Правда, 03. 12. 1932., стр. 13

ПРАВДА, 3 ДЕЦЕМБАР 1032 ГОД.

СТРАНА

Фељтон „Правде"

Јаче од љубави

Чудан је тај мали Сотнијаков. Било му је највише петнаест година када су га 1914 го дине, после бигке на Језерима, довели у логор код Зеле, где сам ја већ био у затвору као за робљеник. У униформи академца, девојачког изгледа, са гласом, који му се још није био променио, он је више личио на какво дете обучено у војничко одело, него на правога војника. Његов долазак забележен је у анале логора. Наш шеф тамничара; пуковиик фон Трененбург, хипокритски тронут исцрпљеношћу руских војника, пустио би по коју лажну сузицу. Кантинерка је говорила како жели да усвоји то дете, а, неки стари француски капегани| жртвовали су му своју последњу кутију кондензованог млека и последњи комад чоколаде. Та би комедија могла }ош дуго да траје да Сотнијаков није нашао за добро да истуче једнога ордонанса и да, на тај начин, заслужи тридесет даиа затвора. После тога одбио је млеко, чоколаду и кантинер^у и, једнога дана, страшно се опио, пијући вотку. Три године касније ми смо још увек били заробл>еници. Сотнијаков је порастао, његов глас се изменио, а, униформа је већ 0ила теона. При свему томе, он је још сачувао оно дево јачко лице и ми смо га, из навике, још увек сматарли дететом. Једне новембарске вечерн 1917 године приметих га у једноме углу бараке како плаче. Приближих му се: — Досадно ти је? запитах га. Ма.ма ти није писала, а?... Он подиже главу, погледа ме врло озбиљно, и, слежући рчменидЈа, рече: -• — Будало једна! зар не р1-г зумеш да је Русија изгубл>ена! — А, а, мали Сотнијаков је, дакле, већ постао човек!... * Прошле године срео сам га у Паризу. Како сам га одмах познао ни сам не знам. Вал>да по очима, по оним његовим увек бистрим очима, које су сјак теле детињским погледом. Инзче, постао је прави човек, скоро^ ста-рац, са оном земл>аном бојом лица, бледога измученог

— ПОЛ ВЕРАН јизгледа, као код оних којн су много патили! Наш сусрет био му је потпуно равнодушан. Није чак изразио никакву жељу да са моје стране добије ма какве препЈруке. Снгурно још су му по гла ви шетале оне његове старе бубе! И, када је тако, какву б;\ важност и имала слаба побољшања, што сам му их ја могзо понудити! Истина, није ми говорио као некада „будало једна", али сам ииак разумео да *су од заточеништва у Зели, сзе његове сузе биле намењене свлтој Русији... * Ипак, не све. Касније сам сазнао његову историју, и, када о њој размислим, ја се питам да ли храброст и хероизам ннсу, често пута, код људи нека врста лудила и да ли се најгори од свих злочина, не налазе у вршењу дужности. Ево: Сотнијаков у свој својој беди, у|познао се у Паризу са једном |Својом младом земљакињом, Вером. И она је била дете, мада нешто мало старија него што је био Сотнијаков, када је стига<о у логор. И она је, са бра том Павлом Антоновићем, жнвела у беди, сличној беди бившега кадета. Племићска деца, последњи изданици оних Руса који су сачували веру, читају молитве изјутра и увече, и, к> ји су још задржали илузију о триумфалном повратку царевз. У почетку све је добро ишло и живот је био издржљив за Павла, Веру и Сотнијакова, да их један страшан политички де мон није мучио. Можда лудосг, али лудост, која се ипак да објаснити, навела их је на највећу смелост. Да би б9»т>е дознлли тајне својих противника, они су се уписали у неко удружење чија је дужност била та изналази трагове свима „пр.чтиву-револуционарима". А, ви знате да се у тим круговима не шали, и, да те завере не личе на оне мале тајне договоре уз чашу чаја, поред колача и пред иконама. Заиста, дружити се са црвени ма, када се зна да су најмања слабост или најмања грешка си гуран пасош за онај свет, ргскирати због једне ши.мере свој

