Полицијски гласник

13Р0Ј 24.

[10ЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 191.

заната и иа велике новце (хазардоке) §285 кр. зак, и оних што играју карте по каФанама н јавним мостнма на новац или какву другу добит (§ 361. кр. зак.). Прома редакцији ово послодње законске одредбо, кадгод је картањо на новац, без обзнра на величину суме, има места казни. ГИта би се, међутим, могло разумети нод речима: Ђ или другу какву добит, закон није навео ни један пример; али на сваки начин он је протпостављао какву з аменицу новца у стварима, вредностима, праву и т. д. Пићо, као н. пр. ка®у, вино, ракију и т. слично, што се попије уз игру и што можо бити продмет другарског и пријатољског чашћавања, на сваки начин законодавца није могао убројати у добити, које би могло бити предмет казне по § 361 кр. закопа. С обзиром на ово. и на напредни развој друштвоних прилика, власти, које би за ово кажњавалс грађане, не би одговарало жељи и памери законодавца. црема овоме, кад истрагом није утврђено, да су карте игране за новац, онда се није могло извести дело из §361.кр. закона. Што се тичо кмета, који је нграо карте противно наредби, коју је сам потписао, то тако ружио углед власти, њега нека суд оптужи сроској власти, износећи уједно и друго неупутности ако их има, па пека она тражи од одбора да га разреши према чл. 148. зак. о општинама. ОДЛУКЕ ДРЖАВНОГ САВЕТА И КАСАЦИОНОГ СУДА Разумевање § 179. а крив. зак. Кад је реч о отрову и не тражи се да дата количина мора бити толика, да је устању да зле последице произведе, довољно је само да је оно што је коме дато отров, и да у опште узевши може зле последице произвести. (Одлук а Касиционог Суда од 6. аарила 1912. г. Бр. 4801). Лулка жена С. В. из П. оптужсна је била првостеп. суду што је дала сичан у јелу свомо мужу С. у намери да га отрује. Првостоп. суд нашао је да, нрема лекарском уворењу, представци приватног тужпоца и осталим ислеђеним околностима овдо стоји дело намерног тровања из § 179 т. а. крив. зак.; а да се крпвична одговорност опт. Јулко утврђује овим посредним доказима: 1) што је прив. тужилац за учиниоца дела означава — основ из т. 5. § 122. крив. пост.; 2) што сведоци Т. и С. под заклетвом тврде да су опт. Јулка и тужилац Св., као муж и жена врло рђаво живелиу кући; основ из тач. 2. § 123. крив. пост.; и 3) што је оит. Јулка, према казивању заклетог сводока М., у неколико признала дело, поштогаје као општинског служитеља кад јо била у судници притворона због тровања, молила да иде и некој Кати и Јани кажо, да, ако имају код себе какве отровс, побацају, да не би оне одговарале за ово

тровање, јер ако је ко крив за тровање њенога мужа она јо сама крива, и нико други. — Основ из тач. 1. § 123. крив. поступка. Прсма изложономе, првостеиони је суд за ово доло оптужеиу Јулку казнио са пет година робије. Апелациони Суд, ништећи горњу просуду прв. суда, решио је био да се опт. Јулка по овом оптужењу аусти исаод суђењ а, са ових разлога: Погрешно је првост, суд узео да, према стању доказа ислеђењем утврђених, овде стоји дело из § 179. а крив. зак. Напротив, Апел. Суд налази, да овде не стоји ни дело из § 179.а крив. зак. нити које друго кажњиво доло. Апелац. Суд овако узима зато, што и ако је мншљењом локара др. С. М., који јо прив. тужиоца проглодао у болници, у вези њсговог уверења, по § 224. кр. пост. утврђеио, да је супстанција (сичан) којом је трован прив. тужилац С., отровна, ипак ничим није утврђено да је количина у којој јо била употребљсна (уносена у стомак прив. тужиоца) била толика да је могла да отруј; прив. тужиоца, јер то позитивно не тврди ни сам овај лекар (већ само вели да је в роватно толика количина била) нити је довољност количино за тровање утврђена хемиском анализом, па према томе да не може овдо бити ни речи о кривичној одговорности оптужене Јулке... Но, по жалби браниоца оптужено и држав. тужноца, Касационп је суд поништио ово рсшењо Апелац. Суда, са ових разлога: Погрошно Аполац. Суда узима, да у радњи оптужене Јулке не стоји продстављсно дедо из § 179. а кр. зак., нити којо друго дело, само са тога разлога: што није утврђена количина отрозно супстанције, која је била упосена у стомак прив. тужиоца, а која је била довољна и да га отрује. Погрешно стога. што кад јс роч 0 отрову, п не тражи се да дата количина мора бпти толика, да је у стању да зле последице производе; довољно је само, да је оно, нгго јо дато, отров, и да у опгате узевши, можа зло последице произвостн; а сем тога, за појам дела из § 179. а I одељк а крив. зак., тражи се само то: »да ко другоме хотично дадо отрова или друго што, што здрављу шкодити може". Према овоме, кад јо лекарским мишљењем утврђено: да је, услед овога тровања, шкодило адрављу прив. тужиоца, јер јс он »добио јак пролив и повраћање, и да би вороватно и смрт наступила да му нијо благоврсмоно дат нротив-отров и стомак испиран..", — оида у овоме конкретном случају стоји доло тровања из 1 одељка § 179. а крив. зак., па, следствено, и кривична одговорност оптужене Јулке. Апелациони јо суд усвојио ове примедбо Касац. Суда, на је напред изложену нреоуду првост. суда одобрио, но са исправком квалификације дела, у смислу горњих примедаба Касац. Суда (§ 179 а I одељак каз. зак.) Држав. тужилац тужио је малолетног Радивоја и њоговог оца МпланаИ. из Г.,

