Правда, 27. 11. 1932., стр. 12

СТНАНА

ПРАВДА, 27 НОВЕМБАР 1932 ГОД.

БРОЈ 332

Доживљај у Макао оо — УСПОМЕНЕ ИЗ КИНЕ- — оо

У Хонконгу укрцали смо се у један од такозваних „гемблинг-стнмера" („пароброд коцкара"), којн нас •је требало, за неколико часова, довезе у Макао, тај Монте Карло Далеког Истока, иако неупореливо скромнији. Небо било чисто и лубоко плаво, а иоре тихо и глатко као огледало Опсерва-тории у Сикасеју није овај пут сигназиловала ..тајфун". тај страпгаи пиклон, који је прави бич Јужне Кине. За нама је постепено ишчезавала импозактна сликз Хонконга,. "ко!и се. амфитеатрално шири по висинама. са врхом брда „Пнк и у позадини крунисаним блиставом зградом хо тела. Цео Хонконг је низ огрмних палата с аркадама. Све је то граћено од најмодернијег материјала с обзиром на бесни „тајфун", кбји утрожава огромним валовима улипе код пристаништа, и поред високог кеп од гранита. Капетан нашег! „коцкарског" брода звао се Џек Хемлин. Ово ме. је име опет потсећало — чудновата стБзр! — на име оног чувеног калифорниског коцкара из приче аме ричког писаа Брет Харта. И наш ка петан брода био је непоправими коц кар, на чијем су лнцу бнле дубоко урезан? необуздане страсти. Дугачак, с\ г аоњав, алИ жилав, са леденим погледом сивкастих очију, он је чинио утнсак правог пустолова, који се коначно скрасио на мало угледном положају капетана копкарског брода, крстарећн стално између Хон конга и Макао. Када смо стигли у Макао су«це |е већ било зашло, те се на пристанншту видео блиставн низ снјалица. Макао је португалска колонија нли, боље рећи, земљипгте, узето од Кнне „под закуп". И то је једна иронија, која је могућа само у Кини. Име Макао потиче од кинеоког назива „Амасао", што значи „Залив бога Ама", а лежн тај град на ушћу такозване „Кинеске реке". Колонија броји око 72.000 становника,, са свега 2О00 Портуталаца. Сам град Макао садржи у себи огроину већину овог становннпттва т. ј. 70 хнљада душа. Опијум и коцкарнице дају главне приходе. Сем тога Португал пи су се, све до 1873 године, бавили и трговином „кулија" т. ј. кинеских радника. Тамо је седиште француске мисије, са бискупом на челу, за пелу Кину. Одатле, сигурно, н поти че назив хазардне игре ЈЛ акао", ко ја је некада грасирала н у Европи, иако она нема ничега заједничког са игром „Фан-дао", која с« готово искључиво игра у самом Макао. Већина Португалаца, који живе у Макао н Кини, јесте мешавнна Порту галаца са Кинезима. Овн „Португал пи" уживају слаб углед код Европљана у Кини. То су људи, који у многоме потсећају на Левантинце: промл-ћурни, одлични трговци који не презају ни од каквог посла — па ма се то и не слагало увек са појмом европског џентлменства. Макао ме је чудновато фрапирао: то је комад нашег Јадрана, пренет у Јужну Кину. Особито ме потсећа на нашу Ику, код Опатије. Исте ули це, истн храмови, исто плаво море и небо. Само што је улична вреаа сгстављена од других ел«мената: ко осоких синова „Средн>ег царства" коц кара из разних земаља, авантуриста. и коректних португалскнх администратора. У Макао влада страховита врућина. јер он лежи већ у тропском појасу. Има и гарнизон састављен од уроћеника, којима командују пор туталски официри и подофицири. На једном од тргова у Макао присуство вао сам војничкој вежби. Војници су носи.ти летн>у униформу, и били су босоноги. Благодатна клима! Каплар је држао у руци дебелу батину, ко јом "је обилно частио леђа својих во ; ника. Ја ннсам играч, али бити у Ма- ! *сао и не видети коцкарнице. исто је што бити у'Риму и не видети папу' Још исте вечери одвео ме је наш хотелскн „боЈ" (кинески слуга) у на: познатију коцкаржицу. Тамо се већ I увелнко играо поменути „Фан-дао" Коцкарнипа је имала неколико оде-I љења. Свако одељење било је четвр таста облика, са лепо нзрађеном др венаријом и галеријом, са које су ! играчи, који нису нашли места доле, спуштали привезане корпице са 1 својим улогом. Око стола стојали су остали играчи. Сто је био подељен! на четири квадрата. Једаи квадрат , био је означен бро!ем 1, други брс јем 2, трећи 3, и четврти 4. Сваки играч ставља свој улог на један ол ј ових -бројева. „КрупнЈе", увек Кинез, имао је пред собом огромну хр пу жетона. Он је, невероватно вешто и брзо, оделио из те хрпе, дрвеном грабљицои. све по четири же тона, док није остало пред њиме разуме се, четири, три, два или један жетон. Добио је онај играч, ко ји }е стмио свој улог на онај број квадрата, који је одговарао преосталом броју жетона. Као што се ви ди врло једноставан и брз процес! игре! Играчи су били у огромној већиии Кинези. Може се смело твр-' дити да су Кннези најстраснији коп ј кари на свету: игра и младо и ста-' ро. и богато и сиромашно. па чак и ! деиа. И по кућама и на улицама у-ј век се виде Кинези, који се копкају и то на на!разноврсни1и начин. Игрз •у и игру прстима, кота потсећа на ј лознату кталијанску игру „а ла мо1

