Полицијски гласник

СТРАНА 196.

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 25.

нако поступање са робовнма и другим, слободним грађанима. — Могу ое екстрадирати не само они, који пробогну у другу државу, да би се оклонили од заслужоне казно, већ и они, који се мимо воље својо буду нашли на ториторији туђо државе; мишљоње, да се новољни свратници но би могли екстрадирати, нома довољно јаких аргумената сем тога, што осоћај говори да се не треба користити невољом другога и искористити је у ма ком правцу. У конвенцији српскоиталијанској и српско-швајцарској назначено јо, да ћо се издавати богунци, а конвонцијама изме^у Србијс и Болгије, Волике Британије, Ујодињених Америчких Држава, и Аустро-Угарске, да ће со окстрадирати у оишто они који буду нађепи на дотичној области, док у конвонцији српско-холандској нијо о томо ништа назначоно. — Питање: троба ли грађани државе, од којо со окстрадиција тражи, да буду изузоти од издавања или не, — стоји отворено. Тежња јо, да кривац будо осуђен и да казну издржи у оној држави, гдо јо кривично доло учињоно; кад со једној држави издају кривци, који су ту1>и поданици, тимо се признаје, да јо кривично правосуђо у тој земљи како троба, и онда зашто не издавати своје сопствоно поданико и но поворавати их страној држави, то да поменута тожња буде остварона. Тако је по теорији: држава троба да издаје и својо поданико. Мођу тим већина међународних уговора предвиђа, да ћо со од екстрадирања поштедоти грађани умољене државо. Ово се чини због тога, што со другојаче мисли а другојаче говори, а друјаче у ствари ради, — те со сматра, да ћо једна држава своје грађане најбоље заштитити, за најбољу правду делати, кад их изведе пред својо судове не поворавајући их судовима другеземље, који могу да дођу у искушоње глодајући на грађанотво дотичних криваца. Условљавањо у уговорима, да држава своје поданико ноће издавати, имасвојих незгода, јор даје прилико, да се чино злоупотребо или најзад да со много пута онемогући правилно решавањо окстрадиције, пошто со питањо о поданству криваца у много случајова може сматрати за спорно; уз то долази тошкоћа при рошавању окстрадиције прирођених поданика, који су доло учинили пре натурализацијо, јер би тада требало глодати, да ли јо у циљу проварном натурализација извршена, то ј. у циљу да со избегно осуда у држави, где је дело учињено, па према томо одлучивати, хоће ли сеексрадиција дозволити, а то је тако деликатно истраживање, да држава, која екстрадицију тражи, нома готово иикакве гарантије, да ћо се питањо правилно решити; прирођене грађане у општо треба издавати, ако се покаже, да је прирођењо извршено без довољно савеоности, јер не троба дозволити, да ма који вид преваре коме помаже у чому. 0 изузимању сопствених поданика од екстрадицијо, односно о нообвезности издавања својих поданика, говори сс у чл. V конвонције српско-итачијанско, у чл. I. конвонцијо српско-швајцарске, у чл. 5. конвонције српско-болгијско, у чл. 1. конвонцијо српско-холандско, у чл. III.

