Полицијски гласник

СТРЛНЛ 108.

У очекивању им прође време необично споро и мучно, часови су изгледали страховито дуги. Сат је у селу избијао, али они су били толико занесени, ослушкивањем и најмањег ноћњег шума, да су јецва приметили откуцавање. Са напрегнутим нервима непрекидно су очекивали. — Да ли чујеш ? упита доктор. — Ох, јесте, јесте, рече Жана и седе на постељу. — Лези... Лези одговори у истом моменту доктор, ево га долази. Тих шум чу се напољу под прозором, затим неко неодређено шушкање, за које се није могло тачно знати одакле долазп. Њима се учипи као да се суседни прозор јаче отвори, јер хладан ваздух нагло у собу уђе. Најзад било јо јасно да је неког било у близини. Доктор, чија рука мало задрхта, стеже леворвер, али се не покрену с места, јер се сети јасне нарсдбо Лупенове, но ипак зато поколоба се да ли да учини обратно. У соби је био погпун мрак и он није могао видети где јо непријатељ, али је осећао његово присуство. Пратио је његове невидљиве покретс, његов нечујан ход по тепиху и није више сумњао да је већ ту. Непријатељ стаде, ,у то је био сигуран, стадо на 5 корачаји од постеље, нелокретан, неодлучан, као да је тражио да својим оштрим погледом пробије кроз помрчину. Рука Шане, која је била у докторовој руци, сва у хладном зноју, дрхтала Је. % Својом дру гом руком доктор јако стоже леворвер и запе ороз. Ма да је дао реч ипак се више није устезао: чим би непријатељ додирнуо врх од постеље, он би опалио. Непријатељ коракну и опет стаде. Та тишина је била страшна, та напрегнутост ослушкивања ова два бићаумраку ужасна. Ко ли се то прикрадао тихо у позној ноћи? Ко је то био ? Каква је страшна мржља гонила против ове младе девојке и зашто је то чинио? И ако су били престрављени ипак су само једну мисао имали: да виде, да познају истину, да скину образину са лица непријатељевог. Он опет коракну и не помаче се. Чинило им се да се његова силуета оцртава још црња у мраку и да се његова рука дижс по мало. Прође један минут; па још један. На једанпут иза силуето даљо у десно чу се брз шум... Светлост јака, изненада осветли немилосрдно, неочекивано, непријатеља. Жана ужаснута узвикну; јер изнад себе угледа човека с ножем у руци и то њен отац. У исти мах готово, чим светлости нестаде, чу се пуцањ... Доктор је опалио. — До ђавола! не пуцајте узвикну Лупен. И дохвати доктора који се гушио, па га стеже за руку. — Јесте ли видели... Јесте ли видели ... побеже.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК — Оставте га нека бежи... то је још најбоље. Лупен отвори поново свој елоктрични Фењер, отрча у собу за тоалету, уверио со да јо злочинца нестало и врати се мирно у собу где запали лампу. Жана јо онесвешћена лежала на својој постељи. Доктор згрчен у својој наслоњачи пуштао је неартикулисане гласове. - Погледајто, рече Лупен, и насмеја се, повратите се, све је свршоно, нема више ништа. — Молим вас докторе, госпођица Дорсеј је болесна, помогните јој. И без једно речи више, Лупен се упути у собу за тоалету, иређе на балкон, где нађе једне наслоњене мердевине, брзо се спусти иомоћу њих и преглода зид. На двадасет корачаји даљс удари на пречагу од лествица на која се успе и дође до собе гооподина Дорсеја. Соба је била празоа. — Одлично, рече он. Непријатељ је нроценио ситуацију као опасну и побегао је. Всроватно да је и врата барикадирао, заиста... Тако је дакле наш болеспик дању мучио овог ваљаног доктора, а ноћу се потпуно сигуран дизао, утврђивао лествице на балкону и припремао мале замке. Овај Дорсеј није баш тако глуп. Затим скиде браву и упути се у Жанину собу. Доктор баш тада изађе и одведе га у мали салон. Она спава, не узнемиравајмо је. Потрес је био и сувишо јак, бићо јој потребно доста времена да се опорави. Лупен узе чашу воде и испи је. Затим седе и рсче тихо. — Ех. до сутра ће све већ проћи. — Шта кажете? — Кажем да ће до сутра све проћи. — А зашто ? — Јер ми се чини да госпођица Дорсеј није имала велике наклоности према своме оцу. — Све једно! Помислите само... отац који хоће да убије своје дето! Отац који већ 6 месеци покушава 4, 5, 6 пута да изводе свој зликовачки план. Зар се тиме не убија и душа мање осетљива од Жанине? Каква одвратна успомена. — Она ће заборавити. Тако што се не заборавља. — Заборавиће она то докторо из врло простог разлога... — Па реците зашто ? — Она није кћи г. Дорсеја. — Како ? — Понављам вам да она није кћи тог бедника. — Шта кажете ? Г. Дорсеј.. — Г. Дорсеј јо само њен очух. Она се родила одмах по смрти свога правог оца. Мајка Жанина удала се потом за рођака свога првог мужа, који је имао исто име, и после те своје удаје, убрзо умро. Она остави Жану г. Дорсеју да је он чува и васпитава. Г. Дорсеј одведе је прво у иностранство, а после купи овај замак. Па како га нико овдо није познавао он престави детекаосвоју кћер. Чак ни она сама није знала шта је у истини.

