Полицијски гласник

ВРОЈ 44.

Ове одредбе ушле су у кр. законик вероватно зато, што су у доба доношења овога закона морале бити и у изворном закону из кога је овај превођен, а и зато што закон о црквеним властима опога времена, није предвиђао свештеничке кривце ове врсте. Законом, пак, о црквеним властима источно православне цркве, који је донесен 27. априла 1890. године, а имено чланом 173. предвиђене су свештеничке кривице, »које ће извиђати и судити надлежне црквене власти «, и за њих побројане казпе у чл. 174. истог закона. Тачка 1. чл. 173. ном. закона гласи: »Невршење службених сеештеничних дужностн«, а тачка 2. гласи: »Немарљиво вршење слцжбених свештеничких дужности". Ако се упореде ове две тачке из чл. 173, са онима из тачака 2. 3. и 4. § 367, онда се јасно впди, да су то једие исте кривице за невршење у опште или лабаво вршење службених свештеничких дужности, и кад ово стоји, онда се не да претпоставити, да би свештеника за једну исту кривицу, која излази из једне радње или нерадње, требало два оут казнитп, и то од сгране двеју са свим различигих власги полицијске и црквепе. Не, то нити се може бранити ннти дозволити, у толико пре, што би тиме био повређен онај принции, да доцније доношење закона ништи одредбе ранпјих, кад су са њим у сукобу (1ех роб1;епоп с1его§а1; рпоп), јер се мора узети, да је закон о црквеним властима, преносећи право суђења свепггеницима, за невршење дужности, на црквене власти, прећутно укинуо тачке 2., 3., 4. и 5. § 367. кр. закона. У осталом, сама нракса је одавно показала пут за примену § 367. јер ја за последњих двадесет година не знам примера, да се која полициска власт послужила према свештеницима овом законском одредбом, налазећи, наравно, да је то право прешло еа црквене власти. Ако би се, у осталом, потражиле побуде законодавца онога времена, зашто је право кажњавања пренео на црквене власти, онда би се видело, да је он намерио отргао ово право од полицијске власти, јер је то захтевао и измењен одношај у земљи између једних и других вла-

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

сти н многе друге прилике онога времена. У 43. броју II. Гласника, говорећи о § 389. к. з. по коме се казни воденичар, који винте ујма узме него пгго м/ припада, г. Др. Живановић такође палази, да је „неосновано <( моје тврђење, да је ова законска одредба беспредметна, јер се, вели, им I. узети, да је меродаван у дотичиој водепицп уобичајени ујам. И ово је тврђење г. Живановића, да се послужим његовим речима, неосновано. А неосновано је ово ево зашто: Тачка 1. § 389. кр. закона, предвиђа казну за воденичара, који више ујма узме него што му припада, али ни та законска одредба, нити ма која друга не одређује у опште величину ујма, те се, по томе, не зна, кад је водепнчар узео више ујма а кад није. Г. Живановић, као што се види, говори о уобичајеном ујму у дотичној воденнци, али то је нетачно, ј ер сваки соиственик има ирава да одређује у својој водвници ујам колико хоће, а ствар је помељара хоће ли доћи код њега или не. Кад, дакле, воденичар има права да мења ујам, онда је за данас један а за другп, трећи и четврти дан други уобичајени ујам, и по томе казни не може Гити места, па је по томе и тврђрње г. Живаповића неосновано, јер тачка 1. § 389. кр. з. остаје за увек беспредметна. Ако би претпоставили ту могућност, да се ово законско наређење и не односи на сопственике воденица, него на саме воденичаре, који служе под нлатом или на део ујма, дакле на оне, који у име газде наплађују ујам, и да би ова казна имала да дође онда, кад они преко овлашћења својих газда наплате више него што треба, онда ова претпоставка не бп могла опстати из ова два разлога: прво што би сопственик воденице или млина увек могао да изигра примену овога иаређења тиме, што би потврдио да је ујам наплаћен по његовом наређењу, јер он нма права да овај одређује како хоће, а друго што је у многим местима водепичар сам сопственик воденице, те је из разлога што он има права да одређује величину ујма, искључена примена овог законског наређења.

СТРАНА 349.

Понављам: савршено је немогућна примена иоменуте одредбе све дотле, докле се законом не одреди величина ујма, који се од помељара сме узети. Док г. Живановић заврши цео овај рад, ја ћу понова говорити о значају § 356. в. § 365. и 375. кр. зак. и још некима, где се г. Живановић такође није освртао на доцније законе, којима су ова наређења или укииута или са свим измењена. 16. новсмбра 1913. Бооград. Дим. С. КалајџиЂ

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Влад. Станковић каФеџија пз Ваљева актом од 23. октобра ове године упутио је питање овакве садржине: Начелство окружно наплаћује по два динара сваког дана за свирање музнке (дамен капеле) у каФанп и ако свака свирачица има оделиту дозволу за свирање п псвање. Сем тога и општинска власт наплаћује такође по два динара за свирање музике. — Пита се: кад општииа према одлуци општинског одбора наплаћује два динара дневно, да ли треба плаћати и начелству окружпом. Одговор: За допуштење месне полициске власти, или оппггинске где нема полициске, да се може приреднги каква игранка, забава, концерат, музичко вече, ватромет, циркусна и акробатска пресгава, биоскоп и овима сличне преставе и забаве, изузев позоришта, плаћа се на име таксе за државну касу ирема Тбр. 99. закона о т. ксама два динара. — Ова се такса плаћа употребом таксене хартије. — Наилата таксе у овпм случајевима врши се за сваку приређену забаву и остало за означени датум, дан и ноћ, 24 часа. Ако се у току овог времена од 24 часа приређује више гтрестава, илаћа се само једна такса. Али ако би се ове преставе и забаве стално, за дуже време од једнога дапа, давале, ттолициска власт може издати допуштење и на дуже време, недељно или месечно, наплативши у напред за сваки дан таксу од два динара. —- Пријавна такса (за молбу) од 0*50 динара паплаћује се кад год