Полицијски гласник

СТРАНА 382.

ПОЛИГЈИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 48.

сам га молио, и повери јо Флерију, полициском комесару нз варошког кварта. Први податак, на који нисам ни рачунао > тврди моју исправност. Тај податак било је писмо Бортсиеа впнару Леблану, који је био оглашен за некрива. Исписујем га овде да со види шта је изношеио противу мене, а те ствари нису престајале за све време док оам био у полицији и док нисам престао припадатп њој. Писмо је верно, чак и са истом ортограФијом преписано. »Господину, господину Леблану винару на капији Борбе, улица Шопинет, код Крста, до Париза. »Господине, пишем вам ово писмо дачујом за ваше здравље и у исто време да вас известим да смо ми на издржавању осудо. ви знато како јо јадно моје стање. зато ви јављам ако ме заборавите јаћу проказати за полугу коју сто ви набавили н која је нађона код вас, што смо ми као што знате на суду прећутали због чега је јодан полпциски шсф, и ако јо невин, био увучен у ово дсло и који је тробао да буде жртва. Ви знато обећање које сте нам дали увашој соби да вас на суду бранимо; зато ако ме напустите ја ноћу глодати на ваша обећања. Сетите се да правда не губи својо право и да ћу ја моћи да вас изведом на... »Нема шта да се бојите овоје тајно. Бертеле". Као и увск, ово писмо, којс јо требало да прође неопажоно, паде у руко апсанџији, који га одмах достави Управи, а кад Леблан није могао ни одговорити ни доћи у помоћ Бертелеу, овај изгуби стрпљењо и да би извршио своју протљу написа ми из затвора ово писмо: „29. септембра 1823. „Господине, „После претреса у суду и пресуде која јо донота на основу исказа Пејоа, који је на суду изјавио да сте му дали један талир од три динара да кушв оруђе којим су разбијена врата г. Лабати-а, ја, Бертеле, хоћу пред влашћу да кажем истину и да докажем вашу, нсвиност; ја тврдим 1. да знам гдо је купљеша полуга, 2. из које је кућо изнота и '{. имс онога ко ју је набавио. Бертеле". Кад је г. Флерије испитао Бертолоа, он је изјавио, да је полуга коштала 45 суа; да је кунљона у предграђу Тампла код некога старинара; и да је Леблан пошто му је казано чому ће полу га служити дао новац за њу. » Пошто смо куаили, настави Бертеле, Аеблан који мало заостаде, рече ми: ако те ко аиташтаКе ти иолуга реци да си каменорезац и да ти треба за тај иосао; а ако ти иотраже исираве зовни ме, ја Ду казати да си мој шегрт. Кад сам се вратио са полугом у руци он је заиска да му је дам, да мете под капут бојоћи се да мо не сретну полицијски агенти. Затим ме је Леблан одвго својој кући и чим смо стигли одмах је сишао у подрум то оставио полугу. Попнем се на први спрат и ту нађем ЛеФобира коме кажом да сам купио полугу. Исто вечери, пошто смо пили до

