Правда, 09. 07. 1932., стр. 9

г БРОЈ 101 ,, ПРАВДА. 9 ЈУЛ 1932 ГОДИНЕ ' г "" " СТРАНА

Из Огледа (о хеленсној трагедији)

' Ваља пре свега нмати увек у виду, да је Еурипид у својим трагедијама морао, ако јс хтео да иа позорници гостигне пово.-взн резултат, држатн се принципа, да свака ствар има два •Ј.ша (Де омни ре нн утрамкве пар»ем днспутари посе), што јс он и раумно код својих учитеља Протагоре (познат код Платона) и Проднка. Могло се заиста у горе поменутом чланку донетн н внше доказа, да се о«а оцена оснажи. Наравно требало је свакако за те наводе озна чнтн и места у трагедијама, да човек може н сам, којл то чнта, судити ј њнма, а нарочнто је требало донети текст у грчком језику у оригиналу. Тек таквн докази ималн Ои своју потпуну вредност. Наводи на стр. 623 „Глаоннка", редак 16 одозго и стр. 622, р. 26 одозго, не могу латннским писменима овој сврсн послужити. На нсти начнн могли 6н се ти наводи н ћнрилицом уврстнти као доказ, на којој је био чланак написан. Не виде се ту ни спирнтус аспер ни сп. леннс, не разабире се где је епсилон, а где ета, где омикрон, а где омега, пак панта хо тп је уопште погрешно написано, нагласака такође нема нигде, а то је све без чега је текст неразумљна. Учињен је покушај на неким мести ма уз помоћ превода, да се у члан ку наведу места из Еурипндових тра гедија, која би нмала да потврде оцену у чланку о раду у Еурипидивим трагедијама. Али баш та места, нажалост, кад се узму у целннн из трагеднја, па и у преводу, доказују про тивно од онога, што се хтело у члан. ку доказатл. У трећем ставу првог одељка наведен је превод нз Алкестис без ознаке места, где се то налази. Превод одговара ст. 965-9 из Алкестнс који је доста погрешан и нетачан. Ту кор говори: „Муз° ме подигоше к прочитах више књига, алн нншта не нађох јачега од Ананке (нужде смртн), нити ма кога лека (против) ка таблицзма трачким, што га је Орфејев глас напнсао, нити ј« синовим* Асклепнјадовнм дао лек Фебо Апо лон, који многе људе лечн"? Кор тврди само, да протнв смрти нема лека нитн га је глас орфички на таблицама трачким написао, нити га је Аполон оставио људнма. Пак шта ту има „врло презриво о орфицким мистерлјама"? Не знам. У задњем ставу овог одељка донет је опет превод без ознаке места, где се то налази, али у сасвим другом смислу, него што то стојн код Еурипида. И овај се налази у Алкестис ст 87^ и даље, а гласи у преводу (Адмет): ..Какво је зло за човека веће од губитка верне супруге? Камо среће да се нисам никад оженно н с њом под кров дошао! Завидим љу дима без жене и деце. Ко за свој живот страхује, лако трпл; али бо лест деце и напуштену брачну ложницу гледати, то се не да трпети. (Само) да бн се могло бити без же не и деце!" Адмет жали губитак своје жене и премишља о својој судбини, пак опажа, да је његова бол услед губитка жене већа, него ма која друга бол, која би њега лично могла да затече. Зар је доказ, да је Еурипид сам „песнмист илн нихнлист?" На стр. 622 у периоди при дну 'на ведене су речи Орестове, како ко: Еурипда „све зависи од човеково схватања, — не од реалног бића бс жанства као код Есхила". У ствар преведени су стихови из Ореса 255—258 доста слободно. Овде је < а како требало барем напоменути,Д а је Орест на речи своје сестре Е* к * тое, која му је нешто о Тиндар >говорила, понова пао у несвест. ?1 ек тра му то и каже: „Брате мој Јао! Т^сје је око већ мутно. Брзо.-и све:ти у несвестицу пао. Електа заи ста гозори о Еринијама, да У оне празна појава сада за ОрестЈУ говој несвестици, као што с\-Л биле али то с намером, да га <ести и реалности врати. Већ после еколико речи (ст. 265—6) Електра / даљем разговору с братом обраћ се правом божанству и вели: „Тшко мени бедној девојци! Јао! Ко л ми поможе, кад смо, божанство уинили својим непријатељем? Је ли то тај атеист Еурипд? Зар та Еурипд ла руши богове? Орест се I У несвестици боји богова и божа^ке правде и освете, ол моли и мај/ за одбрану а Електра је тек несрлпа, кад ју је помоћ богова напустиа. А у чланку је баш ово наведеноЈ 3 се докаже, како је „код њега (урипида) тама песамизам, потпуна смрт и живот без смнсла!" У задњ м стиховима Алкестис кор говори:/.Божанско се јав ља под различит^ видом. Боговн нзврше, чему се ј* к о и не нада. Што је немогуће згледало, то је мо гуће Богу. То с<и.овде показало . Тако се свршав Алкестис. Ето тај Еурипид је каоАтеист, песимист и нихилист! Истина је, у /урипидивим трагедијама има заист и ! ачих израза, него што су наведни у чланку, а којим