конвонције измођу Србије и Велике Британије, у чл. V конвенцијо измођу Србијо и Уједињоних Америчких Држава, и у чл. 1. конвонцијо српско-аустроугарско; у конвенцијама, којо је Србија закл.учила са И.талијом, Швајцарском и Белгијом, назначено јо, да ће свака уговорна страна нарођивати истрагу противу својих поданика за дсла, која би повлачила скстрадицију, да нису учињона од сопствених поданика. Енглоска издаје другим државама и својо грађано. Кад су у питању поданици троћо државе, они се екстрадирају као и сви страни поданици. Та трећа држава иома право да ставља своју забрану о издавању својих поданика, јер је држава , од којо со окстрадиција тражи, суворена у иогледу издавања криваца другој држави. Али добрп мођународни односи палажу умољеној држави, да свагда о окстрадицији поданика трећо државо извести ту троћу државу, јер свакојако јодна држава . треба да зна за акције, којо друга држава предузима према њеним поданицима. Догађа со, да по некад вишс држава траже, да им со изда једно исто лицо. То је стицај тражоња окстрадицијо. У томе случају умољена држава по праву сувсронооти издаје кривца оној држави, којој она хоћо. Но разложио јо, да со поступа овако: — ако више држава траже екстрадицију јодног лица за јодио исто дело, ваља издати оној држави, на чијој јо ториторији дотичпо дело учињено, даље, држави чији је поданик, и у троћем роду држави, која је ранијо ексградицију тражила; — ако се са више страна тражи екстрадиција једног лица због вншо разних дола, па су дола исто тежине, треба издати по роду тражоња скстрадицијо, а кад су дола разно тожине треба окстрадирати по реду тежино крииичних дсла тако, да сс прво спроводи држави, гдо јо тежо, односно најтоже, дело учињеио. Но члану VI конвенцијо српско-италијанске ако кривац није ни Србин ни Италијан, или ако јо доло извршоно ван зомљишта страна уговорница од лица, које но принадложи држави од које со издавање тражи, умољона ћо држава моћи да о постојећој молби извести, у првом случају, државу којој принадлежи захтевапи кривац, у другом случају државу начијсм је зомљишту доло извршено, па ако једна од ових држава затражи исто лицо, оида ће га држава, на коју јо управљена молба за издавање, моћи, по своме нахођоњу, издати јодној или другој држави, а ако лице, које тражи једна од страна уговорница, у исто вромо буде захтевано од које друге, или вишо других држава, онда ће со исто лице моћи издати оној држави, која тражи издавање по долу најтожом, или, ако су дола истог степена, оној држави, чија је молба најраиијег датума. У члану VIII конвонције српскошвајцарске продвиђено је, ако више држава траже издавањо јодног лица за разна кривична дела, да ћо умољона држава решити, с поглодом на тежину дола и на друге околности, којој ћо со држави прво продати. Издавањо кривца у односу Сроијо и Холандије, по члану 2. конвенције закључоне измођу ових држава, ноћо се

одобрити, кад јо кривично доло извршено у троћој држави и кад та држава тражи издавање. Члан XIII конвонцијо између Србијо и Велике Британије наређује, да ће со кривац издати оној држави, чија је молба ранијо примљона, ако која трећа држава захтева лицс чије издавање тражи и која страна уговорница због другог кривичног дела учињеног на њепом зомљишту. Сличну одродбу садржи и члан X конвонцијо о издавању криваца измођу Србије и Уједињоних Америчких Држава. По члану 13. конвонције српско-аустроугарске, ако једна или више других држава захтевају лице, чије јо издавање тражено од једно стране уговорнице због других каквих кривица, онда ће то лице бити издано оној држави, на чијом је зомљишту учињена најтежа кривица, а у случају исте тежине кривицо оној држави, чију јо молбу умољена држава раније примила. (НАСТАВИЋЕ СЕ) ПРОФЕСИЈОНАЛНИ ЗЛОЧИНЦИ (НАСТАВАК) Затварање људи. Испитајмо у почетку доба старостн затворснпх људи, па ћемо констатовати врло велико увећањо броја затварања у доба измођу 16 и 21 год. Док број ухапшених индивиду-а испод 16 год. износи 931, дотле у доба измођу 16 и 18 год. он износи 2938, а у доба измођу 18и21 год. 5875. Између 21 и 25 год. цифре со нагло и јако смањују: у доба измођу 21 до 23 год. 18 44, а у доба између 23 и 25 год. 16(^1 уханшена индивиду-а. Поновно увећање јавља се за индивидуо измсђу 25 до 30 год., и знатно умањене за индивиду-о између 30 до 45 год. Са даљи.м рашћоњем доба старости и ово смањоњо све јо знатније. Ако сс сада утврди број затворених до 21 год. с једне, и за све остало год. с друго стран >, добиће се ове цифре: До 21 год. Преко 21 год.

тромесочје

2623

6414

1999

5097

III

))

2456

5269

2666

4988.

Свега

9744

21768

Сразмора ухапшених ипдивидуа до 21 год. прома свима ухапшеним индивидуама ко.је су старије од 21 год. оваква је: за прво тромосочје 1 : 2' 44; за друго 1 : 2 - 55; за треће 1:21 4, и за четврто 1:1-87. Средња сразмсра за сва четири соместра износи : 1 : 2-22. Број ухапшених индивидуа испод 21 год. као што се из овога види, врло је велики, и износи без мало трећину од целокупног броја ухапшених. Утицај војне службе на криминадитет. Једна друга констатација такође је врло важна са гледишта полицијског: то јо пагло и знатно смањењс броја ухапшених лица у доба измођу 21 и 25 год.