Полицијски гласник

ВРОЈ 24.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 189.

Прва опсорвација, која се сама по себи намоће после испитивања изложеног прегледа, јесте потреба о одвајању мушког криминалитета од женског. Према овоме. и ми ћемо посебно третирати ове две врсто криминалитета. (НАСТАВИЋЕ Ск)

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО

ВИДОКОВИ МЕЖОАРИ

(НАСТАВАК) Да бих разбио сваку сумњу препоручим јој, да остане још петнаест дана у гостионици где смо били одсели, и да свакоме каже да сам отишао у Рујан ради куповине; кад тај рок тстечо да дођо к мени у Париз, и доиста опа тамо дође у дан који сам јој био означио. Она ми исприча да су сутра дан по момо одласку преобучени жандарми дошли у нашу радњу да ме ухапсе, и кад ме тамо нису нашли да су рекли, да се пеће зауставитн на томе и да ће ме пронаћи. Тражење со живо настави и то је била једиа незгода која је кварила све моје планово. Како сам под именом Жаклен био познат морао сам и име ироменити, па и посао, који сам био почео, оставити. Није више било пасоша ни какве друге исправе, која би ме заштитила у срезокима по којима сам досад ишао, а у онима где нисам никад ишао било јо вероватно да би мој необични долазак изазвао сумњу. Стање је било врло незгодио. Шта да се ради? 0 томе сам само мислио кад ме случај упознаде са једним трговцем — кројачом. Он је хтео да прода свој имотак. Верујући да иигде нећу бити сигурнији пего у средини престоницо, где је тако згодно изгубити се у множини, погодим се с тим тр! овцем. И доиста, прођоше скоро осам месеци а ништа се не деси што би покварило спокојство које смо уживрли ја, Анета и моја мати. Моја радња напредоваше свакога дана све боље. Нисам со ограничавао више ■ као мој предходник само на трговину са оделом, окронем и трговину са чохом и, може бити, био сам на путу да будем срећан, али једног јутра моје муке почеше понова. Вио сам у дућану; један носач дође и рече ми да ме очекују код неког ашчије у улици Амор; помисдио рам да ме зову због каквог пазара и одем одмах иа означено место. Уведошо ме. у јодну собу где затекнем двојицу робијаша, побеглих из Завода у Бресту. Један од њих био је Блонди, који је спремао несроћно бегство у Понт-а-Лизону. »Овде смо већ досет дана, речо ми он, и немамо ни марјаша. Јуче смо те видели у једној радњи, дознасмо да је твоја; то ми је било мило, ја сам то казао и пријатељу., Одсад се немамо шта бринути, ти си познат као човек који не би своје другове оставио да трпо«.

Беше ми врло тешко кад сам увидоо да сад зависим и од ова два разбојппка, који су били способни за све, па чак би ме проказали и полицији само да ми напакосте па ма и сами страдали. Нисам, разуме се, пропустио да им кажем, како сам задовољан, што сам се с њима нашао и додам, да ми је криво што нпсам богат и што не могу да им више дам него само педесет динара. Они се направише као задовољни овом сумом и на растанку казаше ми да ће да иду у Шалон-сир-Марн, где рекоше да имају иосла. Био бих веома срећан да су се могли заувок удаљити из Париза. али они здравоћи се самном обећаваху ми да се ускоро вратс и ја остах уплашен од њиховог блиског повратка. Неће ли ме они сматрати као своју краву музару и уцењивати кад како хоће? Зар нећс бити ненаситп? Ко ми је јемчио да ће со њихови захтеви ограничити само на могућноме ? Већ сам себе гледао као благајника овс господо и још многих других, јср било је извесно да ће ме они, ако их задовољим, по обичају који влада међу лоповима да ме и они глобе. С њима бих био добро док их први пут не одбијом; а дође ли дотле, било је несумњиво, да би ми ннправили неку комондију. Појмиће се да због овпх неваљалаца, порсд осталих брига, нисам био срећан, али ипак због тога мој положај је требао да ми буде пријатан, но он би погрошан новим несрећним догађајем. Ви со сећате или може бити не сећате, да со моја жена по разводу брака поново удала; мислио сам сад да је она у округу Па-д-Фале сва заузета бригом о себи и о свомо мужу, кад со у улици Пти—Каро нађем с њом лице у лпце; нисам могао избећи, иознадо ме. Разговаралп смо и нисам јој прсбацивао недаће које ми је учинила и како њено неуродно одело казиваше да није баш у благостању дам јој мало пара. Можда је она помислила да сам то учинио што сам морао, међутим од тога није било ништа. Нисам чак ни помислио да ме бивша 1'оспођа Видок може оптужити. У истом сећајући се после наших свађа сматрао сам да ми јо потребно бити обазрив; одобравао сам тада то што сам урадио н чиппло ми се да је то добро што ова жеиа у својој невољи може рачунати на моје помагање, јер затворон и удаљеп из Париза не бих јој могао олакшавати беду. То је требао да буде разлог и за њу те да ћути, јер сам бар тако мислио; видећс сс да ни сам се нреварио. Издржавање моје бивше жене био је један нов тере-г коме сам се покорио, али комо нисам познавао сву тожину. Петнаест дана после нашег виђења замолише ме да одем у улицу Ешикијо а ја одем. У дну једног дворишта, у приземљу доста чистом, обидно намоштеном, нађем не само моју жену, него и њсне рођаке и оца, Тиранина Швагије-а који су били пуштени из затвора, који су за крађу сробра имали шест мссеци издржавати. На први поглед видео сам, да је то Фамилија, која ми је обисла о скут. Сви су били у највећој оскудици. Мрзоо