бн се могло тврднти, да мнрише по атензму и нихилнзму и т. д. Њих нма ваљда и подоста, а Еурипид их се, корнстећи се митом у диалектичком расправљању на псзорници и у јавности, н морао додирнути. Да ли су ови изрази бнли игтовремено и изрази осећања његове душе, друго је питање. Ко хоће гс да тврди за Еурипида, да је он аленст н нихилист морао би то и д^казагн, али не речнма, које је он меЈао у ус+ћ неким својнм актерима Ј својнм трагедијама. Он би то мо}Во доказати из великог броја пара.илних места иа оригиналном крнтичЛм тексту, упоред сравњавајући и>< н самим кодицес, пак дозивајући у помоћ и ње« гову савремену као И модерну лк.ературу учењака, па тек онда могао бн некако човек дфи до суда и о личностн самога аутЈра — Еурипида За то је потреб:;а ротпуна стручна спрема, н дуги низјгодина бављења само тим послом. Н: могу се такви судови стваратн на основу приручних, а евентуално I тенденцнозних расправа, које бн *аљда хтеле, да створе неку сензашју. Чланак се упушт у другом одељку у анализу садржше Еурипидових трагедија, која доизди тобоже до истог резултата. 'реба овде одмах напоменути, да саржина Еурипидових трагедија нијеисто што и садржина једне модеце трагедије. У о вој и облик и саджнна потп\*на својнна трагичара, јто код Е.ч-рипида н уопште код ст^их тра«ичара није случај. За њнх } био № митос" неповредив, а самооблик н расплетај чворова у њимадонекле препуштен бно трагичару. ^зик, стил, музичка опрема, корн, сдржнна, све је то било уско повеано са предањем и писац је морао ,а строго води рачу на о расположЛ>у гледаоца, — јер би иначе његоа дело при утакмици пропало и успб не би одговарао очекнвању гледоца. У трећем оељку чланак почнње са не лепом решком: „Мали екстазом Еурипид е ипак велики као артист, он мо^а надмашује и Есхила и Еурипида"Ваљда Еурипид не над машује самга Еурипида? (Та се грешка надЗи и у брошурн на стр 67 (ХШ). Друга је^решка кронолошка у чствртом стЈВУ овог одељка. Лнвије Андроник први, који је преводио и прерађивР тЗа латинску публику најпопулрилје хеленске трагедије свога врмена" живео је равно двеста годна (284—204), а не „на сто годнна"после Еурнпида, и ни>е превео ниЈедну познату трагедију Еурипдо/- (Како се то тврди у чланку и у бршури на стр. 68. у сову петом овог одељка и члан промшило се далеко циљ, кад се каже: ипак је јасно да је Сепека ученнк/урииидов". А у честом ставу се твр«. ла је Сенека продужио и прошнио посао Еурипидов, који је .,поче/да трагедију одваја од религијс дгнапушта богове н да се спушта м*у људе". Иако је Сенека живео гтово 500 (пет) сто година после Брипда, могло се ипак то догодити а се некому литерарни правац ста»ога писца допадне и да за њим по)е. То још није разлог да то заиста буде и код Сенеке Овај је нанме изразита слика свога времена, углађени ласкавац на двору царева, писао је само за свој круг читаоиа у реторском облнку. Сенека пише за своја времена, Еурипд за своја; Еурипид за идеју, Сенека за свој круг читаоца; Еурипид је учитељ свога народа; Сенека ласкавац на двору ца рева; Еурипд Грк са предањнмк Сенека реални Римљанин; Еурипид диалектичар, Сенека реторичар; Еурипид писац садржине и ефеката; Се нека писац форме и улагивања. Они немају сем неколико истих басна готово ништа заједничког. Не знам, како је могуће тврдити да је Сенека живео у мутним временима, „кад се дух народа почео колебати велнким сумњама" после него су свн философски системи били прсчишћени и хришћанство било на домаку? У петом ставу четвртог одељка реч јс о Златарићу и његовом преводу Електре. Одмах затим у шестом ставу додаје се до речи: „Дубровчани су били незналице, — Парасич којн је живео... духовно од Латина преко мора, сићушни Дубровник у том свом дволичном положају није могао ништа више ни створити". Па ко је од јужних Словена у временнма, кад су нашој књижевности били на челу Дубровчанн, више стварао од њнх? Зар је мала заслуга Дубров чана, да су својим литерарним радом добрим делом допринели да спасу данас обалу Јадранскога мора за Југославнју? Није требало, да један професор тако пише у „Гласнику про фесорског друштва" Цр. Фрањо Узун, професор

