Полицијски гласник

СТРАНА 310.

МОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 39.

хладно, а чекати се морало дуто. Нопомичан и са оком на једној рупи направљеној иа вратима имао сам издржати зиму, што је у толико било тсже што није било ватре. Најзад око три сата он изиђе; пођем за њим: јесте, баш он; дотле сам све имао неку сумњу. Уверен тако да је он, хтео сам одмах да извршим народбу, али агент, који је са мном ишао, роче, да је видео страшни пиштољ и да бих то проверио пожурим, пређем Фосадра и враћајући се натраг, уворио сам се, на жалост, да се агент није проварио. Покушати хапшење било је излагати се опасности а може бити не би ни било успеха. Решим со дакло да га за с.ад ос■гавимо, и соћајући се обећања, да не пустим Фосадра даље од првог јануара, налазио сам као умесно ово одлагање, а дотле, разумо се, нисам смео прекидати бдење. 31. децембра, у 11. сати, у воче кад је све било предузето Фосард со врати; није ништа сумњао и попе со уз степенице певушоћи. После двадесет минута угашена светлост казиваше да јо легао: ото згодног часа! помислим. Комесар и жандарми чекали су у близини да их позовем ; они уђоше без ларме и одмах отпочо договор о начину како да Фосадра ухватимо, а да нико не буде рањен или убијен, јер смо били тврдо уверони да ће се ов(1 ј разбојник бравити одлучно. Прва ми је мисао била да не радимо док нс сване. Био сам извоштен да Фосардова љубазница силази врло рано да купи млеко; могли би ухватити њу, одузети јој кључ и изнонадно ући у собу њеног љубавника; али, зар се не могаше десити да, противно обичају, он изиђо први? Размишљање о томе наведе мо да смислим други начин. Винарева жена имађаше код себе једног нећака, једно дето од десот година, доста памотно за његове године, и амишно да дође до пара. Обећам му награду под условом, да под изговором да му јо тотка болосна иде да ишто од г-1)0 Хазар мало колоњске воде. Научим га како да ради и кад сам видео да уме то извести пошљем га да одигра своју улогу. Наредим да со сви моји људи изују, то и сам урадим, да нас не би чули кад се пењомо. Дечко беше у кошуљи; зазвони али нико не одговори; зазвони понова. „Ко је? 1< чу се. — Ја сам, госпођо Хазар. Луј; тетка је болесна и моли да јој дате мало колоњске воде; умреће, спромали смо свећу." Врата се отворише, али тек што Тоно бешо изашла два жапдарма је одвукошс, ћапушив јој уста једном марамом. У истом тренутку, брже него што лав скачо на своју жртву, појурим на изненађеног Фосарда и, пре но што је могао учинити маи јодан покрет, проговорити једну реч, ја сам га везао; био је толико зачуђен да читав сат није могао проговорити ни речи. Кад су унели светлост и кад виде моје нагарављено лице и угљарско одело он се толико био уплашио да мислим да је поверовао да сам ђаво. Кад се прибрао, он сс сети оружја, пшнтоља и мача, који беху на ноћном столу; погледа на ту страну и изнонадно скочи, то је било све