сам их, проклињао сам их, па ипак морао сам им стиснути руку. Они ме убише! Оставити их у очајању било би да се сам упропастим и да се ускоро вратим аргусенима; зато се решим да им дајем до последњег маријаша. У ово време изгледало ми је да со цео свет удружио против мено; сваки час сам морао одвезивати кесу, и за кога? За бића која су моју издашност сматрали за обавозну и који су били готови да ме издаду одмах чим би нм се учЈгаило да нисам више сигуран извор. Кад сам се вратио од моје жене пмао сам још један доказ несреће која се надовезује на живот побеглог робијаша. Анота и моја матп беху у плачу. За време мога одсуства два су ме пијана човека тражила, и на одговор да нисам код куће, оии су грдили и претили, а ја сам имао разлога да потпуно верујем у њихове намере. По опису, који ми је дала Анета, познао сам да су то били Блонди и његов друг Дилик. Није ми било тешко погодити њихова нмена: они су оставили адросу са изричиим захтевом да понесем четрдесет динара, ау Паризу само су они били способии да ми учине такву поруку. Морао сам извршитн поруку, само, плаћајући им данак нисам се могао уздржати а да им не кажем да су радили несмотреио. »Ето, шта сте урадили: у унџату (дућану) се није ништа знало. а ви сте иојели мамац (проказали). Жена ћс ме мож.е бити отерати, јер радим на њено име и онда ћу њуиати (гладовати). •— Ти ћеш чорети (красти) с пама, одговорише ми оба разбојника. Пробао сам да им докажем да је несравњено боље живети од поштенога рада него се сваки час плашити полицпјо, која пре или после хвата злочинцо у своје мрежо. Додао сам да се грох за грехом ваља, да такав пут води у хапс и право на гилотину. На крају позовем их да се одрекну тог убилачког жпвота који су изабрали. „Баш си потрефио ! рече Блонди кад ја заврших говор; можеш ли ти нама показати какву унџу (кућу) за разбаштавање (обијање), ми смо, као што видиш, као Арлекин, нама више треба новац него савети". И они нођоше смејући ми се у брк. Вратио сам их да их уверим у моје пожртвовање и да их молим да ми не долазе више у радњу. »Ако је само то, рече Дилик, уздржаваћемо се. — Да, да, уздржаваћемо се, понови Влонди, пошто се то не допада госпођи". Овај последњи нијо се уздржавао ни мало. Сутра дан већ дође у радњу и позва мо да разговарамо насамо. Уведем га у собу. „Јесмо ли сами ? упита ме бацив поглед да прегледа собу и кад со уверио да нема никога извуче из џопа једанаост пари сробрних „есцајга" и два златна сата и метну их на асталчић: четири стотине ниндара (динара) све... то није скупо.... готивна ока (сатови) и сребро... деде број трањци (паре) — Четири стотине киндара! одговорим збуњон тако брзим рачунањем; немам толико. — Ништа, иди их продај. — А ако неко пита... — Измисли нешто; мени требају грндељи (грошеви) . или, ако волиш више, наћп ћу ти купца полицију... Ти