Полицијски гласник

БРОЈ 4.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 29

опасног крадљивца, којм је из новина сазнао за историју и дошао на лице места да покуша добар посао ? — Врло вешто, рече гостноничар. Он је, испред наших очију, узео новац из џепа оца Тренара за време докло га је претресао. — Немогућно, промуца господар Гусот.... видели би га кад би изишао овуда, поред куће... Он се шета по воћњаку. Скоро онесвешћена., госпођа Гусрт додаде: — Мала врата... тамо доле ? — Кључ је увек код мене. — Али, ти си му га показао. — Да, али сам га поново узео.... Ево га. ' Он гурну руку у џеп, и врисну: — Ах, благи Боже, нема га... он ми га је дигао.... После овога он појури малим вратима, праћен синовима и неколицином сељака. На половини нута чу со хуктање аутомобила, без сумње непознатог странца, који је био наредио своме шоФеру да га очекује код овог удаљеног излаза. Кад су Гусотови стигли до врата, видели су на дрвеном и црвоточином оштоћеном крилу ове две речи написане*црвеном циглом: л Арсен Луиен (( . И поред огорчености и беснила Гусотових^било је немогућно доказати да је отац Тренар украо новац. Двадесбт личности морале су, напослетку, посведочити, да код њега ништа није нађено. Цела ствар свршила се са неколико месеци затвора. Али отац Тренар није због овога ништа жалио. Чим је ослобођен известили су га тајно, да ће свака три месеца наћи по три наполеона у одређени час и на одређеном месту. За њега ово беше читаво имање. ВИДОКОВИ ЖЕМОАРИ

(НАСТАВАк) Тридесет пета глава. Често су ми лопови падали у руке кад сам со најмање надао; рекло би се да их је њихов зао дух гонио да ме нађу. Они који су со тако бацали курјаку међ вилице били су, то трсба признати, врло несрећни или ђаволски глупи. Видеће се са каквом су се лакомислсношћу ноки од њих предавали да сам се ја сам чудио како су могли да изберу једно такво занимање у коме је опрсзиост неопходна ако се хоће да избегну опасности. Ноки од њих били су тако сметени да ми је изгледало чудно како су могли за своје грехове остати за толико некажњени. Невероватно је да су неки од њих, који су тако рећи били стпорони да се преваре, просто очекивали мој долазаку полицију па да буду ухваћени. Прс мене полиција је била врло рђава, а ја сам још имао особиту срећу; у свима случајевима, срећа вреди много Ево, па нека се суди по овом догађају. Јоднога дана, пред вече, обучен као радник седео сам на кеју Шевр, кад при-

метим да ми прилази човек у коме познам једног од становника из Пги-Шез и Бон-пии, а то су две каФанице врло познате међу лоповима, — Добро вече, Жан Луј, ослови мо овај прилазећи. — Добро вече, дружс! — Шта радиш ту ? лицо ти је намрштено као да некоме претиш. —- Шта би ти хтео ? човек који цркава од глади не смеје се. — Цркаваш од глади! То није баш похвално за тебе, познатог гиатровца (лопова). —• А међутим тако је. — Хајде да иљугамо (попијемо) један сатљик код Нигњака; цињам (имам) још двадесет кантића (марјаша) да пх утуцамо (потрошимо). Одведе ме у једну продавницу вина, поручи једну полоку и за тренутак остави ме самог па со врати иосоћи, ваљда је било килограм кромпира. »Слушај, рече ми, спуштајући их онако врућс на сто; ево пастрмки уловљених мотиком у песковитој равници. — Море, то су поморанџе, само кад би ти затражио мало соли... —- А чинија! мој синко, то бар не кошта ништа. Он се диже и донесе чинију, и ма да сам пре једног сата богато доручковао био код Мартина, навалио сам на кромпире и јео сам их као да два дана нисам ништа окусио. — То је све теби, рече ми; како ти само раде вилице; гледајући те човек би помислио да јодеш месо: — Чудо Боже ! све што пролази кроз њуиавицу (уста) пуни мешину (трбух). — Тако јо, тако је. Залогаји су се замењивали са чудном брзином, ја сам их само бацао у уста и гутао; не знам како се нисам удавио, стомак ми никад није био пунији. Најзад и ја се наједох. Кад сам довршио друг ми понуди дуван за жвакање и рече ми: части ми лоповске и тако ми имена мога, Масон, којим су се звали и мој отац и мој дед, увек сам те сматрао за карактерна човека; знам да си много пропатио, причали су ми то, али ни ђаво не чочи пред вратима сиротог човока,и, ако хоћеш, могао бих ти учинита да зарадиш што. То не би било рђаво, пошто сам, хвала Богу, остао шворц (без пара), истина не баш сасвим. —• Де, видим ја то, рече ми он погледајући моје доста одрпано одело; примећујем да ниси баш срећан. — И било би добро да се мало сортирам. — Онда, хајде самном, могу вечерас да одбаштам једну унџу (да отворим једну кућу) а да геиим. — Кажи ми све, јер да пристанем на извесну ствар треба да је зним. — Какосипрост! То све нијо потребно ономе који ће да чува стражу. — Ако јо само то онда сам твој, само би ипак могао да ми кажеш у две речи.

