Последње строфе

7

Кроз капију сазнања

Кад први пут шкљоцну зарђала брава На тешкој и старој капији сазнања, Завитлано јурнух кроз одаје свести, Попех се на кулу мрачног предсказања Па видећи отуд кобни удес цео,

Не сећам се дал, сам морао ил' хтео Тек у једном страшном, бурном магновењу Са највишег врха превисоке куле

Стропоштах се стреском ка подножју њену

Незнам шта је после свега овог било Ал још и сад вучем пребијено крило' Фантазије своје!,.: Кад други пут шкљоцну зарђала брава На тешкој и старој капији сазнања, Смотреније прођох кроз одаје свести И застах на прагу логичног познања; На високу кулу не хтедох се пети: — Разуму се морах на ово заклети Тек логиком ствари и ту пропаст нађох Враћајућ се дому с грдним пленом знања У тренутку луде среће с ума сађох. Не знам дал' све ово беше продукт јаве, Ал још и сад идем разбијене главе С' малоумља свога!... Кад трећи пут шкљоцну зарђала брава На тешкој и старој капији сазнања На прстима прођох кроз одаје свести И уђох у плави салон осећања: На високу кулу и не мишљах више Већ на пијанину све тише и тише. Пребирах акорде, док не јекну песма Ал ми једна ко нож оштра дисонанца