Полицијски гласник

СТРАНА 28.

— Је ли падала киша у току последње четири нодеље ? — Казао сам вам већ: ии једаи пут. Непознати се приближи извору и отпоче га испитивати. Валов је био направљен од ноколико дасака, склопљених над самом земљом, и из њсга је полако отицала бнстра вода. Вода нијо дубља више од тридесет сантиметара? упита он. Сдамка оца Тренара. Да би измерио дубину воде, он подиже из траве једну сламку и завуче је у базен. Али, како јо био нагнут, он наједаред прекиде посао, и отпоче посматрати око себе. —- Ала је то смешно, додаде најзад, пуцајући од смеха. — Шта ? Шта јо то ? лромуца господар Гусот, нагмњући се над базен, као да би се човек могао сакрити између његових малих дасака. Мајка Гусот стаде преклињати : — Шта ? Ви сте га видели ? Где је он ? — Ни у базопу, ни над базеном, одговори странац смејући се јоднако. После овога непознати се упути кући, пресиран закупцем, жоном и браћом. Гостиоиичар је такође био ту, као и сви људи из гостионицо, који су пратили кретање странчево. У очекивању изванредног открића сви су ћутали. — 'Гако јс као што сам мислио, рече иајзад овај. Наш човек морао је гасити жеђ, и пошто није било друге воде до изворске... — Знамо, знамо, прогунђа господар Гусот, али би га у том случају ми морали видети. — То је било ноћу. — Ми би га чули, па чак и видели, пошто смо били у непосредној близини. — Тако исто и он. — И он је пио воду из базена? — Да. — Како ? ч — Са овим, одговори непознати, показујући сламку коју је био нашао у трави. — Поглодајто, ево његове сламке. Ви видите да је она необично дугачка. Мођутим, она је састављена из три засобне сламке, које су увучено јодна у другу. Ово састављање сламки пало ми је одмах у очи. Доказ је очевидан. — Доказ, али чвга? за име Божје, узвикну господар Гусот очајно. Непознати дохвати један мали карабин из сошке, и упита: — Је ли пун ? — Да, одговори најмлађи брат, ја се занимам гађајући врапце. То је ситно олово. — Врло добро. Ноколако сачми у дебело мосо биће довољне. Његово лице доби одједном заповеднички изглед. Он шчопа закупца за руку и рече строгим гласом: — Слушајте, господар Гусоте, ја не припадам полицији, рити би јој хтео, ма по коју цену, прсдати овог сиротог ђавола. Доста му јо било четири недеље дијете и страха. Ви ћете ми се, дакле,

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

заклети, ви и ваши синови, да ћете му дати кључ од врата која воде у поље, неучинивши му никакво зло. — Да врати повац! — Разуме се. Заклињели те со ? —- Заклињомо се. Господин поново дође до врата на уласку у воћњак и брзо нанишани у правцу трешњо, која се уздизаше над извором. Пушка пуче. Један промукао врисак одјекну тамо доле и страшило, које од пре месец дана беше опкорачило главну грану, скотрља се на зомљу, али се брзо диже и отпоче трчати из све снаге. За јодан моменат завлада пренераженост, а по том одјекнуше узвици чуђења Синови потрчаше и убрзо ухватише бегунца, који беше сав упокљан у дроњке, и изнемогао услед оскудице хране. Непознати га заштити од њиховог гнева. — Доле руке! Овај човек мони прииада, и ја ником не допуштам да га додирне. Јесам ли ти много посолио дебело месо, оче Тронаре ? Стојећи на својим сламним ногама увијеним рашчупаним дроњцима, са рукама и целим телом одевеним иа исти начин, са главом обмотаном крпама, в< зан, стегнут, накарадан, наш човек имађаше још круту спољашњост страшила. То беше толико комично и непредвиђено да ирисутни пуцаху од смеха. Странац му одви главу, и тада се показа једна маска од седе разбаругиенс браде, која беше израсла са свију страна на скелетном лицу, на коме се сијаху грозничаве очи. Смеј се удвоји. — Новац ! Шест новчаница! заповеди закупац. Странац га удали. — Један моменат. Предаће вам га. Зар не, оче Тронаре? Преоецајући ножем везе од сламе и крпа, странац говораше у шали: — Сиромах човече, ти си узбуђен. Али, ка;;о си ово извео ? Мора да си ђаволски вешт, нли си можда под угицајем страха постао геније! Ти си со, дакле, користио роком, који су ти дали прве ноћи, да се увучеш у одећу страшила. Страшило, ко би још и на њега могао помислити? Зар се нису толико навиклн да га виде окаченог о његово дрво ? Али, мој стари, како ти јо било р^аво лежећи целог дана потрбушке, п са отпуштеним рукама и ногама. Жалостан положај. И колико маневара да би се ризиковао један покрот ? Какве муко за вроме спавања! А још је требало јести и пити! Ти си слушао отражара и гледао у цов од његово пушке на један метар из твога склоништа. Вррр... Али је у целој ствари најсавршенија твоја сламка. Доиста, кад човек помисли да си ти морао, тихо и без покрета, чупати сламке нз твоје одоће, увлачити их једну у другу, пројектовати твој апарат до базена и сисати, кап по кап, благотворне воде, мора урлати од дивљења. Браво, оче Тренаре! После свега овога он додаде кроз зубе:

