Полицијски гласник

БРОЈ 26.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 203.

Прегледа све да би се уверио да није ко приметио његов долазак. Затим нагнувши се још једном над младом женом, рече: — Помислите на вашег сина, он ће доћи, не бојте се... Ја вас чувам. Она чу кад се врата будоара отворише и затворише, и после неколико минута и спољна. У пола четири пред кућом се заустави један аутомобил. Врата доле понова се залупише и Ивона у исто време спази свога мужа како уђе нагло, опрезна изгледа. Потрчи право према н>ој, уверен да је она за цело везана, ухвати је за руку и осмотри прстен. Ивона се онесвести... Она ни сама није знала колико је времепа спавала, кад се пробудила. Али је светлост продрла у будоар, и она примети да су јој везе покидане. Тада окрену главу и спази свога мужа како је гледа. -— Мој син... мој син, зајеча она... ја хоћу мога сина. Он поче да јој објашњава гњевом у коме је она осећала подругљивост. — Наш син је на сигурном месту. И у овом моменту, реч није о њему, већ о вами. Ми смо један према другом, можда последњи пут, објашњење које имамо веома је тешко. Ја вас морам известити да ће оно бити пред мојом мајком. Ви у томе не видите никакве незгоде. Ивона се нотруди да уздржи своју узнемиреност и рече: — Никакве. — Ја је могу звати? — Да, пустите је. Ја сам готова да је дочекам. — Моја мајка је овде! — Ваша мати је овде? узвикну Ивона, изван себе сећајући се обећања Велмонова. — Шта вас изненађује? — И тосада? То хоћете одмах. — Да — Зашто? Зашто не вечерас? Сутра? — Данас, и то сада, објасни гроФ. То је проузроковао један случај доста чудноват, : који ја. немогу да објасним, али који ме гони да се час пре објаснимо. Ви нисте желели ништа за јело? — Не — не — Ја ћу онда довести моју мајку. Он се упути кроз собу Ивонину.

Она баци поглед на сат. Сказаљка показиваше десет часова и тридесет и пет минута. — Ах! узвикну она обузета страхом. Десет часова и 35 м.: дакле Велмон неће је снасти, и нико, нико је на свету неће спасти, јер то не би нико могао учинити осим неко чудо, да прстена нестане са њене руке. ГроФ се врати са гроФицом Дорињи и замоли је да седне. То беше круина мртнава жена, непримамљива, која је увек према Ивони показивала непријатељско осећање. Она чак и не поздрави своју снају, показујући тиме да се она поводи за оптужбом. — Ја мислим, рече она, да је непотребно дуго говорити. У две речи, мој син сматра... — Ја не сматрам, мати, рече он, већ тврдим. Тврдим, па ћу се и заклети да је пре три месеца, за време расиуста таиетар, који је постављао будоар и собу, нашао у прорезу паркета прстен венчани, који сам дао мојој жени. Тај прстен... ево га. Датум 23 октобра урезан је унутра. — Дакле, рече контеса прстен који ваша жена носи — — — Овај други прстен поручила је она у замену за први. По мојим обавештењима мој момак Бернар, после дугог тражења, најзад је нашао у околини Париза продавца накита, где и сад станује, ком се она обратила. Овај човек се сећа и на то се може и заклети да његов клијент није тражио да се напише датум, већ једно име. Тога се имена не сећа, али можда ће се сетити раденик, који ради са њиме, у његовом дућану. Извенгген писмом да ми то треба, овај ми је човек одговорио да ми се ставља на расположење. Овог јутра око девет часова, Бернар ишао је да га нађе. Објица чекају у мом кабинету. И окрећући се нрема његовој жени рече — Хоћете ли ми, својевољно, дати прстен ? — Ви знате још од оне другеноћи, дајенемогуће скинути прстен смога прста. — У сваком случају, могу ли наредити, да га тај човек скине ? Он има и потребне инструменте.

— Да, рече она гласом слабим и загушеним. Ивона се лредаде вољи Божијој: ГБој изиђе пред очи визија будућности, скандал, развод изречен против ње, дете новерено оцу. Ипак се надала да ће отићи са сином на крај света, и да ће живети њих двоје са свим сами и сретни. Тада јој ташта рече ; — Били сте лакомислени, Ивона. Ивона учини покрет да јој све призна и да моли њену помоћ. Али шта? Зар грофица Дорињи може веровати да је невина? И она не рече ништа. У том се и граФ врати са слугом и једним непознатим човеком који је носио прпбор под мишком. ГраФ рече овом човеку: — Ви знате шта треба да чините ? — Да, рече раденик.... Прстен који је мали треба расећи. То је лако... Један удар кљешта. — Ви ћете потом испитати, рече гроФ, да ли је урез у унутрашњости прстена урезан био код вас. Ивона погледа на сказаљку. Било је још десет минута до једанајест. Учини јој се да чује неки шум... Можда ће је Велмон спасти ... Али шум се понови и она примети да су то продавци на улици који пролазе поред прозора и удаљују се. То је био крај. Велмон не може је снасти. И она увиде, да, ако хоће да спасе свог сина, она треба да ради својом снагом, јер су обећања других узалуд. Она устукну мало. Додир њене и тешке раденикове руке највише је узбуни. — Човек је се извинио, али збуњено. ГроФ на то рече: — Ипак треба да се одлучите... На то она пружи своју руку, коју раденик прихвати, окрену, наслони на астал, окрећући длан. Ивона осети хладноћу гвожђа. Обузе је жеља за смрћу, помисли на отров који би купила и који ће је успавати тако лако. Операција је била брза. Мале су кљеште кидале мало по мало, и нрстен попусти. Страшно... прстен пукао... Остало је још само размакнути крајеве и скинути га. То је учинио раденик. ГроФ узвикну тријумФујући. — Најзад! Најзад, ми га имамо