Полицијски гласник

БРОЈ 48.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 381.

Посло дугог трагања утврдило се: да је заиста Цека те ноћи, у очи извршене крађе, био пред суднидом. То је и он сам признао. — Каква си посла имао близу суднице, у то доба ноћи? — Никаква, тек онако... — Да ниси којој цури заказао састанак ? Илија претрнуо од страха а Цека оборио главу и ћу.ти. — Говори! — Нисам... Илија дахну душом. Несрећни Цека, заклањајући своју Ружу, упропастио је себе. Истрагом је нађено: да је он извршилац овога дела, јер поред осталих основа, нађене су приликом претреса у ђубришту бшизу његове куће покрађене облигације дужнпка општине Н. и 500 динара у сребру. То је Цеку сломило. Није могао појмити: од куда ове хартије и новац у ђубришту дворишта његовог? Ко их је могао тамо однети и оставити?. Како он то нијо спазио ? Да их, по чем, ко год није раније тамо прикрио ? Све то није могао ни чим објаснити, нити иследнику дати поуздане доказе своје невиности. Био је сломљен, убијен. — Кобан је био састанак мој с Ружом те ноћи, уздахну и — суза му се једна скотрља низ лице. III Уздаае у Вога Цека је био у притвору код среске власти среза В... Љуто га је болело што је морао, ни крив ни дужан, оставити славски колач и славску воштаницу; болело га је, што је оставио своју стару мајку и Ружу, па је плакао дуго.. дуго.. То му је мало срцу олакшало. Поче размишљати: — Ко ми је могао ту пакост учинити? Бог ми је сведок да сам невин! Да кажем власти: Имао сам те ноћи састанак с Ружом пред опшгинском судницом, убићу њену довојачку част, њену будућност !., Нећу, ма морао робовати ! Шта! Робовати? За што ? Шта сам ја коме учинио ? Ни то нећу! Боље је да умрем, но да носим робијашке окове ! Ућутао је, јер му је крв силно ударила у главу. На јодан мах рикну као рањена звер: — Ха! Сад знам! То је учинио он, Илија, даме обеди, упропасти, убије! Јес', он и нико други! Али, за то ћу му се осветити! Неће бити онако, како ти хоћеш газда Илија! Цека неће носити робијашке окове, пеће... неће... Те ноћи Цека јс разбио зид на апсани, и побегао гори — у хајдуке...

У околини се беше прочуо Цека као зликовац и разбојник. Као што смо видели у почетку ове приче, грађани су приписивали њему све оно, што се дешавало на друму, по појатама, подрумима и т. д.

