Полицијски гласник

ВРОЈ 30.

ПОЛИЦИЈОКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 235.

вичном оптужењу '). Ириродно јо да су судови, који стално застају с кривичном истрагом и њу доводе у зависност од исхода дуготрајпе грађанске париице, морали прибећи оваквом решавању, иошто би ипаче свако оптужење за горосечу, које би било доведено у везу с грађанском парницом, врло лако могло да застари. а нсзгодно је да судови доиусте да наступи застарелост услед оваквог одлагања кривичнс истраге. С тога је овакво тумачење обуставе гока застаролости, радом по грађаиској парници, можда целисходно, али је сасвим неправилно и противзаконо. Обустава тока застарелости и ирекид застарелости два су нојма. Тако: а.) Обустава је тока застарелости онда, кад се у њен ток не рачуна извесно врсме, за које важи обустава, а свс раније време од почетка тока застарелости па до момента отиочете обуставе, рачупа се у застарелост, и томо врсмеиу одма се додаје и оно времо, од кога је помеиута обустава престала важити. б) Прскид застарелостп наступа опда кад се нредузме каква радња противу кривца, којаје законом нредвиђена, п онда све раније вроме, за које је застаролост ире прекида текла, отпада и од момонта учињеног прекида застарелост почиње поново тећп. 0 прекиду застарелости код нас говоре §§ 77. и 78. к. зак., а обустави тока застарелостп пемамо никаквог нрописа у општом делу казиеног. законика 2 ). Међутим по оваквом решавању изгледа да су се примедбама побркали ови појмови и ако се на дани случај ниједан од њих не можо да примени. Тако овде се не може узети да застарелост по закону не тече зато, што јо рад по кривичној истрази, по рсшењу кривичног суда обуетављеп до свршетка грађанског спора, јер такво решење суда ни по комо закону пе ствара законску погодбу за обуставу тока застарелости. Исто тако то судско решењо не може рад по грађансккој иарници, простим позивањем на §§ 5. п 51. кр. с. п. претворити у кривичпу истрагу, нити се предузимање тога рада може огласити као рад по кривицп, дакле као радња

') Види наше ((Белешке^ под бр. 49. 2 ) У Немачком Казненом Закзнпку стоји пропис § 69, који даје појам о обустави тока застарелости, који је потребан у кривичном праву. По њему застарелосг не тече: а) за оио време, за које се на основу законских прописа крив. истрага не можс отпочети или иродужити. б) ако отночињање или продужење какве крив. истраге завпси од каквог иретходног иитања, чија се одлука мора донети у каквом другом поступању. Први случај нримењује се н. нр. за оптужење народних иосланика или судија, за које се мора тражити надлежно одобрење, па да се крив. истрага може предузети. Други случај обухвата случајеве, гди се силом закона не може предузети крив. истрага пре него што се реши какво друго питање. Такви су случајеви по нашем закону иредвиђени у § '209. и 212. крив. зак. У ствари у оба случаја, по закону заетарелост не тече за оио време, за које се по закону (али не само по одлуци суда) крив. нстрага не може почети или продужити. [Види и § 75. Иројекта Казн. Зак. за Краљевину Србију, гди је ова обустава тока застарелоети лепо предвиђснаЈ.

истражно власти, којом се чини прскид застарелости ^). И тако: Одлука, којом се цсло врсме трајања овакве грађанско париицо, урачунава у времо, за које је ток застаролости обустављен, преставља једно сасвим произвољно извођење. С тсга би ову погрешну судску праксу ваљало што пре напустити. 64. Исказ два сведока, који нису могли бити заклети зато, што нису имали 16 година живота (т. 3. § 114. кр. суд. пост.), може чинити правни основ подозрења из т. 2. § 123. кр. с. пост. [0. С. I 1911. № 1551]. »Погрошно Апелациони Суд узима, да казпвање сводока Т. п И., који су у времспу пзвршења овог дела ималп по 14 год., а који опт. X торете као очсвпдци, не можо имати нпкакве доказпо врсдпостп само зато, што су ови сводоци нспод 16 година старости. Иогрошно због тога, што се прсма § 114. т. 3. крив. суд. ност. свсдоцп испод 16 година ие могу само заклињати на своје псказе, због чега ти њихови пскази пе могу бити иотацн доказ о кривици оптуженог у смислу § 2.'9. крив. суд. пост.. али нпкојим законским прописом није казато, да онп због тога само, не могу у опште бити никакав доказ. Напротив, по § 123. т. 2. крив. суд. пост. казивање два незаклета сведока вреди као непотпун непосредан доказ, кад се иначе тим сведоцнма не може одрећи посматрачка способност, која со огледа у њиховој умиој развијености да запазс. Факт, о коме свсдочс, и кад се њихово казивањо сл.чжс са осталим ислеђеним околностима (( . Наиомена . У § 229. крив. с. пост. изложепе су погодбс, којс треба да стоје, па да свсдоџбе сведока могу служпти, као иотпун правни доказ. Јсдна јс од тих погодаба — заклетва сведока (т. 4. § 229. крив. с. пост.). Ова погодба педостаје поменутим сведоцбама и зато опе но могу бпти потпун доказ. али јо сасвим умоспо, а одговара и т. 2. § 123. кр. с. пост. да такве сводоџбе могу бити нопотпун доказ, ако оно гго оцени суда задовољавају све остале ногодбе из § ; ; 29. крив. суд. ноступка 2 ). (СВРШИТхЕ СЕ) —