што је Радивоје, по наговору и унуству свога оца, убио нз пушке Стојана 3. из Г. те тиме створили себи кривицу кажњиву по § 155. у в. 46. крив. зак. Првостепени је суд онт. Радивоја, који је дело признао, осудио на 5 година затвора, а опт. Милана на 20 година робијо, чијаје кривица доказана заклетим сведоцима: Стојанке и њенога мужа Илијо, нред којима јо он изрично тврдио, да јо издао народбу својој доци: да убију сваког опог ко дође да раскући његову кућу. Апелациони Суд јо нашао да просуда првостеп. суда у свему на закону основана према опт. Радивоју, али да је првостоп. суд погрошно узео да је кривична одговорност опт. Милана потпуно утврђена исказом заклетих сведока: Стојанке и Илије 3., иошто ова два сводока тврде само да је опт. Милан прод њима признавао, како је издао наредбу да његова деца убију сва:сог оног, ко дође да му раскући кућу и да јо то само основ из тач. 1. § 123. крив. суд. пост.; па јо пресудио био да се опт. Милан пусти из недостатка довољ. доказа. Но Касац. Суд примедбама својим од од 6. априла 1912. Бр. 4743, поништио јо ову пресуду Апелационог Суда, са овнх разлога: Погрешно Апел. Суд узима да сводоци Стојанка и Илија тврде само то да јо оптужени Милан пред њима иризнавао како је издао иаредбу да њогова деца убију сваког оног који дође да му кућу * раскући, и да ти њихови искази сачињавају само основ из тач. 1. § 123. крив. пост. Погрешно с тога, што сам исказ сведока Стојанке, која је под заклетвом потврдила да јо опт. Милан пред њом опредељоно казао: да је издао наредбу деци — синовима, да убију сваког оног ко дођо да раскући његову кућу, п да је тада присутан био и опт. Радивоје, који је чуо очове речи, — чини ближи основ подозрења из тач. 1. § 123. крив. пост.; а исказ заклотог сводока — очевидца — Илијо, ко.ји је потврдпо: да је чуо својим ушнма кад јо опт. Милан наговарао свога сина. оптуженог Раднвоја, да убије сваког оног ко буде дошао да им кућу расељава, — чини другп ближи осиов подозрења из тач. 2. § 123. крив. суд. пост. Па како ова два основа,, који се међуообно подударају, па оспову § 238. тач. а крив. суд. пост. сачињавају потпун сасгавни доказ противу, опт. Милана, то ,је Апетац. Суд погрешио, што је оптужоног Милана пустио из недостатка доказа, када су утврђени битни елементи саучешћа из тач. 1. § 46 крив. зак.. па према томо и кривична одговорност његова за представљено делоиз§155. крив. зак. у вези § 47. истог закона. Један случај сукоба о надлежности између првостепеног суда и иследног судије, за поновно извиђање дела из § 115. крив. зак. (Одлука Касац. Судаод 29. маја 1912. г. Бр. 7ШЈ. Према представци ислоднога судијо тога суда од 19. ов. мес. бр. 1399(3 о томе: да се између њега и тога суда појавио