живот илн живот жене која се воли, зато треба бити или херој, или лудак или Рус (што је, 'узгред буди речено, једно исто)... Отуда, оно што је било неизбежно и догодило се. Како?... Зашто?... Не у.мем вам то рећи. Вероватно неко потказивање, затим она позната афера са комесаром, Биелакцном. Укратко, посумњали су у Веру, а, нису им биле познате њене везе са Согнијаковом. Неким чу!дним случајем, ни једнога момента не посум1Баше у револуционарну верност бившега кадета, као ни $ верност Павла Антоновића. Не знам да ли они који ће ово читати знају како се поступа у оваквом случају. То ]е-про |Сто, јасно и кратко. Одбор се скупи, проучн ствар, продмскујтује је, саслуша оптужбу и про јтивна мишљења. После тога гласа се поротски, дизањем руку, и, већина решава. Ту нема благих казни. Помиловање или смрт. Једно или друго и то одмах. | Павле Антоновић ми је лично јпричао о овоме суђењу. Обадва човека мирно су саслушали оптужбу. Да су онн били опту'жени, онда би им нада да се већ једном заврши овај мученички живот, и, жива жеља за херојском смрћу, сигурно озлрила лице, изазивачким потс.ме ^хом. Али, није била реч о њнма. Судило се само Вери. Смртна казна се само ње тицала. А, једним ужаоним случајем, решење је лежало у рукама њеног брата и њенога љубавника. Два гласа у њену корист, рећи ћете ми? Не, јер та два глјса за милост лако би одала пра ве намере Павла и Сотнијакова. У истини, спасти Веру или умрети са њом, то је била њиХова једина и најтоплија жеља. Алн, зар није била пре Вере и изнад Вере, недостижнија и све тнја њихова идеја, њихова млсија (назовите којим хоћете именом њихову шимеру), бесмрт на, света, божанствена Русија!...' Тужилац је био завршио. ^Претседник је тражио порот|Ску одлуку. Његов глас је звон■ ко одјекивао у тишини. Павле

Недељни распоред радио-концерата

- београд ПЕТАК, 2 ДЕЦЕМБАР 18.55 Тачно време, објављнвање вечерњег прогрл.ма >1 програма за следећи дан, споргске вести. нарид на _ муаика (грамо(|>онске п.Чоче) 19.15 Угицај Соколства нг развијан>е карактера,- предаван>е г. Луја Ловрнћа; 19.45 Чигање садржЈше за следе^у оиеру; 20.00: Пренос из ,Бе. ча: Бал под маскама. опера од Верди.а 21.30 Тачно вре.\|е.. Нов^нзррки извештаји А. А Загреб: 17.00 Поподневни концерт Триа гШимачек Север—Керн ;Љу,бл>а{*з: 1730 Салонски квингег. СУБОТА. .1 ДЕЦЕМБАР 11.00 6бЈав.л*к<вање дневног програ ма, народна музика (граоиое^о^ске пло^е); 11 г 20 ЗваНичвн извештаЈ 6 водостању; Вок^лни концерт (грамо. фонске плоче); 11,57, Тачно .врем«; 12.00 Звона са Саборне Цркве; 12.05 Пидневни кондерт радио оркесфа', 12.35 Берзански курсеви наставак концерта Радио-оркестра; 13,30 Нонар. извеигтаји А, А. 1 Тачно, вре>»е; 15.0о Желх; наших слушалаца (грамофоноке плоче); 16.00 Вокални кон церт г. Бошка Николића; ИЗ.ЗО Поно| дневни ко«церт радио оркрстра. ; 1855 Тачно време, рбЈављивање ве I чсрњег програма н програма за сле дећи дан; Ђаволић у флашицн, прн. јча са Јужног Мора од Р. Л. Стев<ш зона; Лица: Тетка. Богаташ, Девојка; Млади мудраи нз Хонолулу; Ста. рац из Таитн; ЛаКар; 19.55 Фоакк | гудачки квартет, (изводи радио гу. дачки ^вартет г. г. Хаузер. Димитри ' јевић, Се.гЛнски, Мокрањац); 20.35 Шарено вече (суделују: гђа Евка Мккулић, члан. Нар ГТозор., конфеј-ранса и певање; Етела Бино. чело; |Добрнвоје Јоцић, певање; Илија То доровић, саксофон; Александар Ни! колић, цнмбал); 22.35 Тачно време; [Новинар. извештаји А. А. Пренос му јзике из ресторана „Ратнички Дом". Загреб: 20.00 Јупословенско вече, — оуделују Ма^Ја Цвнљушац, сопран ,Вера Турк, клавнр и Ј. Фронг. вио.тииа. шта: 16.00 Маџарске народне арије; 19.30 „ОтелоГ <?пера од Вердиа- Парнз: 20 45 Клавирски КонПерт; Праг: 15.30 Клавнрски концерт; 22.15 Кон. церт савремене музнке; Варшавч 20.15 Симфониски концерт Варшавске филхармоније; Беч: 20.00 „Једа« маскенбал" опера у 3 чина, музика од Вердиа. СУБОТА, 3 ДЕЦЕМБАР БерлЈЈ«: 20.00 Пренос са божићн>еЕ' вашара и проставе бер.тинских умег,. .ника; Букурешт: 21.45 Пева г. Нико' леску (басУ,. Пешта: 12.05 Концерт цнганског оркестра; 20.15 Кониерт маџарског хора; 22.00 Концерт ииганског оркестра. народне маџарске арије; Париз: 21.30 концерт војне музике; Праг: 22.15 Пренос из Народ. позоришта ВинохЈради; свечани концерт оолиста; Варшава: 20.00 Кон 1 Церт лаке музнке; 22.05 Дела Шопинова изводи А. Умински; Беч: 16.45 Концерт на цитри; 22.15 Вечерњи концерт. НАЈИНТЕРЕСАНТНИЈЕ ТАЧКЕ РАДИО-ПРОГРАМА ОД 27 НОВЕМБРА ДО 3 ДЕЦЕМБРА ј Петак, 2; Пешта, 19.30: „Отело" опера од Вердиа. Субота, 3; Варшава, 22,05: Клавирски концерт (дела Шопенрва).