Нешто мало пароднје ТИН УЈЕВИЋ: Са главом што лежи наслоњаче преко ВребаЈућ прозорска и сва друга стакла, Гледам облаке којим не бих реко Ни речцу што би нз гњев нх потстакла. Ово ме небо у очају купа: Спазио њега нисам лва месеца, И облака стрмих равнодушна група У души ми свнрком безграннчном Јеца! Сад, кад га гледам главе узруЈане, Ја броЈим сенке које тмурно Језде Над моЈом собом у сабласне дане, Кочећн мисли н срчане жљезде. БОЖИДАР КОВАЧЕВИЋ: Ох, издавач ће остати И књнге ће се тискати И од књижевног коста ти Мораћеш увек врискатн. А песннци ће млађани За збирком збирку збирати И прикази их хлађани Неће баш много днрати. У Нирвани, вај, многн ће Безнадежно потонути. Признање, дакле, добиће ОнаЈ што неће клонути, Строфнце гомнлајућн У грдннм колнчннама И улоге играЈући На свим књижевним бинама.

НАШИ КЊИЖЕВНИЦИ

„Наш језин" одгооара на лодметања г. др. Блам. Јуришића

Г. Брана Нушнћ

Г-ђииа Десанка Максимовић

Предавање г-ђе др. Јанншсге Рашковић

Женскн покрет органнзовао је низ предавања намењених радницама, које су запослене по разним преду зећима у Београду. За разлику оа ранијих предавања, ова ћс се предавања држати у самим установама, који имају велнки број женског раднншта. Предавања ће држати позна ти женски лекар г-ђа др. Вилма Јанишева-Рашковнћ. Она ће после рад ног аремена расправљати пред рад ницама сва питања женске хигнене, а даваће и савсте по свим питањима, која раднице интересују. Пре неколико дана г-ђа др. Рашковић одржа ла Је једно такво предавање у плат нари Владе Илића. У току лета г-ђа др. Рашковић ће одржати слична предавања у свим радннчким установама.

Последњи (Свеска 4) број „Нашег језика" у уводном чланку се осврће на критику г. др. Блаж. Јурншићз, штампзну у „Наставном вјеснику", у којој су, погрешно схваћене, нападнуте основне идеје часописа. Одговор Уредништва ..Нашег језика" је интересантан и због тога што се њиме начелно одговара онима који би хтели да у овом часопису под вуку извесну тежњу за покрајински престиж. Чланак г.таси: Које су наше намере и како их мислнмо остваривати, ми смо показали у неколиким бројевнма Нашег језика. Буђење љубави према нашем књижевном језику, неговање и развијање језичког осећања у широке публнке, приказивање особина нашег језика, нстицање онога што је у језику нашнх писаца добро, а критиковање онога што није такво то је наш задатак. Ми смо се стара.ти да увек јасно покажемо да поштујемо свачију осетљивост и свачије мишљење. Не само да смо штеде.ти покрајинске осеђаје нашег народа, него емо гледа.ти да и свакч појединац осети да нам је само дј истине стало. до правилности и лепоте нашег језика. Ма где у нашем народу била исказана правилна мнсао о нашем књижевном језнку — ми ћемо је примити; али ма како дубоко била усађена каква заблуда о њему, било код писаца било у граматичкој литератури, — ми нећемо престајатч то да показујемо. Наш језик нма своју одређену правилност, лепоту и слободу; она се не сме ометатн вештачким оковима. Где год тога има, а тога има у прилнчној мери, ми ћемо то изнусити и тражити да свака ствар буде стављена на своје место. Свака сарадња у том правцу, ма с које стране долазила, бнће нам врло драга. Тако смо гледали на ствари и до са-д. јер смо анали како језик жив-ј и како је наш језнк стваран. Л1и смо хтели да омилимо нашим чнтаоцима размишљања о језнку, а не да уносимо омразу међу њих. Књнжевници и други људи који пишу само у малом броју случајева ства рају језички нешто ново или почињу први употребљавати какву реч и.ти израз. А само би тада били баш они одговорни за своје творевине. Па и тада смо гледали да покажемо добре н рђаве стране новостворене речи или израза са пуно обазривости. Али у највећем броју слу чајева сви они понављају само оно што се већ десетинама и више година употребљава у књижевном. језику, што су из књига научили или I у шко.ти чули. Окривити и ту ПЈследњег гкхјединца који какву неправилност употреби, значило би учинити му очигледну неправду. Ту је ваљало искорењивати из целог књижевног језика какву неправилност — изношењем добре замене њене, ако је у језику има нли ако се са успехом може створити, а не изношењем на рутло језика каквог неодговорног писца — стваратн два непријатељска табора. Али ако јој се замена није могла наћи или створити, разложно тумачење неправилности остајало би као жеља упућена и свима другима да се потруде око добре замене. Па и када се чак и добра замена нађе, наша је дужност само да је предложимо свима, да јој прокрчимо пут у књижевнч језик; а друго је питање, да ли ће она и надвладати. Да није бнло тако и да тако не бива, зар би могло бнти код великих европских народа у књижевној употреби оноликих очнгледних неправилности, различних „нзама" и сл. што чини и данас сасгавни део њихових књижевних језика. Према томе, напредак у овоме послу могућ је само окупљањем око правнлних мисли и начела свих правих преставника духовног живота нашег. Јер књижевни језик наш — наша је заједничка душа. Сваки други начин давао је супротне резу.ттате. Место да лепота и чистоћа књнжевног језика постане високи идеал којему тежи сваки про свећени члан нашег друштва, она ;е постајала извор заваде. Место ла расправљање о језичким питањима постане жељена и поучна забава, оно је често стварало злу крв. Та;<Ј су, због неуМешности и нсвештине, пропадале каткада и најбоље номере. Зато омо, у пуном уверењу да само истину говоримо, писали у својој уводној речн (Наша реч, Наш језик 1 бр. 1 стр.): да по свима крајевима наше земље и у свима деловима нашег народа има људи који пишу правнлним и чистим књижевиим језиком. Наша је жеља била само да помогнемо, колико можемо, да оно што је у њихову писању нај лепше и најјезгровитије овлада целим нашим народом. То су наше речи и наш програм. Али се не мисли свугде тако! Из једнога часописа, који носи леп назив иНастазнн вјесник", нама досада

непозната величина на пољу паше филологије, д-р Блаж Јуришић подмеће, сасвим безобзирним начином, и добацује, са необичном разметљивошћу: да наш часопис „настоји у ствари да прошири на цео наш народ онај београдски жаргон којему је у анкети београдске штампе одрекао право на такво ширење чак I г. Томо Маретић, иначе одушевљени поборннк језичног јединства". Дл не би његова намера остала коме недовољно јасна, он додаје на крају свога чланка: „У споменутој анкети у „Правди" Маретић је изјавио да Хрвати послије рата пишу боље него прије, а Срби горе него прије".*) Ако се и стари и заслужни Т. Маретић огрешио о оно начело које изнесосмо, он сигурно није имао зле намере. Алн је ипак ваљало да гз баш они људи који цене његове заслуге и његове године осзде за његове нетактичне речи. Истина, пре« пирка је вођена у дневннм листовнма, н поменути су људи могли помислити да се у Маретићеву излагању могла и која грешка поткрасти; али је попггованој старинИ свакако требало ставитн јасно питање о томе шта је он мислио рећи поменутим речима. Да он којнм случајем није помешао језик огласа београдских дневних листова са књижевннм језиком Београда? Ваљада и он сам не би сматрао да су огласн Јутарњег листа, Новости или биоскопстси текстови нли огласни плакати у Загребу — мерило књижевног језика у Загребу! Тако исто и његова мисао о књижевном језику Хрвата и Срба пре и после рата није сасвим јасна. Мн је овде и не мислимо изводити на чистнну, јер не бисмо хтели ићи по томе пугу ни за Маретићем! Можемо само зажалити што и добри Омир који пут задрема онда кад бн требало да »е врло, врло будан... Али никада, ни пре ни после речи Маретнћевих, не бнсмо допустили, колико до нас стоји, ни д-ру Блажу Јуришићу, нити икоме другоме да на ово земљиште преноси препнрку са нама о књижевном језику. Он се са нама може не слагати. Ои нам може упутити питања о стварлма које му у нашем писању нису јаоне, па ћемо му на њих одговорнти, као што и другима чинимо и као што ћемо показати сву неумесност олако бачених замерака Нашем језику у његову чланку; али он не сме преноснти то питање на земљиште узајамне нетрпељнвости. Осуђујући свако подметање нама и нашим друтовима икаквих других намера у овом послу до служења нашем Језику и нашем народу, ми ћемо и даље познвати у помоћ свакога ко може помоћи ааједничкој ствари. У вршењу овог задатка нећемо дати да нас нко заведе на стрампутицу, па ма ко он бно и ма какву кожу на се навлачио. Ми знамо добро да је питањс о правилностн књижевног језика једно од најтежих и да тражи много знзња, трезвености и — мудрости. Зато смо се обратили и нашим најв^шнм ауторитетима да нас у том послу помогну. Ми смо уверени да нам њихова помоћ нећс изостати; али и у овим питањима непогрешности нема као што је нема ни у једним другим. Зато се нн за један тренутак нећемо одрећи да мислимо и својом памећу. И ако где погрешимо, радо ћемо признатн, само нам се то мора показати разлозима и доказима, а не подметањем и незнањем. Уредништво Нашег језнка После овог начелног чланка је опширан одговор на појединачне, језичке, замерке које је г. Јурншић учинио „Нашем језику". Запажен је чланак г. М. Ивковића као одговор на замерке г. Војислава Илића Млађег Дучићеву језику. Часопис је пун интересантних језичких поука и малих расправа.

*) Наставни вјеснк ХЦ св. 5—8, Загреб, 1931 (!), 241. *ј* Јурај Лесковар БЕЛОВАР, 7 јула. — (Р. Д. изв. ..Правди"). — У Беловару је умро', у 81 годинн живота, Јурај Лесковар, зачасни каноник, декан и жупник у пенсији. Као жупник и декан службовао је у Загорским Селима пуних 40 ^одина, где је дочекао високу почаст нанменовањем за почасног каноника каптола Чазманскога. Његовим живим заузнмањем и његовим везама подигнута јс школа у Загорским Селима, а осим тога јс уредно цркву и жупнн двор. 1925. сла« вио је златну мису у кругу свнх свзјих ж>т!ника и целокупног свештенства, које га је кроз три пуне деце« није назнвало свим оцем. Од 192.4. живео је у Б-?ловару у заслуженом у.иру.

.