што је могао урадити;' смирили смо га одмах и он постаде послушан; задовољио се да гризе своје везе. Одмах протресосмо њогов стап и нађемо грдну количину накита, дијаманата и једну своту од десетак хиљада динара. Док се то вршило Фосард ми повери да испод мермора на креденцу има још досет банкнота од по хиљаду динара. „Узми их, рочо ми он, па ћемо их поделити, али, ти задржи теби колико хоћеш". Ја сам доиста и узоо банкноте као што је он желоо. Седномо на Фијакер и дођемо у канцоларију г. Ханри-а, где изнесемо ствари нађено код Фосарда; пописаше их понова, и кад дође до последн.е ствари комесар, који мо је пратио, ради испуњенс законско Форме, рече: нема ништа више, можемо закључити протокол. Чекајте, викнем, ево још десет хил.ада динара што ми је дао хансеник®. Изнесем суму на велику жалост Фосардову, који мо погледа погледом, који је значио: то ти нећу никад опростити. Фосард је врло рано почео своју злочиначку каријеру. Био јо из добро Фамилијо, био је доста добро васпитан. Његови су родитељи чннили све што је од њих зависило да спрече његову наклоност злочинству. У пркос њиховим савотима он се баци слепо у друштво рђавих људи. Прво је крао предмете мале вродности, али у брзо пошто је окусио од овог опасног заната и стидећи се да га затварају са обичним лоповима, он уђе у род оних лопова који со међу собом зову отмени. Чувени Виктор Дебо-а и Ноел с Наочарима, који се и данас рачунају међу најчувеније у заводу у Бре-" сту, били су његови другови; они су зајодно вршили злочине који су им донели вечиту робију. Ноел, који је због свог музичког талента и у својству проФосора за пијано, имао приступа у богате куће, узимао је отиске а Фосард је правио кључеве. У тој вештини он је превазишао Жоржо-а и све браварске механичаре на свету. Није било препреке коју он нијо могао савладати; најсложенијс браве, најтеже и највештачкије затворе он је врло лако отварао. Читалац свакако појми шта је могао са таквом способношћу урадити човек, којн јо поред осталога имао и оно, што је нотребно да се уће у род поштених људи и да се могу обманути. Томе треба додати да је по карактору био лицеморан и хладан, а имао јо храбрости и истрајности. Другови су га сматрали за краља лопова, и у ствари међу отменим лоповнма, тако рећи међу „аристокрацијом" лопова, ја не познајем друге сем Коњарда, званог Понт, граФа са Св. Јолено и Шозаса, окојима је било речи у првој књизи ових мемоара, који со могу с њим упоређивати. Од кад сам ја учинио те је спроведен у казнени завод Фосард је много пута покушавао да утекне. Пуштени робијаши, који су га виђали често, уверавали су ме, да је желео слободу само да се мени освети; обећавао је да ће ме убити. Кад би то зависило само од њога сигуран сам да би он и одржао реч, а т'им би само дао доказ о својој неустра-

шљивости. Две ствари које ћу изнети даће представу о овом човеку. Једнога дана. он јо хтео да изврши кра1)у у једном стану на другом спрату. Његови другови који су чували стражу случајно пропусте сопственика, кога без сумње нису нознали, и овај уђе. Гурне кључем у браву, отвори, прође кроз собе, дође у свој кабинот и —■ затекне лопова на послу. Хтео га је ухватити; али Фосард бранећи се утекне му, скочи кроз отворен прозор, падне на улицу, неповреди се и ишчозне као муња. — Други нут за време бежања опазе га на крову Бисотра; пуцали су на њега из пушака, али Фосард, кога ништа није могло збунити, продужи да бежи не умањујући нити увоћавајући свој корак и дошав на ивицу крова до поља, спужа се. Могао је со разбити сто пута, али се он ни најмање нс повреди, а смандрљао је с.е тако журно да је све одело поцепао. Тридесета глава. У време кад је Фосард ухапшен бригада сигурности воћ је постојала, и од 1912. године, кад јо та бригада и установљена, ја вишо нисам био тајни агент. Имо Видок боше постало популарно, а први рад који ме је разгласио био је управљен протав главних места у предграђу Куртију, где су се скупљали сумњиви људи. Кад је једнога дана г. Ханри рекао, да има намеру да изврши потеру „код Деноаје-а, у једној крчмици где су се скупљали сумњиви људи свију врста, г. Иврије један од присутних чиновника за одржање реда, примети, да за извршоње тога но би био довољан ни цео батаљон. Цо.о батаљон! Узвикнем ја, а за што не би позвали сву војску? нока мени даду само осам људи па ја одговарам за успех к . Читалац зна још од ранијо да је г. Ивријо по природи пргав човек, и он, поцрвенев сав, рече да ја само причам. Како му драго тек мој предлог пободи и наредишо ми да радим. Војна коју сам повео била јо управљона противу крадљиваца, одбеглих робијаша и против приличног броја војних бегуиаца, који су побегли из колониских батаљона. Пошто сам узоо доста лисица пођем са два помоћника, и осам жандарма; дошав код Деноаје-а уђем са помоћницима у салу, наредим музици да стано и она ућута, али одмах поче гунђање, а за тим стадошо одјекивати узвици: на поље! на поље с њим! Није со смело очекивати, требало је предухитрити подстракаче док се нису захуктали и док нису прешли на дело. Одмах у име закона позовем све осим жена да изиђу. Испрва се нико није хтео покорити наредби, али после неколико минута и најупорнији савише шипке и један по један почеше излазити. Тад сам ја стао на врата и сваком, кога сам познао да се тражи, забеложим кредом на леђима крст. То је био знак за жандарме, који су били остали на пољу, да их хватају и издвајају редом како су излазили. На тај начин ухваћени су тридосет и два, које повезасмо у ланац и спроведосмо