Полицијски гласник

БРОЈ 4.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 27.

у каквом розону по комс се у опште врши класирање казнимих дела у категорије. Овс недопуштене радње или нерадње у шуми (чл. 123. 125, 125. т. 1. и 4.) у самој ствари нису ништа друго него шумски иступи, према всличини и врсти казне и природи дела, што се види и из самог члава 90. На што онда њихово издвајање у засебну категорију као неке нарочите врсте тнумских иступа? И ако је било мотива да се изузетно од одредаба општег казненог законика засебно нормира казненост кривичних дела овим специјалним законом, ипак је требало водити рачуна о систему деобе кривичних дела, који влада у општем казненом законику. На тај начин избегла би се поменута аномалија, да се од једне врсто кривичних дсла, а то су иступи, који по општем казненом законику сачињавају само једну групу казнимих дела, овим специјалним законом стварзју две : иступи и недопуштене радње у шуми, које °У У самој ствари такође иступиа кривична дела, * * * 3а којеје кривице ио закону о шумама надлежан оиштински суд ? И ако чл. 126. зак. о шум. даје на први логлед јасан одговор на ово питање, ипак се у практици наилази на извесне тешкоКе у његовој примени не само због оно непотпуне казуистике иступних шумских кривица у члану 90.. коју смо поменули, већ и због тога што је извесна крив. дела, која су овим законом означена као иступна, у практици тешко разликовати од преступних шумских кривица. 'Гако н. пр. дело из члана 113.: „ко поломи или одсече гране са необореног дрвета, у намори да их противзаконо присвоји«, — које је иступно кривично дело према величини казне, која је за исто прописана у овом члану, често се брка са горосечом из члана 111., које је преступно дело, јер оба имају исти карактерни знак противзаконо коришћење или присвајање туђег предмета. Општински судови због своје нестручности у примони закона, које они примењују, чине често грубе погрешке и онда кад су одредбе које они примењују и по којима врше своје Функције потпуно прецизне и јасне, тако да их сваки писмон кмет може лако разумети. Тим пре је могућа злоупотребљива или баш нехатна незаконита примена, кад је каква законска одредба непотпуна, те не нормира или никако или непотпуно какав при ватноправни одношај, који је предмет административне или судске расправе. Чим се стане на земљиште интерпретације закона и само стручно лице рискује да у таквој примени учини погрешку. Многобројне незаконите пресуде општинских судова, које су изречене по закону о шумама, но, које су поништене одлукама првостепених судова — што се виђа често по судовима — ма колико да заслужују осуду оних, који очигледно погрешно примењују овај закон, могу по кад што наћи свога оправдања у напред поменутом узроку — непотпуности самог закоиа. Разуме се, да се тиме ипак не

би могао извинити онај орган в.части, који учини очигледну злоупотребу своје Функције услед које вакво лице претрпи какву неправду или штету у своме праву. Тако, часници каквог општинског суда, који би нротивно одредбама овога закона расправи ш какву шумску кривицу за коју општински суд нијо надлежан, били би криви за деликт из § 127. II од. каз. зак. ако би ову кривицу учинили непамерно. Изнећемо један такав случај из судске праксе, који може послужити као поучан пример у овоме погреду. Извесни чланови суда опгнтино С. и председник оптужени су и стављени под суд за то: »што су доноли пресуду 9. октобра 1908. г. № 313. по тужби Младона Аврамовића и осудили Владимира Лазића на плаћање штете за дело горосече, за које исти суд није био надлежан за сућење. Иста пресуда донета је по грађанском поступку, у одсуству тужеиога, а спор расправљен главном заклетвом и на тај начин одузели могућност тужемомс Владимиру да употреби жалбу на просуду. Исти часници донели су истог дана још једну нресуду под № 519. по тужби истог тужиоца противу туженог Владимира опет за дело горосече за чије суђење није био падлежан општински суд и спор ра^правили на исти начин као и по првој тужби, т. ј. као грађански и на основу главне зак 1етве. Оптужени признају, да су донели обе ове пресуде бранећи се да су они тако разумели закон и да нису хтели намерно учинити неправду у суђењу туженом Владимиру, већ су овако пресудили ове спорове, држећи да их тако треба расправити. (НАСТАВИЋК СЕ)

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО С Л А М К А Морис Леблан

(свршетак) Отмен странац Једнсг јутра, око 10 часова, један аутомобил, јурећи свом брзином кроз село, заустави се изненада услед неког квара. Пошто је мехаиичар, по извршеиом прегледу, изјавио да ће му за оправку требати прилично времена, сопственик аутомобила одлучп да очекне у гостионици, доручкујући. Бсше то још млад господин, са кратко подсеченим бакембердима и симпатичним лицем, који сс није устручавао да отпочне разговор са људима из гостионице. Разуме се воћ да су му испричали историју Гусотових. Он за њу не бешо ништа чуо, пошто долазаше с пута, али показиваше живо интересовање слушајући је. Он затражи да му је објасне у

детаљима, после чега Формулиса своје примедбе и отпоче дискутовати о хипотозама са гостима који јеђаху за истим столом, изјављујући најзад: — То није тако компликовано. Ја се мало разухмем у тој врсти послова. Кад би ја био на месту — То је лако, рече гостионичар. Ја се познајем са господар Гусотом. Он неће одрећи... Прегокори боху кратки. Господар Гусот налажаше се у оном стању духа, у коме со но протествује тако брутално против интервенције трећих. Његова жена ниуколико со не уст:заше. — Нека, дакле, дође тај господин. Господин исплати рачун, и нареди механичар^ да с килима изиђе на главни пут чим оправка буде готова. — Требаће ми највише један сат. Будите спремни за то време. Посло овога непознати се упути господар Гусоту. На мајуру је врло мало говорио. Обузет падом, и против своје воље, господар Гусот даде обилна обавештоња, проведс свога посотиоца дуж зидова и до малих врата, показа кључ који их је отварао, и исприча до ситнице сва истраживања која су била предузота. Ствар чудновата: непознати не само да није ништа говорио већ, како изгледаше, нијо ни слушао оно што му се говори. Он је само посматрао, и то више расејано. По свршеном обилажењу гослодар Гусот упита брижно: — Па, дакле ? — Шта ? — Ви знате ? Странац поћута један моменат, а по том изјави: — Не! Ништа од свега. — За име Бога, узвикну закупац подижући руко к небу, а зар би и могли знати ? Сво је то привидно. Хоћете ли да вам ја кажем ? Отац Тронар мртав је у дну своје рупе и новчанице ће иструнути заједно с њим. Разумете ли ? То вам ја кажем. —• Потпуно миран, господин рече : — Једна ме ствар интерееује. Будући слободан проко ноћи, крадљивац се, на послетку, могао како тако хранити, али како је пио ? — Номогућно! повика закупац. Немогућно! Постоји само овај извор, али смо га ми чували сваке ноћи. — То јс, дакле, извор. А где извире он? — Овде, на истом месту. — То значи да има довољно притиска кад се вода сама од себе пење у базен. — Да. — А куда иде вода по изласку из базена ? — У ову цев коју видите, која пролази испод земљо и одводи је у кућу за кухињске пбтребе. Није, дакле, било могућно пити ову воду, пошто смо ми били ту, а од куће до извора нома више од двадесет метара.