спрддник чишлпц Бан Зетске бановине у Херцеговинк

ра"; на број семена у лубеници, ди њи и тако дал>е — у бескрајност! Опијум и коцка су два највећа зла „жутог царства". У коцкарници било је свега неколико Европљана. а мећу њима и капетан Џек Хемлин! И ја сам поку шао срећу и добио око 20о мекснканских долара — новац, ко1и је нај више V оптицају у Кини. Стари коцкар, капетан Хемлин. напустио је коцкарницу готово празна џепа. Уосталом, како је флегматично дошао, тако је нсто флегматично и отишао: за њега нису више постојала изнена ђења! Поноћ је већ била превалила, ка да сам се из коцкарнице упутио у свој хотел. Не знам ни сам како, аодједном приметих да сам зал>'тао и то у један мрачан н напуштен део града — очевидно периферију, Ни живе душе на улици. Свул унаоколо страћаре, без осветљених прозрра. Неколико огромних н чупавих цаса окружише ме, свирепо режећи Растерах их батином. Окренух се и пођох у супротном правцу, надајућн се да ћу наићи на живље улице, где би ме могли упутити у мој .хотел... Одједном искрснуше предамном четири тамне прилике — Кинези. Један од њнх ухвати ме за руку... Било је јасно, да су то разбојници! Пок>тпах да се браним штапом, али узалуд: четворица протиз једног! Већ сам мислио да нећу нзнети главе нз ове ситуације, када видех како два разбојника стрмоглавце падоше, а остала двојипа, са дизљом дерњавом, побегоше. Окренух се: држећи у руци цепну електричну лампицу стајао је предамном — капетан Џек Хемлин' Он је својнм челичним „боксером" разбио главе оној двојици нападача, и натерао у бекство остале. Видећи да сам се упутио, ив непознатих му разлога, према овом зло гласном предграђу, он је пошао за мном у дискретном одстојању и тако благовремено притекао у помоћ. Он мн је спасао живот!

Ево, запгго никако не могу да заборавим име Џека Хемлина, капета на „коцкарског" брода, страсног коп кара, и — правог центлмена. Озрен Ј. Суботић

Нова фабрнка нонзерви на Горњем Приморју

СУШАК, 25. новембра. — (Ј. В. изе. ЈТравди"). — Ових дана је борзвио у Башки. на острву Крку. директор новосадске фабрике конзерви Кулпин". гдв је довршио раније заточете преговоре са за-интересованим круговима у погледу грађења фабри. ке конзерви рајчица. а касније и конзерви рибе. Башчанско пол>е даје ве. лике количине рајчица одличног ква. лнтета, које су се много гтродавале у унутрашњости и у иностранству. Главна одлика >е тих рајчица да вр. ло рано сазревају а пгго се тнче поља самога оно је осигурзно довољним количинама воде, које даје Баи. чански поток. У вези са пооизањем фабрике рибљих конзеови покова ће се подићи напуштена туноловка кол Башке Једна фабрика. рибљих кон. зерви је већ лањске годкне основа. на у Цриквеници. а ово ће бити дру га ка подручју горњега Приморја.