десет сати, ЛеФобир, Пејоа и ја, одосмо у предграђо Тампла, у једну малу улицу, не знам како сс зове. Док смо ја и ЛоФебир чували стражу Пејоа направи једном бургпјом тридосет и три рупо на »ролотни« једно продавнице рубља. Пож којим је Пејоа секао између рупа сломи се и не могући ништа учинити ми се повукосмо. Дошли смо затим на пијацу Сен-Естоли, где Пејоа полугом, о којој је роч, проба да обијо врата једне бакалнице. Неко изнјЈтра викну и ми побегосмо; било је тад два и по сата изјутра. Одемо сва тројица у хотел »Енглеска«, гдо Пејоа остави код газдарице један кишобран, који је нооио собом. »Про но што ћемо ту ући Пејоа јо био оставио код једне продавачице каФе на улици, до Пале Роајал, полугу, коју је био завио у једну торбу. Из хотела „Енглеска 1( изашли смо око потсатпизјутра и Пејоа узе од продавачице полугу, коју јој јо био дао на чување. Троба да кажем да ова жена није знала шта је чувала. Пејоа одо Лоблану, свомо газди, и однесе ћускију собом. ЛеФебир и ја нисмо се раздвајали више и вратисмо се Леблану у пет сати у всче и ту омо остали до десет. Лоблан ми даде један ФОСФорни упаљивач и парчо свеће да ми се нађу ако затреба. На овоме уиаљивачу ја сам ножем написао слово Л. којим се почиње пме Лебланово. Пејоа, ЛеФебир и ја изиђосмо заједно. Пејоа је био понео полугу и пребаци је прско варошког зида и ми је после узесмо. Он заста на путу свратив у неку кућу, а ЛоФебир и ја одосмо да извршимо крађу код Лабати-а, за коју смо се раније договорпли. По извршеној крађи ЛеФебир је носио нолугу и један део покрадених ствари. „Леблан, који је био изводен пред суд са нама, придобио ме јо да га не теретим и да не противречим Пејоа-у, који је имао казати: да му је г. Видок дао три динара да купи полугу. Леблан ми је обоћавао дати извосну суму новаца ако хтеднем и ја то да потврдим; ја сам био пристао бороћи се да ако кажем истину не будо за моне горе«. (Саслушаље од 3. октобра 1823.). Кад јо после ЛсФобир испитан, он је, пс зпајућн шта јо рекао Бортел«'. потврдио изјаву овога у колико со она одиоси па Леблана. „Нисам казао, рекао је он ; да је Леблан дао Бертеле-у паре за полугу, зато, што мо јо Пејоа молио да кажем да ју је он купио". Ухваћен у крађи Пејоа није хтсо да оптерети Леблана који га јо иомагао, а могао му је то и даље да чини. (паставиће се)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Р. Н. Б. до,овођа општпне влаховске, упутио нам је ово питање: „По §28 кривичног судског поступка одбор ове општинс има да избере осам грађана као присутне при ислеђоњу кажњивих дела у 1913 години. Тако исго од-

бор има да избере и 26 грађана за поротиике из ове општино за 1913 годину и тај избор воћ јо и извршен, али од туком, коју су потписали само ооам одборника. Међутим, ова општина има осамеаест одборника, од којих су десет у рату, те не могу присуствовати одборским седницама. , Како је према члану 83 закона о општинама за пуноважну одборску одлуку потрсбно да у седници буде половина и један више од укупног броја одборника, то се моли уредништво за објашњење, шта треба да ради суд у овој прилици ?° На ово питањо одговарамо: У закону о општинама доиста нигде нијо предвиђено, како ћо се поступитп у овоме случају о комо је реч. Али, како се опет с друго стране никако не можо узети, да због тога мора бпти обустављен сваки рад општинског одбора, то се у овоме случају по сили околности мора ирвбећи аналогији. Закон у троћем ставу члана 83 већ предвиђа могућност пуноважних одборских одлука и кад на седници не буде било ноловипа и један више одборник. То је случај кад со прва седница не одржи зато, што није дошао довољан број одборника, те се на другој седници може донети пуноважна одлука са оноликим бројем одборника, колико дође. Кад со таква могућност признаје законом са једног тако слабог разлога у мирно доба, онда нема сумњо, да је тим пре могућно доносити пуноважне одборске одлуке у доба рата са оноликим бројем одборника, колико их има. С тога сматрамо, да општ. суд може донети пуноважне одлуке са бројем одбореика, који има, али у свакој одлуци нека нарочито помено разлог, зблг кога со доноси одлука према ставу трећем члана 83 закопа о општинама.

М. К. свештоник горњански, упутио нам јо ово питање: »Ја сам свештеник у парохији, у којој живе сами Власи, Они сви славе, али ннкада, и поред толиких владичанских посланица, но доносе у цркву колач ради сочења. У очи славе, пак, долазе редовно, те узимају освећену водицу. Како су куће раштркано ја не могу, да идом по домовима ради ссчења колача, али ипак за то сматрам, да има« права на г воју нагрчду од 1. динара на име свечарског. Ту награду парохијанп редовно и плаћају, али ми је општина никако нс издаје, или ми даје попешто, тражећи и за собе извосан доо. Својо неиздавањо општина правда тиме. што ми одричс свако право на ову на1 раду, позивајући се на то, што ја не вршнм резање колача. Како ја но вршпм сечење колача због кривице не својо, већ самих нарохијана, то мислим да по закону имам права на свечарску награду, у толико пре, што сваком свочару дајем освећееу водицу у очи славо. За то модим уредништво, да ми да своје мишљењс по овој ствари 1( . На ово питање одговарамо : По чл. 8. закона о уређењу свештеничког стања своштеници поред осталог имају права и на ово награде: