Поштанске штедионице
26
2., општинама, срезовима и окрузима и на лично њихово јемство;
8., у случајима чл. 15. и приватним лицима на лично јемство њихове општине,“ (Чл. 17.).
„Од наплаћених 7% интереса (чл. 183.) припадају поверитељима штедионице 5%, а остали 29 државној каси као накнада за јемство и трошкове око руковања. А од интереса на позајмљене депозитне новце припадају 470 државној, а. 8% депозитној кави. И у опште све што би од прихода штедионице преко сума, које је она својим поверитељима дужна давати, претицало, припада државној каси.“ (Чл. 81.)
То су најважније одредбе закона о окр. штедионицама од 1871. године. На основу ових законских прописа основане су указом од 12. јануара 1872. године пет окружних штедионица: у Крагујевцу, Омедереву, Чачку, Ужицу и Крушевцу.
Законом од 16. јапуара 1874. године: учињене су извесне измене у закону од 1871. год. Према овим изменама, интерес, који штедионице плаћају евојим повериоцима, као и интерес, по коме оне новац издају, имао се одређивати кнежевим указом. Рокови за зајмове одређени су шест месеци до 10 година. Најмањи зајам могао је износити 5 дуката цес., а највећи једном истом лицу 100 дук. цес. Изузетак су чинили: ошштине, срезови и окрузи, који су могли добивати зајмове и у већој суми и на дуже рокове.
И ако се у закону о окружним штедионицама предвиђало и примање приватних улога на штедњу, ипак се мора нагласити, да то није био главни задатак окружних штедионица. Земљорадник је трпео због оскудице у кредиту и њему је требало пружити средстава. Законодавац је та средства лако нашао у већ прикупљеним и готовим капиталима (црквеним, општинским и т. д.. Сва је ствар била у томе, учинити згодну употребу овога новца. Стога се законодавац није толико бринуо о прикупљању новца, о прибирању уштеђевине приватних лица, колико о растурању већ скупљених капитала. На тај начин окружне штедионице вршиле су само једну половину свог правог задатка.
1 Зборник закона и уредаба ХХУМГ, стр. 63.
2 Вукашин Ј. Петровић, Штедионице с погледом на новчану и економску будућност Србије. („Отаџбина“, 1881. св. 27. стр. 390.).