Рубрнка на коЈој сарађује читалачка публика ТРОШАРИНА НА МУСТРЕ Трговачки сам агент, па зато чешће радим н ван Београда. Наравно, сооом носим и колекцнЈе. Када се враћам возом, троиЈаринска стаЈгниа на железиици не тражи никада наплату трошарине, Јер органи те станнце одмах утвр1)уЈу да се ради о колекцији, што није ни тешко погодити када се виде » распарене рукавице, ципеле, парчад, чипке и т. д. од којих се сва ки комад разликуЈе и не представља никакву продајну вредност. И из моје књиге поруџбина внди се пак, да стално станујем у Београду, па сам у колико Је умесно, већ платио за те ствари општинску трошарину. Другаче Је кад се путуЈе у Земун или Панчево. — Трошпрннска станииа на Сави захтева да јоЈ се упути писмена претстазка, у којој треба навести куда се путуЈе, када се враћа, из чега се састоји колекција и коначно иаведе тежина колекиије. На основу тога изда та сташгца реверс да се слободно 01 трошарине може вратити сопственик са колекпиЈом у Београд. Другаче, опет, посгупа трошаркн ска станица код мале лађе. Овд* се мора Јавнти пре поласка дежурном чиновиику, коЈи изда на парчету хартиЈе потврду да је прегледао колекпију, и да се сопственнк враћа увече, односно у подне. КоЈа од тих трију трошаринских станица правилно постутта, нисам Ја позван да утврдим. Само сумњам да Је намера Општвне да таквим бт*рократским прописима пхиканира трговце. Уосталом, када би свака ошптина у на шоЈ Држави завела трошарин> на мустре, како би то желела тро шарннска станнпа на Сави, то би јадни трговачки путнкк често имао више издатака за општинске трошарине, него што га стаЈе воз и хотел. У најгорем положају би био агент или путник из Београда, који већ баш тој Општнни плаћа знатне дажбине, Јер би за колекциЈу платио неколико пута трошарину, т. Ј. сваки пут кадг. се враћа у Београд. Не мора се чак ни бити „трошарипац", па да се на први поглед утврди шта Је колекција, а шта роба за употребу и продаЈу. Агент Је данас можда од свих трговапа у најгорем положаЈу, Јер често пута у месецу не заради ни онолнко колико има да плати Оппггини таксе за фирму. Па запгто онда Још и та сувиптиа процедура, коЈа води само до сувншних објашњавања, а Општини не доноси никахве користи. Зато би надлежни требало да даду органима трошаринске станипе на Сави упутства да буду мање формалисти, Јер сигурно н трошарннскн органи на железнич коЈ станици исправно врпте своју дужност, а ипа« не раде на штету ннтереса Општине. ■ЖВ"

I СТАНОВЕ 131

Изолација једног с т а н а траје један до два пана. Асфалтнрамо са азбест асфалтом терасе, дворншта ит.д. За наш рад дајемо гаранцију. ЈУГОАСФАЛТ Београд, Душанова 58. Тел 25-158

Бесплптон питки покус!

Уз предочење овог огласа добијете у свакој апотеци или дрогерији иао и трговииаиа мешовите робе бесплатно једиу пуиу чашу (деца половину) „НипјасИ Јапо$" ;т,Г Чашу изволите понети собом „НипдасН Јапо!" иГводГиа'^: узданије, изврсно, испробано дејствујуће и иајидеалније сретство од свих приролних лекова за чишћење, што потврђује хиљаде изјава чувених лекара, професора, клиничара и виших болничких лекара. Уверите се лично и употребљавајте у будуће само испробану природну „Н1ШЈАШ ЈАН05" лековиту горку воду! Узима се пре доручка на праван стомак! Апотеке, дрогерије и трговине мешовите робе нека изволе припослати овај оглас са потписом примаоца питког покуса на адресу: „НипјасН ЈапоЗ" горка вода, централни продајни уред, ЗАГРЕБ, МАРУЛИЋЕВ ТРГ 5. након чега ће му се бесплатно вратити питки покус.

