопдел. Код Жаклона сам се упознао са јодпом женом, госпођом Б. која је заузимала прво м сто у љубави у моме животу. Госпођа Б. или Анота како сам је ја звао, била је доста лопа жеиа, коју је муж напустио зато што јо с радњом пропао. Он је бно побсгао у Холандију п дужо времена није давао од себе гласа. Анета је, дакле, била потпуно слободна; она ми со допад ; волсо сам њону .душу, њсну бистрину, њено добро срце, и ја се усудим да јој то кажем. Она увиде брзо боз велико муке моју привржоиост и ускоро не могасмо живети јсдно без другога. Она со досели код мене и како сам ионова отпочео био трговатн путујући, реши со да ме на путу прати. Први пут, који смо учинилн зајодно, био је врло срећан; само у трснутку кад сам полазио из Малсна, каф џпја, код кога смо бпли одссли, каза мн, да се полициски комесар вајкао, што ми није преглодао исправо, али, како оно што је одложоно није изгубљено, решио со да приликом повратка то уради. Та вест мо изненади; номислио сам да мс је већ неко осумњичио. Ићи даљо било јо излагати се опасиости и вратнм се одмах у Париз, тврдо решои да вншо не идем на пут док не успем поправпти иесрећне прилике које со почнњу стваратн око мене. Како сам бпо ношао у зору, стигао сам врло рано у предграђо Сен-Марсо; чим сам стао чује.м продавцо званичних одлука где вичу: ...нојом су два врло аозната човека осуђена да буду иогубљени на иијаци Грев у ). Слунџш даље; учини ми сс као да имо Хорбо одјекну у мбјим ушима; Хорбо, који је направио онај фалсифпкат и који је узрок свију мојих песрећа! слушао сам са неком стропњом, а викач понови: сво, иресуде кривичног суда сенског округа, којом су осуђенн на смрт: Арман Сен-Аеже, бивши матроз, рођен у Бајони, и Цезар Хербо, бивши робијаш, рођен у Лиљу, окривљени за убиство и т. д. Нијо со имало шта вишо сумн.ати: бедник, који је мепе упропастио, положићо своју главу на голитину. Признајем да сам осећао неко задовољство али сам ипак лрхтао. Узномнрсн ноново у живљењу, и љут збо!' тога, жолсо сам уништити цсо тај затворски и заводски свет, који, пошто мо јо бацио у боздан, но остављашо мо ни ту на миру. Неће со,' дакле, нпко зачудлти, што сам журно отрчао у суд, да со сам, лично, уверим о пстипитости. Не беше још подне; и

Ј ) Губилиште у Паризу. Пр.