Полицијски гласник

СТРАНА 334.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 42.

стављен на иробу, потврди високо мишљоње које је та дама о њому добила, ретко је да г. управник, да би и даљо уживао поверење, или и из галантерије, не одобри да се такав ааслужан поданик пусти у слободу. У, то време кад је сваки могао у џепу имати Краљево помиловање, важност власти, ма како она строга била, не могаше одолети препродености лупсжа; само ако су били забавни или умошни, они су пуштани. Наши прстци су били попустљивији и много лакше су се развесељавали нсго ми; они су били тако исто и простији а много искренији; зато су ваљда и чинили толико пута оно што није било ни просто ни наивно. У њиховим очима нијо ништа било дивније него умрети на точку; они су ое онима, који су тако погубљени, дивили, честитали им ; они су их хвалили; они су волели да слушају о њиховој храбрости и да јо препричавају другима. КадјоКартуши, чувони разбојник, вођен на губилишто, даме из двора плакало су; то је била утеха! Под старим режимом полиција није ни познавала сва места где су крадљивци живели; она је њих сматрала само као средство за забаву и тек доцнијо заинтересовала је се мало за општу безбедност. Сасвим природно она је признавала преимућства најглавнијим крадљивцима, јер је било вероватно да су они били најбистрији. Од њих је она изабрала неколико за овоје тајне агонте, али они нису престајали да краду јер им је то било главно средство за одржање, него су само проказивали своје другове с којима су крађо вршили; по ову цену они су добијали сву пљачку од тих крађа а нико их није гонио. Такви су били услови њиховог односа са полицијом. Плате нису имали, али само то, моћи некажњиво красти, било јо довољно велика награда. Ова некажњивост престајала је само тада кад их на делу ухвате јер се тада умешавашо и суд, али то је било врло ретко. Дуго вромена у полицију су примани само крадљивци који нису били још осуђивани или који су ослобођени ; до шосте године републике примали су побегле робијаше, који су ревносно тражили службу тајних агената да би могли остати у Паризу. Они су били врло опасно оруђо и употребљавали су их са највећим неповерењем и чим би престали бити корисни власт се журила да их се отресе. Обично им је додаван какав нов агент, који, иошто их увуче у какво кривично дело, прокаже их и тако со нађе изговор да буду похапшени. Ришар, Клике, МујФарин, Бомон и многи други, који су били полициски шпијуни, враћени су у казнени завод, где су завршили своју каријеру злостављани од старих другова које су били издали. Тада је било обично да агенти ратују са агентима и побеђивали су они који су били лукавији. Једна стотина од ових индувидуа, које сам воћ навео, као Компер, Цозар Виок, Лонгвил, Симон, Бутеј, Гупил, Коко-Лакур, Анри Лами, Доре, Гије на зван Бонбанс, Каде Рошс, Менгот, Долисон, Едуард Горо, Исак, Меје, Кавин,

