Правда, 05. 11. 1927., стр. 11

БРОЈ 30»

„ПРАВДА" 5. НОВЕМБРД 1927. ГОД.

~Р*ИА 9

НАЈНОВНЈЕ за јесен

I

метар Дин.

иа еааа добићете само у иадњи С010К01Ш X. Гибији -> » Пз.ии-. ..г- А. 4 О

Чмста Вуна француски у свима модерним бојама за хаљине и мантлове Исто тако извештавам да су ми приспели у огромном избору Вунени и Свилени СНЛНСКИНИ продавати по невероватно ниским ценама. ПРИСПЕЛИ н~чновији свилени крепови. С О М О Т А ДЕЗЕНИРАНОГ и КЛАТ. ШТСФОВА за женске хаљине, костиме и зимских капута, које 1»у продавати по нкшим цеиаи ;а за рекламу.

кол ,»Три Тице" Београд, Васииа ул. 6р. 13 и да ћу исте само за рекламу

Фељтон „Правле"

ОЛГА, ХОТЕЛСКИ МИШ — Шукет. Соба је утонула у блату помрчину I — Зашто вас видам у овом костиму? Само месечева светлост убацује свој Оклевање.. Из дал>иие, чула се још у

бледи сјај.... Кроз полуотворени прозор, улази, са свежим ноћни.м ваздухом, шум једне гондоле која пролази Велнкнм ка налом, и из даљине, сасвим далеко и за гушено заводна музика која весели становништво Венеције ове ноћи Ми-Карема. Врата од собе се лагано отворише и Олга уђе, увијена у свој црнн свилени огртач; њене велике очи боје чистог велура испнтиваху брзим погледом собу коју је ушла... Олга, дивна Олга, која је пссле подне руска принцеза, а увече, хотелоки миш, пригрлила је на своје б\ јне узбуркане груди велику ручну ташку у којој се налазио плод њених посета собама бр. 9 и 13. То су биле две ширске огр.тице од сафира и емерода маркизе дела Марена, и нарочито драго камење мис Валдон, милионерке американске. Мис Валдон је баш изашла са једном групом својих сународника; она је обукла једаи ливан али нескроман костим па због тога и из опрезности она није понела своје драго камење. За то вргме, и Отга је обукла свој костим и, ушавши код мис Ваддон, зграбила је дЈту огрлицу од ружнчастог бисера, један златан ланчић са рубинима и један сјајан прсген са брилијантом који је сијао као Јзурно небо: он сам вредео је читаво нмање. Сада је Олга била у својој последњој писети. Собу бр. 20. заузима ол пре неде.гу дана један веома елегантан и богат Аргентинац, који је такође имао врло лепих лрагоцености: он се хвалио да их је сачувао уз пркос свих покушаја крађа, чија је жртва био до сада. Али пвога пута ће га Олга утерати у лаж.... Лаким кораком се приближи она куферу од дивље коже који је лежао V једном углу собе.... Еластична као мачка, млада жена откључа бра,ву, подиже поклопац и нервозно преврташе. Ево једног смокинга.... Више лепих кошуља, једна флашица колоњске воде, еликсир са Кипра; једна богата четка од слонове кости, дивне кристалне флашице са србрним запушачима. Гле једно писмо... на баш на руском... Али како се О.тга, руока принцеза, у ствари зове Марија и рођена је на Монмартру, она нишга не по знаје свој тако звани матерњн језик.... Најзад у једном крају куфера, дрхтаве руке младе жене дохватише једну тешку гвоздену кутију, која није била ни затворена, и V којој се биле, о чудо, најлепше драгоцености какве се само могу замислити и поред којих се драго камење мнс Валдон сасвим губило.... Радосна, узбуђеног срца, Олга је пошла из собе, кад се наједанпут чу један лагани шум. Једним брзим покретом, мада се жена припи уза зид, али на једанпут она пригушено крикну: једна ру ка је отворила сијалицу и пред вратима купатила стајао је млади Аргентинац ве селог изгледа, са цигаретом на уснама, врло црне масти и врло елегантан у сво јој свилом извезеној пижами.... Један тренутак је он испитивачки посматрао младу жену, затим задовољан без сумње својим испитом, приближи се мало, одбаии своју цигарету и мнрним гласом ће рећи: — Принцезо, ја сам очара« што вас видн.м код себе.... То је, признајем, сан који већ одавно сањам.... Али... да ли ћу вас много изненадити кад вам кажем да нисам мислио да ћу вас овде наћи у овом костиму који вам, уосталом, одли. чно стоји? Он застаде један треиутак па ће за. тим смешећи се: — Алн седимо, ми ћемо разговарати, и како не изгледате расположени дозволите да вам понудим једгн порто.... Нема и ледена, Олга узе место порсд једног ниског стола. Млади чОЂек узе чашице и насу их златним ликсром: — У ваше здравље Притшезо!... Стегнутог грла, Олга је прогутала наиитак.... То је поераћа н она се осећа добро... Сад она поче питати: — Па ШЈа сте хтели да ме питате?

век заношљива музика. У једној брзој визији, Олга види у вихору завитлане маске.... — Ишла сам.... тхе.... пошла сам на бзл, на карневал, промуца она. Затим више речита: — Изабрала сам овај костим јер је оригиналан и јер се има више изгледа за забављање под маском. А затим, кад сам хтела да пођем, пошто сам се заогрнула овим огртачем, не умејући себи да објасним зашто, осегила сам се као душа једног хотелског миша.... То је било јаче од мене.... Била сам ушла код Маркизе дела Марчиа, затим код мис Валдон, па код вас.... — Мислите ли да се ја због тога љугим? Млади јој се човек приближи. Олга се осећала узбуђена... Боже! Како ова ноћ опија, ова ноћ венецијанског карневала!... Да ли ће се Олга заборавити? Да ли ће завршити љубавнички ову ноћ почету тако тешким радом?... После све га, она би била извињена.... Колико Коломбима подлежу у овај час пољупцима Алекина!!! И Олга, уплашеиа Олга неће никада сазнати како се нашла ; ча једанпут, без свиленог огртача, и, гола, сасвим гола, у рукама лепог странца... То је била љубавна ноћ, лепа љубавна ноћ, као што се само могу доживети у Венецнји једног карневалског вечера * Јасна светлост продлре кроз прозор а један весео сунчев зрак игра се тамо амо по соби. У сред постел>е Олга се мирно одмара међу чипкама на јастуку и ја сном белином покривача. Изненада златни зрак помилова њено лиие... Олга отвори своје трепавице још уморне сном, У њеним црним очима огледало се чуђење... Нико није овде... Њен партнер је дакле тако поранио?... Једннм скоком, млада жена је изван постеље... Она приђе прозор '... Није могло бити тако каоно: Венеција је још тако мирна. На једаипут, на столу, један исечак новина привлачи Олгину пажњу! То је руски лист који је она приметила на дну куфера. Још једном Олга је оплакивала што не познаје овај језик.... На сређу био је ту поред листа руског и један лист на француском... Уплашена не знзјући зашто, млада је жена читала жу дно: „Опасан крадљивац, који је побегао са робије, врши многобројне пљачке по ба њама које су у моди"... А на дну ових редова, једна фотографида... Ужас!!!! То је фотографија лепог Аргентинца, коме је Олга жртвовала своју ноћ тако лепо започету; и једна мисао, брза као муља, иролази јој дух: „Драго камење". Авај! драгоцености су украдене... Непознатн је отпутовао, односећи, са успо меном на младу и дражесну метресу, лра гоиености које је она присвојила!!! У том тренутку. неки пригушени гласови допр.ти су до младе жене. Мнс Вал дон се вратила и открила крађу... Међутим изгледа она узима ову авантуру сме шеКи се. Олга ошкрину врата.... присц'шт'.. И нико неће никада ргКи колико је она би ла срећна чувши фантастичну американку како гласно говори нагнута над једним малим господином, њеним милосли ко.м од данас: „Баш су глупи оеи лопови'... Моје траго|генос-ти?... Па оне су у бапци... А ови из куфеоа, драги мој, па они су сви *или ла>'ни"!

