Последње строфе

12

Као за својим љубимцем да туже... Бршљаном миртом окићзно свуда.

Венац од ружа красио му главу, Пребачена лако преко плећа тога; Скерлет туника тело му обваја Наге му руке грле свога Бога Ко мрамзр чисти Еукиху плаву,

Цвсће по поду ко бели лепипи, Падале су руже на главе гостију У наручју му Еуника с“ Кога Спојени ко два кипа д ажи кј:ју, А цвеће пада ко бела лептира.

О глабестера од корикске њоди

И од мрамора украс и посуђ;;

Сче сама дела уметника славрих

За смрт му служе. Он љуба све луђе Док блиста украс од коринске меди.

И на све страке мириси од нара, Док хитре служе Гркињице младе. Провидних тела с мертним в>иц'ма, Божавске кћери острва Јелоде,

Док на све стране мириси (д'вара,

А Еункика баш ко да је дело

Сад испод руку славног Пракситвла В :соко дејке, једра полунага,

Меког ко ружа мириснога тела,

Ког пеллун крије.. дело Праксктела.

Ни сама зора није светлост ону, Крила ко бистра два јој плава ока; · Ко сузца зраци њене злагне косе, Бујне ко воде А'тшијских потска,

Ни сама зора нема светлости ону.