Бернард, Лазар, Ланглор, Флоронтин, Кадо Ери, КаФре, Маниган, Назон, Ловсск и Бордари, били су у затворима као чунак, они су једни друге хапсили, оптужујући се узајамно, извесно не напразно, пошто су сви крали, а то су морали чинити јер без крађе нису могли живети, пошто се полиција није бринула о њиховом издржавању. У почотку је било врло мало крадљиваца, који су хтепи да из крађе извуку двојаке користи. Дочек, који јо у затворима приређиван издајнику, није био нимало примамљив те да се множе, а веровати да нису проказивали из неке другарске пажње значило би не познавати крадљивце, и доиста већина од њих није била достављач само из страха од освсте. Али убрзо и тај се страх постепено губи, а доцније, иотреба да се избегне полициска самовоља, припомагаше да се међу крадљивце распростре достављање. Неки од непоарављивих крадљиваца (име које не би требало да постоји у земљи у којој иије ништа предузимано за њихову поправку) који су без пресуде, једино по жељи полиције хапшени до даље наредбе, кад им је додијала хапса, којој нису могли иредвидети крај, нађоше једно необично средство да до слободе дођу. Ти непоправљиви крадљивци сматрани су као нока врста заразе и зато су затварани, издвајани. Припуђени тако да завиде на судбину осуђених, јор су ови бар имали да чекају крај своје казне, они су, да би само били осуђени, пристајали да буду оптужоии за мале крађе којо чссто нису ни били извршили; често пута дело за које су хтели да буду осуђени продавао им је за какву малу награду њихов друг, који их оптужује; срећни су тада они који имају кривице за препродају! У кантини се тад испијало и читаве џбанице у здравље онога који је примио кривицу. Срећан јо то дан био за оптуженога добровољца, као и онај кад је био изведен из Бисетра да га преводу у Тврђаву, али ипак ружнији од онога кад изведен пред судију очекује да чује нресуду, на основу којо неће бити више затворен него неколико месеци И то време прође; дан њоговог изласка који је толико очекивао, најзад долази, али на врата улазе служитељи да га узму и одведу под власт г. управника, који га затвара понова у Бисетр где остаје за неодређено време. Није бољ - поступано ни са женскињем; затвор „Сен-Лазар" био је препун оваквих носрећница, које је незаконска суровост доводила до очајања. Никад управник није био сит ових хапшења, али дође тренутак кад је се због малог простора морало размислити о испражњивању затвора, оних бар где су људи били нагомилани. И тад пустише у ухо овим назови непоправљивом да од њих зависи да скрате своју хапсу, и да ће свакоме од њих дати путну исправу ако би хтео да ступи у колонијске батаљоно. Одмах се гомила од њих уписала у добровољцо. Сви су били уверени да ће их пустити да се јаве сами,

то су им били и обећали, али, какво је тек било њихово изненађење кад је дошла жандарморија да их узме и да их води од бригаде до бригадо на њихово опредељење! Отада се хапсеници нису више грабили да обуку униФорму ; управник пак приметив то нареди хапсанџији да их понуди да пристану; ако се узјогупе овај врбач је имао наредбу да их примора рђавим поступањем. Сваки можо бити сигуран да хапсанџија у оваквом случају ради рише него што се од њега захтева, а овај у Бисетру позиваше не само здраве хапсенико него и све другс; за њега није постојала слабост ма каква била, која би у њсговим очима могла бити разлог за извињењс. сви су му били добри, грбави, ћорави, кривих ногу, па и старци. Залуд су они протествовали; управник је био решио да буду војници. и, хтели не хтели, њих су преносили на острова Олерон или Ре, где су старешине, изабране измођу најгрубљих у војсци, поступали са њима као са Црнцима. — Та суровост била је узрок те су се неки од ових. млађи људи, поиудили полицији да јој буду помоћници. Коко-Лакур је био први који је пробао овај једини пут спасења. Испрва је имао мало тешкоћа да буде примљен, али на крају Управник пристаде да га прими у тајно агенто, сматрајући да је човек, који јо од рано младости био одан лоповлуку, права добит за полицију. Лакур је се примио у намери да постане частап човек, али могаше ли он остати тако ? Он није имао плату, а код човека који има добар апетит, стомак заповеда савешНу. Бити шпијун а не бити плаћен, ја мислим да нема горих услова; значи бити и шпијун и крадљивац, значи да се увек противу тајних агената може подићи тужба па били крш;и или но били, и да због тога увек могу бити осуђени. Ако би их какав разбојник, да би им се осветио, означио као своје саучеснике, па имао доказа или немао, њима би било немогућно одбранити се. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ГТОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА I Ј. М. Цакић, деловођа општ. јабланичке, пита: „М. М., из Јабланице, тужио је општ. суду А. М.-а, што му јо ножем поништио на њиви 40 струка кукуруза. Извршеним увиђајем на лицу места утврђено је дело и штета процењена 34 динара. Оптужени А. признао је кривицу, бранећи се, да је дело учинио у пијаном стању. Како је општ. суд ово дело оквалиФиковао као преступну кривицу из § 289 у вези са § 291казноног закона, то је оптуженог спровео начелнику среза бољевачког на поступак. Срески начелник, међутим, вратио је истог дана сва акта са оваквим нарсђењем: «Према извршеној процени од стране тога суда ово је дело иступне