Кови роман „Правде" Калина освета

Роман Армана Мерсјеа

21

Као код своје куће Стражар води новог хапшеника кроз мрача« ходник и опомиње га: — Пазнте, ту има два басамаха, да не паднете... — О, не брините наредтжче. познајем ја овде сваки кут. Као код своје куће...

ЈеДним покретом, који је показивао његову индиферентност и мало наде ко је је имао од тих прегледа, озластио ме је да зовнем свог колегу: — Ако хоћете, позовите га, рекао ми је гласом који је од болести посгао сла бији и потмулији. Отишао сам од.мах да телефонирам. Прво разочаречл ме је очекивало: доктор Ла:<роа, био ;е отигаао у Лејзен, и тек ће се вратити у Женеву после два дана. — Реците му да дође кад се врати, просто ми је рекао болеени«. Лва дана! Па данас ми је потреоан. ...Два дана! Шта ће се дотле деснти? У толико горе! покушаћу да радим сам... Какве бих разлоге мсгао "асести, да бих тражио да секретар отпу.ује? Превијајући патрљак, измењали смо неколико општих мисли. Ободрени дух мог болесника, одмах скрете на шегове студи је. — Има већ неколико дана како нисам могао да .задим, мој мали докторе, рече ми он (увек ме је тако звао у часо вима интиј.ности и поверавања). Знате ли да ли Харијева истраживања напредују? Тако бнх желео да могнем довршити то дело... Да ли ћу имати времена да у томе успемо? Сумњам... Човек се тако увгк подухватн послозз видите. који су изнад његове сиаге' 1Јта је једно недовршено дело? Ништа. Помог ните ми, драги мој мали, ако ми је још неколико добрих дана остало, могли бисмо без сумње довршити посао који сам себи ставио у дужност; али ја осећам врло добро да ие смем да г-бим ии један час, чак ни један минут. — Какве вам ј\'трос мислн палају на ум господине! одгђворих ја... — Исге које и вама, драги мој докторе! Кад бисте налазили да сам у нор малном стању, зар би сте ме питали за тозволу да позовете докгора Лжроа? Научио сам се, видиге ла глелам истини у очи. О моме здрављу, немам ннкаквих илузШа, као год ни ви! Вн ме лечите, што боље у.мете, ја вам за то захваљујем, али зар на крап' кратева на ша судбтгаа није у Божјој руци? „Човек баца своју судбину у скут ол хаљи не, али свака одлука долази од Вечитог." — Ви ме много жалостите, рекох му та, и да сам и најмање посумњао да ће жеља, да још једном чујемо мпнтљење мог колеге, бити повол за тако с\'морна премишљања, добро бих се чуцло да вам ишта и поменем. — Алн би сте га ипак и сами позвали! Онда... . — ХоКете ли господине, да ми \п<аже те мало поверења које сте ми, 5ар ја мислим, до сада указивали? Услишите моју молбу, коју ћу вам сада да упутим. Имам пред очима, верујте ми, само жељу да вам помогнем да довриомо посао, у који сте ме изволели примитн, од | пре неколнко недеља. Допустите ми да I \а узме.м } прављање шиме за извесно | време: на тај начин, избегли бисмо сваки губитак времена, свако аааоцњење. Ви видите да ја одговарам вашнм жељама, у колико боље могу. V вашој документаиији, постоји једна велика празнина. Вн је знате, мислим на олељак ко.ји се односи на фреске малане на зиловима Еџентских пећина. „Полатци које ,је ваш секретзр донео из Лондона, очевидно су человољни. Врло је важно отклонити по сваку цет\ гу иезгодну мрљу. Ви имаг;, захва љујући, Мр. Вилкинсу, могућносг да нак налите тај недостатак: поша.-ните га одмах хитно тамо да истражи на месту податке и обавештења која су неоп ходна... Не устежите се, пошаљите га ол мах: ја ћ\ т се примити посла који је он вршио овде, ја ћу гз привремено заменити за време његовог одсустна, као и прингком његовог п\'та у Е тлеску. Мр Смарт-Милер поћУта један трен\так. Ње гове полузатворене очи беху се поступ но отвориле н његов поглед ме 'е фиксирао. — Зашто рече најзад, лагано, и једним озбиљним гласом; чити потмули гон чудно изгледаше у собно.ј гишини,