Али је све то било претерано. Цекаје побегао из затвора да не робује и да се Илији освети... Он је одиста гајио освету у своме срцу. Чак јо и слика Ружина потисла из његове душе оне дивне часове, кад је у осами, под светлим, чистим небом, уживао у небројеним пољупцима. Јес, и ту је слику за час потискао силан осећај мржње и освете. — За што да патим, мислио је. Да ли сам бар коме на жао учинио! Нисам! Савест ми јо чиста! Па ипак, ето, морам као дивља звер да бежим од људи, од свога дома, од своје мајке. Полако се спушташе са брега и иђаше уском стазом која води у село. Беше леп дан! Сунце благо греје.. Доле, у селу пуше се димњаци. Још из далека осећаш мирис од румене печеницо... Свуда весело и живо, само је у његовој души пусто и немо. Данас је Божић. Он се сећао, кад је као мало ђаче на тај дан ишао у цркву. Онда му јо и отац био жив. Мајка му обукла нове »дреје 4 , за пасом од шароних тканица задела му стручак мирисава босиљка, па га јо опремила да се у цркву помоли Богу за здравље своје и својих родитеља... Као да је јуче било, видео је како отац окреће „гицу" на ражњу и пуца из старог пиштоља, који је увек висио у гостинској соби, близу прозора... Видео је и чисту совру на којој је божићни колач. У средини тога колача весело горо мала воштана свећица, повијајући пламен ирема домаћину. Видео је и бадњак како на огњишту горе, па је и сада осећао његову благу топлоту. Све је то видео и још много, много, па се заплакао. Било му је тешко. Сузе су со саме лиле из очију. На једарод застаде. Близу себо чу неки танак пискав глас. — Он је, угушено цикну. И заиста, није се преварио. Пред њим је ишао Илија, који се враћао из поља. Грабио је у напред. — Згода жива! Сад ил никад!.. Лакше ће ми бити ако скота смакнем! Он јо уништио мој мир, моју срећу, па нека погине! Илија хиташе у напред. Журио је у цркву. —• Ово ти је последњи час! Као онај дим што се вије над твојом кућом, тако нек се вије твоја погана душа над мојим домом, и нока моли за милост моју несрећну мајку. Напери револвер на њ... На једаред посрну као да га је гром ударио. Опусти руку... Клону... Са мале дрвене звонаре забрујаше звона. Илија беше од Цоке удаљен на сто добрих метара. Удубио се у мисли. Шта је у томе часу мислио ? Осмех, који му лебди на уснама казиваше: да мисли на своју топлу собу, на румену печеницу и на добро вино... А он, Цека, шта је он у томе часу мислио? Изукрштане боре на челу, састављене веђе, мрачан поглед и бледо испијено лице казиваху: да мисли на

своју стару мајку, на беду и невољу. Мисли јадан, како се данас над његовим домом навукли неки тешки и црни облаци.. Ледена језа прође му телом... — Гле, па нема ни дима на димњаку моме ? Тамо је хладно и пусто као у гробу ! Да ли је ко донео старој који нарамак дрва да се огреје? Шта ради сада она у пустој кући ? Можда је болна па ложи у хладној соби, уздише и плаче!. А ко је томе крив ? Он, Илија... И његова рука стеже грчевито револвер... Илија жури унапред. — Ужасно, мисли Цека. Шта сам ја коме учинио ? За што ме гони ? Што волим Ружу ? Па то није грех! Ах, моја мајка, шта му је онакрива? За што она мора да пати ? За што она, сирота мора на данашњи благи дан да плаче, дајада и да проклиње и небо и људе и свет! Не, он мора умрети... Удвоји кораке. — Мора умрети, лролазило је кроз његову усијану главу. И то још данас, овога часа, кад се сви радују, кад се оре песме... Мора, јер моја мајка плачс, моја сирота мајка плаче... Био је близу Илије. — Сад, прошапта... У томе тренутку, на домак њима, забрујаше тихи, дечијп гласићи: „Рождество твоје".... Цека посрну. Са његових бледих усана јекну: — Господе! Спас'о си ми душу !... Слава теби на висини горе!... Илија се окрете. Кад спази Цеку поче дрхтати као прут. Језик му се завезао па ни да бекне. Само престрављено блене у њега. — Христос се роди, Илија! викну Цеке нотресеним гласом. Не бој се ништа! Ево, ја ових стопа идем да се предам власти, а теби нека Бог суди!... То рече, па баци револвер далеко од себе.

Добар је Бог! Уздањом у њега човек добије више и снаге и моћи да трпи и пати, али и да своју невиност докаже. И Цека јо доказао своју невиност. Илија је признао, да је новац и оне облигације прикрио у ђубришту Цекином за то, да га одстрани од своје ћери. Али, он једно а Бог друго... Ко ће к'о Бог!... Љубинко. ВИДОКОВИ МЕМОАРИ

(НАСТАВАК) Пејоа, Бертеле и ЛеФебир беху осуђени и пошто нису више имали никакав рачун да одржавају једну лаж, надао сам се да ћо признати да су ме опали; претпостављао сам између осталога, да се нећо, ако је њихов поступак последица наговарања, нимало устезати да кажу, ко их је навео да ме онако опадају. Управник нареди истрагу, за коју