БРОЈ 4.

— Само, ти си се усмрдио, моја шаљивчпно. Ти се дакле ниси прао од про месец дана, гаду један, а пмао си воду на расположењу. Пазито, ви остали, ја вам га "предајем. Идем да оперем рук<. Права крађа Госаодар Гусот и синови му дочепашс се брзо остављеног им плена. — Паро, повикаше они. — Ма колико да је био заглупео, крадљивац имађаше још толико снаге да се направи изнонађен. — Но протварај се, идијоте, грђаше закупац. Шест новчаница... Вади... — Шта? Зашто ме окривљујете ? промуца отац Тренар. * — Наре... и то одмах... — Какве паре ? — Новчанице ? — Које новчанице ? — А, ти почињеш да ми досађујеш. Овамо момци. Оборише шаљивчину на земљу, свукоше му крпе које су му служиле место одола, претреооше га до голе коже, али пишта не нађоше. — Пустахијо лоповска, узвикну господар Гуоот, шта си учинио с новцима? — Стари просјак направи се још више запрепашћен. И сувишо препреден, да би признао, он почо јецати: — Зашто ме окривљују ? Какав новац ? Ја немам код себе више од три суа... Његове разгорачене очи, међутим, не дизаху се са његовог одела; изгледаше да ни о,н сам сада ништа не разуме. Боснило Гусотових не могаше се више уздржати. Окупише га песничати, али и то оста без икаквог успеха. Закупац, притом, беше убеђен, да је скитница сакрила новац пре него што се увукла у страшило. — Где си га сакрио, лопужо ? Говори! У ком крају воћњака? — Је ли новац? упита скитница простодушно. — Да, новац, новац који си негде закопао. Ах, ако се он не нађе, ти си свршио. Има сведока, зар не ? Сви, ви, пријатељи, а затим и господин... Он се окрете да би довикнуо непознатог, који је, по свој прилици, био са оне стране извора, за тридесет до четрдесет корачаји у лево, алп се необично изненади кад га не угледа да перо руке. — Је ли отишао ? упита он. Неко одговори: — Није, није... запалио је цигарету и повукао се у воћњак у циљу шетње. — У толико боље, додаде господар Гусот. Он ће пам пронаћп новчанице, као што је и човека пропашао. — Осим ако... Шта си хтео да кажеш? упита закупац. Имаш ли неку идеју? Ка3 УЈ ј е дакле... Шта ? Обузот сумњом, он изненада простаде. Настадо ћутање за један тренут. Иста мисао обузе све присутнике. Пролазак странчев кроз Ебервил, квареж аутомобила, његово распитивање у гостионици и долазак на мајур... Зар све ово није могло бити нарочито удешоно од каквог