Полицијски гласник

СТРАНА 380.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 48.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО Кб ЋЕ КО БОГ — БОЖИЋНА КРИМИНАЛНА ПРИЧА —

I Хајдук Цека Хајдук!. Тако узвикују грађани, кад се неко одметне од власти и почне, сам или у друштву, чинити казнима дела. Хајдук! Али то није прави израз, права реч, којом треба окарактерисати зликовца и разбојника. Хујдук је у новијој историји српског народа био: заштитник бедних и невољних; бранилац правде и правице; осветник невино проливене крви раје подјармљепе. Хајдук је израз племенитог пожртвовања и самопрегорења. Он је био жижа слободе у данима, кад је слепи српски гуслар певао : »Србин ради а Турчин се слади, »Србин роди а Турчин одводи... Да, такав је био хајдук у прошлости, а не положара и одметник, који иза бусије гађа и пролива невину крв своје рођене браћо. Надамо се, да ће се у нашем иовом кривичпом закону ова реч заменити згоднијом, како се неби и даље гробови Хајдук Вељка, Старине Новака и других српских јунака и витезова потресали и проклињали нас, потомке своје, што их изједначујемо са разбојницима, зликовцима и убицама

Прс својих двадосет година, у вароши В. није се ни о чем другим говорило до о хајдуку Цеки. Једне вечери на измаку године 188..., у каФани код „ЛаФа" било је пуно света. Снег пада у густим праменовима. Пролазници журно промичу и хитају својим кућама. За једним столом близу топло пећи, седе неколихГО мештина и живо воде раз] овор о времену и — о њему, „хајдуку« Цеки. — Право веле наши: »Иде Божић на боломе коњу", — вели опаичар Стева из доње мале. — Море, иде Божић, али но седи ни хајдук Цека! И он иде ! Само, не знам, на каквом ће нам коњу доћи? — На црвеном, нашали се Мића болтаџија. — И јес крвав човек, прихвати Веса абаџија. Чуда се о њему причају! Ко ће све то и веровати? Веле, да је он главом потковао ону бабу — То се тако прича, Митре, прекиде га Јаико пиљар, а најпосле, ко му зна, може и бити, али да је он Мару Станка калауза заковао за греду од патоса и то с мертечким ексорима, то јо сушта истина. Ух, да грдног зликовца по богу брате!.. — Веле и то, прихвати Стева опанчар, да је усијаним веригама пекао Јову Маргића из Б... тражећи паре...

— Хеј, људи, окајте се тога посла, викну Марко грнчар. На курјака вика а лисица месо једе. Може бити. да то раде неке лопуже, па све трпају на његов рачун и товаре њему на леђа! Чим се обије какво чекмеџе или нестана каква пилеж из авлије, одмах ударе у дреку: То је учинио хајдук ТДека и нико други! Знам ја то.... А тако ће без сумње и бити. »Хајдук® Цека није био, као други, боз срца и цуше. Имао је он добро срце и нежну душу, али је по несрећи његовој, морало тако бити. Био је то наочит младић. Ток је стигао да се регрутује за војску. У селу II.. заволео је младу и лепу девојку Ружицу, ћерку председника општино Илије Бојковића. И она је њега волола. Али Илији, који је иначе био прек човек, није било у вољи што се његова јединица загледала у човока кога, по његову мишљењу »није имао пас за шта да га ухвати 1 '. Оно, истина, Цека је био пуки сиромах али вродан и предузимљив. Није со стидео да ради сваки частан посао, па ма то био и најтожи, само ако је могао што привридити за себе и своју стару мајку, коју је волео исто тако као што је волео и Ружу. Њих две биле су копча која га јо везивала за кућу и село. Да није њнх, он би давно отишао у свет да спечали коју цркавицу, како би онда могао изаћи пред Илију и рећи му: Ево, нисим вишо сирома! Сад могу живети ка' и други људи!.. Али за љубав старе мајке и својо Руже, морао је остати у селу и подносити оне презриве погледе својих имућнијих другова. Па ипак, све би то могао поднети, али му је најтеже падало што му Илија манише и вичо на њега. Није јодан пут чуо његов пискав глас: — Шта ће ми та рита? Што се мајо око моје ћери? Показаћу већ ја њему, да ће ме запамтити. Боље је да је и немам, но да је дам оном божјаку!.. Тако је често беснео Илија и иа улици, и у судници и на Сабору. Цека чује то и — ћути. Жао му јо Руже до срца, а жао му је и боле га до костију, што га њен отац тако грди и срамоти. Па ипак љубав је угушила орџбу и гнев. За љубав црних очију гараве Руже, опраштао је плаховитом оцу све увреде, које му је у срџби својој наносио. II Кобни састанак Судница општине Н. била је на једној равни на средини села. Ту је било и игралиште сеоске младежи. Близу суднице подизаху се огромпи ораси и липе, које у летњим вечерима просипаху свој мирис по мирноме селу. На томе месту, у присенку липа, ашиковао је Цека са својом лепом Ружом. Једне вечери седели су њих двоје на своме омиљеном месту и сневали о својој срећ'и. У то време била је нека гозба у кући председниковој, — а кућа је његова на

домаку суднице, удаљена од ње за 15—20 метара. Из кућа допираху гласови веселих гостију. — Морам кући, прошапта Ружа. — Остани још мало. само мало На кући се полако отворише вратнице. Ружа престравл!ена отрже се из Цекиног загрљаја и пође кући. — Остани очију ти.. задржаваше је Цека. — Морам !. Збогом!.. Код отвороних вратница чу се пригушен, пискав глас: — Нећеш више! Кобан је овај твој састанак ! Причекај мало !,. И вратнице се затворише. То беше Илија.

Освано је 8. новембар — Св Аранђел. У солу Н. много свечара. Још рано у зору хитали су свечари у цркву да прелију жито и просеку славски колач. И Цекаје славио Св. Аранђела. И он је хитао у цркву да се помоли Богу, да прелије жито и пресече славски колач, штс> 1 а је мајка његова тако. лепо искитила. Цека се радовао као мало дете што ће овај празник прославити као — домаћин. То је прва слава, коју он као домаћин са својом мајком прославља, јер, лане је био жив његов отац пок. Шиван, па је сад он прихватио очеву славску свећу.. Враћијући се из цркве, срете бирова Спасоја, који, блед и преплашен, хиташе среској канцеларији у В.., — Шта јо Спасо? упита га Цека. — Зло! Ноћас обили неки зликовци општинску касу и однели пореских пара 600 динара и неколико комада облигација општинских дужника... И Спасоје отрча даље.. Цека прошапта: — Неваљали људи, па и он крете својој кући. Око подне дође срески писар и одпоче истрагу по овој крађи. Р.езултат те кратке истраго био је: да је крадљивац морао добро знати положај судиице, јер је зид пробио на ономе месту, близу пећи, на коме је био понајтањи, Пре неколико година ту је био један прозор зазидан. Писар је пажљиво и врло смотрено трагао. — Сумњаш ли на кога? упита најзад председника Илију. — Како да кажем, па и сумњам. Ноћас сам видео Цеку пред судницом... — Е, ? А шта је радио? — Седео је испод липа.. — Гле, гле! А од куд ти у то доба напољу! — Имао сам госте из тазбине, па сам изашао напољо да видим, да не долази ко од комшија, јер јо у томо времену пас залајао... — Јеси ли га што питао? — Нисам! Мислио сам да очекујо кога... — Или коју насмеши се писар. Илија поцрвене до ушију. Бојао се, да писар није од некуда дознао, да со Цека састаје с његовом ћерком.