4*^76

Бан Зетске бановине г. др. Алекса Станишић у Пивским пданинама

ЉУБИЊЕ, 25. новембра. — (М. П. изв. „Правдн"). — У Љубиње је сти гао, на свом инспекци<жом путовању по Херцеговнни, бан Зетске оаночлн«.г. др. Алекса Станишић. Г Бан се на'лпзи на овом службеном путовању већ осам дана. Са Цетиња је пошао 14 овог иесеца и задржао се у Данилову Граду. комв је већ раније учинио прву званичну посету. Ту је пре^ледао бановин. ски воћни и лозни расадкик, зграду ниже гимназије и бановински дечји дсш, где је смештено 120 сироте д^пе. У дечјем дому, где Је децу зетекао баш за вечером, поклонно је 400дина Ра. Затим је Бан отишао у манастир Острог и ту провео некс време, па наставио пут за Никшић У Никшићком пољу прегледао је радове на исушењу пол>а и извођењу мелжурацн. ја. за које је бановина сама утрошила преко милион динара. Сви радови ће бити у најскориЈвм времену завршени, тако да ће поље бити претвор:«о •у кулгурно земљиште од неколкко хи љада хектра. У бановинској сточној станици Бре. зовник Бан се зааржао дуже врсме, распоредивши просторије за стчлну сеоску домаћичку школу, која ће се ускоро ту отвориги. Г. Бан је н&редио да се код свнх сточних стакица и расадника органн. зују сталне прооужне пољопривредне школе, у коЈ 'има ће сеоски млади. ћи и девојке стицати оонове знања з*

рационално воћење економије. У гим школама сеоска младеж ће про;, хти по шест до дваиаест месеии. Из Брезовника Бан је оташао за Билећу, заустављајући се успут нз не колико места и интересУјгКи ;е < тЈ требе народа тих крајева У Би.тћи. као и кдсније у Автовцу, Гацку. Н1-зе сињу. Калиноеику и Фочи, Бан је био врло срдачно доч<жан. Господин Бан је у свима среским Местима примао шефове месних државних власти, претставнике наиионалних, културних и хуманих друштава, председнике општина. чланове оп штинских одбора и друге вићечкје грађане, са којима је претресао све проблеме који интересују лотичне кргјеве, дајући погребне савете н упуства. Овом приликом Бан је посетио и део Среза шзвни-јкот — Пиву. Нлрочито је срдачан дочек био у П гви. Бана су у Пиви поадравили при доласку г-Г. Јово Радовић спештеник н Максим Топаловић, свештеник. И у самој вароши Љубињу Баи јв свечано дочекан. Љубиње Је ретко када доживело овакав дочек. Од 7 сати увече до прда ноћи Бан је примао у срезу претстЕвнике општина и друшгва, сраћане и чиноенкке. Јутрос је г. Бан отпутовао преко Требиња и Дубровннка на Цетиње У прзтњи његовој налазио се његов шеф кабинета г. Милан Поповић, бан ски саветник.

Један незаслужено заборављени руски писац — И. Т. Кокорев, трагедија његова жнвота в стварања. —