_ ВРОЈ 14. * * * Доктор је изгледао збуњон и преплашен. — Јесте ли у све то сигурни. — Цео сам један дан провео у трчању по Паризу и општинама, у прегледању венчаних протокола и крштеница. Испитивао сам два бележника и прочитао сва акта. Као што видите свака је сумња искључена. —• Али то не објашњава злочин, или још боље низ злочина. — Одмах у почетку, од првог часа, кад сам се умешао у ову а®еру једна ми је реченица госпођице Дорсеј показала пут, којим сам требео поћи. „Било ми је већ 5 година, кад ми је мајка умрла, а од тог доба има већ 16 година«. Госпођица Дорсеј требала је дакле да уеме 21 год. т. ј. ускоро би постала пунолетна. Одмах сам у томе видео једну важну околност. Пунолество јо доба када се предају рачуни. У каквом со положају налазила Жана као законита наследница своје мајке. Разуме се да нисам ни момента помишљао на оца. Пре свега, немогуће је и замислити тако шта, а затим. и комедија коју је изигравао г. Дорсеј као одузет у постељи, болостан... спречавало ме је да на њега сумњам. Све је било тако добро смишљено, да сам чак рачунао и њега као злочиначку жртву. Али да ли је било у њиховој породици особе, која је радила да њих нестане ? Мој пут у Париз показао ми је истину. Жана је имала од својо мајке велико наследство, од чега је живео и њен очух. Идућег месеца требао је, да се по позиву натаровом у Паризу састане породични савет. Истина би тада изашла на видело, а то би била пропаст за г. Дорсеја. — Он није дакле склонио новац на страну ? — Јесте, али је имао велике губитке у несрећним шпекулацијама. —• Али му зацело Жана но би ускратила да и даље живи од њоног новца. — Има једна ствар коју ви не знате г. докторе, а за коју сам ја тек дознао кад сам прочитао оно исцепано писмо. Госпођица Дорсеј воли брата своје пријатељице Марселине из Вероаља, а г. Дорсеј том браку противи се из познатих разлога. Она дакле мора да чека на пунолество, да би се могла удати. — Заиста, рече доктор, то би била пронаст за г. Дорсеја. — Јесте пропаст и ја то понављам: Једини је излаз, који му остаје смрт њогово пасторке, јер он је њсн најближи наследник. — Да али под условом да га не осумњиче за убиство. — Наравно, и зато је он припремио низ несрећних случајева, да би смрт изгледала нохотична. И с тога сам ја замолио, да бих убрзао рад, да је одлазак Жане неопходан. И од тада није било више могуће да овај назови болесник лута, ни по парку или по ходницима, и да спрема ударац, којијетако дуго припремао. Сад је требало радити и то одмах без спремања,