— Буди спокојан кад ти кажем; мој план је добар: пара је сигурна, јатак близу; чим геиимо одмах ћемо продати. Има ту мрса, биће ти добро. — Има мрса ? Е, хајдемо. Масон ме одведе на Булевар Сен-Дени, дођосмо до једне гомиле камења; ту стадосмо; он погледа около да се увери да ли нас неко не гледа, па затим приђе камењу, разгрну нсколико каменова, завуче руку у камење и извуче свежањ кључева. „Имам сад траву расковник.® рече ми он и пођосмо на Житни Трг. Дошав тамо он ми показа у близини, готово прома полициској станици, једну кућу у коју је требао ући. „А сад, пријатељу, додаде Масон, ту остани, чекај ме и отвори очи, а ја идем да видим да ли је жена, која станује у кући, изишла." Масон отвори капију и чим замаче унутра ја отрчим до полициске станице и, пошто се представим шефу, кажем му укратко да ће се један злочин овога часа извршити и да но треба губити време ако хоће да ухвате аопова баш кад ионесо ствари. Иошто сам то учинио вратим со на место на коме ме је Масон оставио. Таман сам стигао, он приђе к мени. — Јеси ли ти, Жане? — Да, ја сам, одговорим му чудећи се што се враћа празних шака — Не говори о томе! Неки кирајџија дође и прекиде ме у послу, али оно што је одложено нијс пропало. Сам 5 тренутак, видећеш већ, нећу се ја осрамотити. — Ускоро он ме понова остави и врати се брзо натоварен једним дењком испод кога се, чини ми се, угибаше, прође поред мсно без речи; ја пођем за њим, а два стражара са малим оружјем иђаху за нама избегавајући сваки шушањ. Требало је сазнати где ће да остави ствар. Масон уђе у улицу Фур код неке трговкиње (Тет-д-Мор) где се није дуго бавио. „Алаје тешко, рече ми излазећи, а имам да идем још један пут. к Пустим га нека ради. Он се попе понова у кућу где је крађу вршио и после непуних десет минута сиђе, еосећи на глави читав кревет: душек, јастуке, чаршаве и тепих; нијо имао кад да га разваљује. Кад је био на вратима замало што не паде: тесна врата а он неће да остави свој плен, али брзо поврати равнотежу и продужи пут, а мени дадо знак да пођем за њим. На савијутку улице он се приближи мени и рече ми полако: — Мораћу се вратити и трећи пут; ако хоћеш да се попнеш и ти да ми помогнеш скинути завесе више кревета и оне велике са прозора. —■ Сасвим, одговорих му; кад ће већ да спавају на слами завесе су луксус. — Да луксус, прихвати он смејући се. Масон пође, али на два корака одатле ухватишо нас обојицу. Прво нас одведоше у полициску станицу, а после код комесара, који нас испита. —- Видим вас двојицу, рече чиновник Масону показујући на мене; ко је овај човек? Без сумње крацљивац као и ти?