Постоје заборављени писци, чија се дела, неко.ткко деценија после смрти аутора, открију понова за широки читалачки круг и одједанпут заблиста}у снажним и сугестивним сјајем. И приликом овог поновно«' откривања незаслужено заборављених књижевних дела осети се често колико грешака чине н књижевни нсториографи и читаоци у погледу утврћивања лиГерарних репутацига. На једној страни видиМо лажне, пролазне величине, а на другбј људе к дела, којнма ваља одужити крупан дуг: дуг пажње и признања. Ова констатација може са разлогом да се веже за ново издање дела руског писца Ивана Тимофејевича Кокорева (1826 — 1853). У издању петроградско Московског предч зећа „Академија" појавиле сУ се Ко коревљеве п Скице Москве", сочно ванредно живо дате. Странице Кокорева, које и данас имају знатну меру вредности, ма да је живот фик сиран у њима одавно ишчезао, прет стављају један веома убедљив докзз погрешности многих књижезних судо ва, под чнјим теретом дела толикнх писаца одлазе у заборав. Несрећан у животу, Кокорев је био несрећаН и у погледу очувања оног наслећа, које је завештао руској литератури. Неколико година после Кокоревљгве смрти издана су, веома немарно и невешто урећена. његова дела Ка. рактеристично је да издавач ни:е мз гао нигде да наће слику прерачо умрлог писца, који је живео гоњен страховитом сиротињом. После овог издањз (1358) Кокорев је заборављен и тек сада његово стварање наишло је на заслужену пажњу. Страховито тежак био је живот озог талентованог писца, који је д\боко, прнсно осећао живот малих ч снромашних људи, њихове невоље и интересовања, њихове радости и бо лове .Он је описивао ове људе н чи таву атмосферу њихова живота на један начин пун уверљиве топлине, }ер је сам поникао из те средине. Он одлично слика стару Москву, мале трговце, ситне грудбенике, цео један специфично московски скромни свет, и у приказивањЈ^ овог света показ>'је много дискретче и умне ху маности. Штета је што се таленат Кокирева, везан материја.хним невољама, често упућивао на писање ствари, које га нису интересовале и није могао да да ни приблнжну меру својих могућно сти. Али и она помало локална бележења, која су сада штампана V издању „Академије", садрже богатч психолошки и етнографски материјал гтрикупљен са много посматрачког дара, са много словенске душев ностн. Кокорев је умро у двадесет седмој години, тек наговестивши тежње свога талента. Као што је већ речено, овај таленат можда не би дошао до крајњих граница сво, а развоја, спЈ тан тешким прилнкама. ј

Али у сваком случају прерана смрт Кокорева претставља један губитач, који исторнја руске књижевности не сме да остави незабележен. О Кокореву су у своје време говорили са искреним и потпуно умесним похвала ма Т\"ргењев, Аполон Григоржез, Дружињнн н други истакнути књижевни ауторитети. Они су наглашавали да је Кокорев нарочито ма;сторскн ошкивао жквот сиротиње. Славни критичар Доброљубов рекао је једном: „Живот и стварање Кокорева то је тужна историја несреће једног талента". И заисга, Кокорев је у своме крзт ком животу био увек гоњен несрећом. ко?а је навлачила мутне о^лзке на видике његова стварања. Рођен у сиромаШној породици, Кокорев. иако веома даровит, није имао могућ ности да заврши школовање Гладовао је и мучио се. Сарадња на часопису „Москвићанин", којн је издавао научник и књижевник М. П. Пого дин, није могла да пружи Кокореву, у тадањим условима књижевног рада, материјално обезбећење. Сиромаштво је наметљиво пратило Кокорева и он је уза.т>'д покушавао ла се бори против овог свирепог нелри јатеља. Ипак је Кокорев нмао у тој борби уепеха утолико што је нап-> сао, и поред веома тешких ус*6зз живота, који су му били наметт ги суровом судбином, сво1е московгке скице, чија вредност ни>е пролазнч. Кад је, у јуну 1853 године, ти<{пс напао његов невољама истрошени оо ганизам, спаса ннје било. Кокорев је умро. Једва је пронаћено осамнаест рубалта за сахрану поемртних остатака писца, кога би под повољнијнм условима могао можда да стане у ред славних. 3. „Мнстер Ву" кзо опера

БЕЧ, 25. новембра. — У бечкој Народној опери прнказана је једна интересантна премиера. Недавно >-мрли чу вени композитор Ежен Д'Албер пред своју слфт завршио је оперу „Мнстер Ву", попу.тарни комад у целом свету као врло успела филмска драма. у којој је покојни Лон Шзне.ј нгг>ао г.тавну улогу. Комад је и као опера имао огроиног успеха. Овоме успеху су допринели и пееачи глаечнх улога. Насловну улогу је песао г. Ђор ће Бакланов, који јв нашој публнци добр>о познат. Г. Бакланов је, као н увек до сада. заднвио слушаоие. Глав ну женску улогу певала је дугогодншња прнмадона ЛаЈПцишке опере г.ћа Фани Клеве, позната певачица ' Моцартовнх н Вердие«вих комада. Ње« сјајан тамни сопран н њена нзврои нгра остављти су неизгладив у. тиоак на публику. Г-ћа Клеве ће ус. коро Левати у Барцелонн на тамош. њем немачком циклусу Вагнерових опера.