Полицијски гласник

ВРОЈ 39.

их у најближу полициску станицу, а одатло у главну полицију. Моја смелост у овом предузоћу направи читаву узбуну међу сумњивим људима који су посоћивали предграђа и у исто време би достављено свима лупежима и осталим новаљалцима да постоји један шпијун који се зове Видок, али најдрскији међу њима обеКаваху да ће ме приликом првог сусрота убити. Неки су од њих то и пробали али су претрпели пораз, те су мо после толико разгласили страшним да је то мишљење дуго важило за све људе у мојој бригади; међу пама није више било човека који није важио као Херкул. То је ишло дотле да сам и ја сам, заборављајући на кога се односи, осеКао језу, кад сам чуо да људи из народа не познавајући ме лично, говоре у моме присуству о мени или о мојим људима. Сви мн били смо дивови; шумски бауци нису вишо улевали страха, а Сеиди, они затуцани сокташи. нису со тако жртвовали за свој позив нити били тако страшни као ми.Мисмо, по казивању простих људи, ломили руке и ноге, ништа нам со није могло отети, били смо свуда. Ја сам био нсповродљив; други су говорили да имам оклоп од главе до пете, а то јо једно исто за човека који нијо уживао глас страшљивца. Бригада сигурности установљена јо одмах по мом походу у Куртиј. Имао сам прво четири агента, ла шост, десет и дванаест. У 1817. години нисам их имао више, а међутим са овом шаком људи извршио сам од 1. јануара до 31. децембра 762 хапшења и 39 претроса и наласка покрадоних ствари. Од тренутка кад су крадљивци сазнали да Ку ја бити шеФ полиције сигурности они су се сматрали за изгубљене. Највишо их јо онеспокојавало то, што су видели да сам се окружио људима који су с њима живели и радили, који су их све познавали. Хапшења која сам извршио у 1813. години нису била тако многобројна али су била довољна да узбуне крадљивце. У 1814. и 1815. години, врати се у престоницу мноштво крадљиваца Парижана, који су били пуштени са енглоских понтона, где су били на осуди; они ме не беху пикада видели, а ја њих још мање и зато су уображавали, да Ке се од мене лако крити, и одмах, у почетку, показаше грдну смелост и способност. Само једно иоКи у продграђу Сен-Шермен извршене су десет крађа са прескакањем и разбијањем; више од шост нодеља само се о томе говорило. Г. Ханри био је очајан што не може да пронађе неки начип да се то крађе спрече и ако јо стално сиромах радио. Најзад после дугог ноКњог рада, један бивши крадљивац ко-а сам ја био ухапсио, проказа ми неко ствари, и за нопуна два месеца успео сам извести пред суд једну банду од 22 крадљивца, другу од 28, треКу од осамнаест и још неке од дванаост, десет, осам чланова, но рачунајуКи оне којо сам појединачно ухватио и добар број јатака којн су повоКали број људства у казненим заводима. То је баш било у

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

оно време кад сам овлашКен примио у моју бригаду четири нова агента, које сам узоо између крадљиваца који су ове дошљаке познавали још пре њиховог одласка (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ОДЛУКЕ ДРЖАВНОГ СДВЕТА И КАСАЦИОНОГ СУДА

И спор између општина о уживању прихода и имања до пресуде избраног суда, има се расправити на основу § 466 грађ. суд. пост. а не на основу закона о општинама. Услед сукоба измођу општина Ж. и Ч. односно уживања прихода са заједничког имања, начолник срески решењем својим од 18. јула 1912. г. Бр. 14367, а на основу чл. 9. и Н.зак. о општинама решио је : да општина Ч. по извршоности пом. решењауселн своју судницу у зграду зв. »Путару" и да као јача у праву ужива све приходе у своме приврсменом атару од разних кирија, а општини Ш. даје се право да код надлежног грађан. суда доказује своје право. Као разлог у овом рошењу наводи со, да су решењом срескс власти од 18. априла 1912. г. № 7253 које је извршно постало јор га је Министар Унутр. Дела одобрио — одређено границо атара ових општина у см. чл. 11. зак. о општинама, па према томе да обе општине имају права уживања прихода од имања у привремено одређеном атару до окончања деобе избраним судом. У колико се тичо зграде „Путаро" и за њу се вели да јо у рсону општино Ч. Противу овог решења пуномоКиик општине Ш. изјавио је жалбу и продао је начолству окружном. Ову жалбу начелство је са свпма актима упутило Државном Савету као надлежном на основу чл. 170 зак. о општинама. Државни Савет нашао јо, да питања расправљена жалбоним рошењом потичу из одредаба чл. 9. зак. о општинама, који прсдвиђа како се има поступитн кад со два или вигае сола или општина раздвајају, а не могу да се погодо у одређсном року о дотадашњој заједничкој имовини, и наре!)ује да со ствар прсда на решавање пзбраном суду. Ну, како се из аката видп, да се у овомо случају до коначног састава и рада избраног суда нијо у одрсђеном року могло доКи, то јо доиста постала потроба да се у приватно-правиом поглоду претходно утврди која јс страна јача у праву, као и то ко Ке уживати досадашње заједничке приходе пређашње неподељено о пштино Ш. коју су до одвајања састављада села Ш. и Ч. Али полицијска власт о праву ужпвања прихода и имања до просудо избраног суда није могла решавати на основу чл. 9. зак. о општинама, у толико мање што је питање о привроменом атару обе општине, као засобно, веК уредно расправљено по чл. 11. зак. о општинама ранијим реше-1

СТРАНА 311.

њем Министра Унутр. Дела којо је извршио и гсоначно . Полицијска власт није могла, дакле, радити у овом случају, као надзорна општинска власт, да би њено решење по треКем одељку чл. 170. закона општинама подлежало, путем жалбе, надложности Државног Савета. Она јо то питање имала да реши на основу § 466. грађ. суд. поступка, а таква рошењаполицијске власти, подлеже расматрању виших полицијских власти т.ј. окружног начелства односно Министра Унутр. Дела, које би власти пород главног предмета имале да цене и то : да ли је непосредна полицијока власт, у лицу сроског начелника, а затим његовог заступника среског писара, могла доносити о истом овом прсдмету два супротна решења, која јодно друго потиру, као што јо овде случај. Са тнх разлога, а на основу треКег одсљка чл. 170. зак. о општинама и чл. 25. свога пословника, Државни Савет доноо је одлуку: да се у оцену ове жалбе, као нонадлежан, но може упуштати, веК да се жалба и акти норасмотрени врато окр. начолству па даљи закони поступак пошто је оно погрешило што је ову благовромено поднесону жалбу спровело Државном Савету у мосто да ју је само узело у оцену и решењо. Одлука од 6. октобра 1912. год. Бр. 7190. К. И. Б.

СЛУЖБЕНЕ ОБЈАВЕ П О Т Е Р Е Нестор Вилмар, из Брисла, бив. директор безименог друштва за грађење железница, стављен је под истрагу и у притвор због фал-

Нестор Вилмар сификата и преваре. Из Брисда је '.побегао 11. тек. м-ца (п. н. к.). Стар је 50 год., ви' сок 1 м. 70, врдо добро развијен, косе и бр-