1 ) Види о овоме сагласна излагања ОЈвћаизеп-а, код § 69. к. зак. п. 2 и Ргапк-а ЊМ. п. II 2 : (( Ток гастарелости обуставља се .само онда, к&д одлука по каквом претходном питању мора да се донесе у к&квом другом иостуиању, дакле кад се ио проиисима закона мора донети претходно једна таква одлука у . Према томе ток се застарелости не обуставл.а, кад закон само доаушта да се сачека одлука, која се има донети у каквом другом поступању и за то време да се из целисходности застаие с крив. истрагом. Тако н. пр. кад суд учини употребу од прописа другог одсека § 261. крив. с. ност. А § 261. нем. крив. с. пост. гласи: «Ако кажњивост каквог дела зависи од оцене каквог грађанског нравног односа, онда ће кривични суд одлучпти и о њему, по поступку и доказима, који вреде за кривичнА дела. Ииак је суд овлашћен да истрагу одложи и једног учасника упути, да у одређеном времену подигне грађанску тужбу или да сачека пресуду грађанског суда». 2 ) Види и Др. Божа Марковић, Њк1., на стр. 309

ДОБРО ВЛАДАЊЕ КАО 0ЛАКША8НА 0К0ЛН0СТ из т. 4. § 59. КАЗ. ЗАК. — ЈЕДИА ОДЛУКА КАСАЦНОНОГ СУДА

(СВРШЕТАк) „Стојсћп на овомо гледишту, Апела»циопи суд је у овомо конкретном сду»чају иризнао оптуженомс добро владање, в као олакшавну околност из т. 4. § 59. в казн. зак. и ако јс оп ранијом пресудом „био осуђен. Ова јс осуда изречена над »оптуженим у малолетству, бсз губитка „грађанске части, н у погледу на само »вршењс јавних права. које оптужени сада „има као пунолетан, не производи ника»квог правног дејства на штету кривца. „Недопу штајући ову осуду на губитак „грађанско части у малолетству, законо»давац баш и хоћо тиме да осуда изре„чсна у малолетству над осуђеним, но „остави доцније у његовом животу ни„каквог трага, никакав ранији жиг над »осуђеним малблетником, који би му смев тао доцније у животу, кад је постао пу„нолстан и одао со поштеном жицоту. »Због тога је Апелациони суд и узео да в је она у оцсни питања о олакшаваним »оиолностима које има оптужени, о ко»јимасудмора да одлучује ирелсвантпа, в без икаквог утицаја. Но, како од ове »рапијо осуде оптуженога није протекло »законом одређено време за њену заста»рслост (§ 76. к. з.) то јс Апелациони суд »морао у исти мах узети оптуженом и »отежаваиу околност из т. 5. § 65. казн. »зак. — „што је већ био важњен". »Разлози Касационог Суда: „да по»мсиуту олакшавану околност — добро „владањо — Апелациони суд није могао »узоти за то што је у исто вромо ранију »осуду оптуженоме узео и као отежавпу „околноот, што једно друго искључујс; »да ранија осуда значи рђаво владањо и »коме сс она стави на терет као отежа„вана околност, не може му со узети јрш „и иекакво добро нладањо у олакшицу к в нс могу опстати". „Ранија осуда нс значи свагда и рђаво „владањс. Она може да конститј ишо „кривцу от жавану околност из т. 5. § 65. »казн. зак. па ипак да такво лице није „рђавог владања, н. пр. у случају кад јо »кривац био осуђ:н раније судском.пре„судом за дола такве природе као што »су: лака повроца, јавпа увреда, и т. п. »па ова ранија осуда није застарпла у »врсмо суђења кривцу за ново кривично »дело. „У оба ова случаја, ова ранија осуда »конституишо отежавну околност из т. „5. § 65. к. зак. („ако је кривац за друго „злочинство ити нреступљењо већ био „кажњен"). Ири свем том, за такво лицо „не може се рећи да је рђавог владања „јср ова осуда за помеиута дела не про„изводи никакву инФамију за дотично „лице, и оудећи таквом лицу за какво »ново кривично доло, суд му мора при»знатп и добро владање као олакшавану „околност, баш у исти мах кад конста»тује да то лицс има отежавану околност »— ранију осуду — из т. 5. § 65. кази.