зашто од мене тражите једину ствар ко ју вам не могу учинити? — Хоћу ДЗ верујем да би Харијев пут у Еџенгу био од најповољнијег утицаја на моје дело, хоћу да верујем да ви тражећн то од мене имате у виду како ви то ка.жете, је дину жељу, да вндите да сам достојно зазршио ово значајно дело, алч, не могу и нећу сада, у ово време, да ге одво јим од Мр. Вилкинса... Болестан сам н стар, сгаријн но што су моје године... Осећам врло добро ла сам дошао до краја своје стазе. Нећу. у овоме тренутку. да удаљим од себе ни кога од оних који ме окружују. Ви сте млади, вн господине Илићу, али ви сте озбиљни. Живот није увек био ни лак ни милосрдан за вас; борба коју ;те морали да водите имала је ту регку корист што је очеличила вашу душу и сковала ваш карактер. Ја сам вам, откад вас познајем. поклонио најшире 1 своје поверење. 0 томе ћу вам одма.х дати доказа казавшн — вама првом оно што ни Мрс СмартМилер, ни Хари Внлкинс не знају, п што ћу и њи.ча морати открптл, сада кад се, ма шта ви о томе говорили, приближава час кад ћу и.чати дј се са свима поздравим.... Једним гестом Мр. Смарт-Мидер прекиде моје протествовање и једннм гласом, који је због дугог напрезаша постао још уморнији, и слабији часгави: — Оставите, оставите да вам ја кажем... немојте ме прекидати. В:ћ сам ва.ч причао, брзо, како сам, за време мога дугог боравка ,у Индији, шкле смр ти мајора Вилкинса и његове жене, почео да се бринем о младом сирнчету, о малом Хариу, чији сам тутор постао и којн је, кад је своје студије ззвршио, поделио са мном живот, живео је у моме дому. Мајор Вилкинс је био мрј при јатељ: наши срдачни односи би билн довољни да оправдају усвајање малог плавог дечка бледих образа, мало воштаног лица; утицај Бенгалске климе... Ви бисте учинили исто, на моме местг, са толико више љубави, ако бнсте знали, као ја, да је Харн, у ствари бно син Мр. С.чарт-Милера... Видите. у ства ри и гајио сам своје дете и однжао обећање, које сам учинио мојој јадној Гледис на њено.ч самртничком одру... „Све су то старе успомене! Д'>адесет година је прошло од тих тужнн.х дана... „Дафне, Хари и не сањају ни једно ни друго о овој ситуацији. Осећам да је до шао час.да признам стварн за које сам мислио да је до сада требало прећутати. Ви разу.чете, господине Илић'\ да у данима, кад ми се приближава .мрг, ја не могу да се раздзојим са сво'им си ном." — НастлЋиђр се —

ЗА НАШУ ДЕЦУ Савремено дете Мати. — Маро, јеси ли научит.: к се облачи мантил? Ћерка. — Да, мама, тргба да мн гн придржи неки елегантан господин. Како Бранко лаже? Дошао Бранин друг у очи његове славе Св. Јована да иду у школу. Брана га слаже да немају школе. Пошто је Бранин друг отишао, мајка запита Брану: како то да он има школе а ти немаш. Поче Брана да се брани: казала је увдгељица они који сутра славе нек остану код куће да помажу мами да месе колаче и спремају собе. Његово мерило Мали Десимир грдно волн служавку Зузу и не да ништа да се каже проти* ње. Ономад за столом опет разговор о гоме да Зуза прелазн граннце учтазосги. Тада ће тек мали Десимир узети ње ну одбрану овнм аргументом: — Пре неки дан сте прнчали да су негде истерали служавку, јер је госпођици рекла да је будала. А наша Зуза није никад рекла сеји да је будала. То значи да није безобразна.