Љубл>ана: 21.00 Самоспеви гдч. Ми

ре Гнусове. НЕДЕЉНИ РАДИО-ПРОГРАМ ПЕТАК, 2 ДЕЦЕМБАР Берлин: 16.30 Попо^невни кон. церт лајпцишког сш!фониског оркестра; Букурешт: 21.00 Синфониски концерт оркестра фнлхармоније; Пе

Крвна освета

и Сотнијаков, кришом, изменише погледе. — Ко је за помиловање, нека дигне руку, рече претседник. Ниједан покрет. — А, за смрт? Једна за другом руке се подигоше. Претседник је избрзјао „седам на седам". Час касније, у једноме прдруму, у улици Гласије, Верз Антоновна завршила је свој жи вот. Изгледа да сам баш сутрадан по извршењу пресуде срео Сотнијакова. КОСОВСКА МИТРОВИЦА, 2 децембар. — (В. изв. „Правди"). Пред Првостепеним судом у Косовској Митровици претресан је злочин који се одиграо 21 септе.мбра на пу ту Митровица — село Жабари. Тога дана Ајдин Фериз из Дрениие пресрео је на путу Јепишу Фазмнје вића, жандармериског повереннка, назвао му Бога, упитао за здравле и пружио му сзоју кутију да завије цигзрету. Јетиша је прихватио кутнју. Алн док је слагао д>'ван, Ај днн извади револвер и опали према њему два метка, ранивши га. Не губећи присуство духа, Јетиша се измакне, скнне с рамена пушку и убије Ајдина. Одмах се сам предао вла стима. Утврћено је да је Ајдин покушао убиство из крвне освете. Суд је Јетишу ослободио, пошто је сведоцима доказао да је убиство извршко . у нужиој одбрани живота.

тттттттгттттттттттг

Нрнза занатства у Горњем

ГОРЊИ ВАКУФ. 2 децембра. (Т. X. изв. „Правди"). — Становништво Горњег Вакуфа и околине поглавито се бави занатством. У Горњем Вакуфу израђују се познате воденице за кафу, затнм лепи босански ножеви и друге кујунциске ствари. Али откако су почеле да се отва рају радње, у којима се искључиво продаје кава, у Горњем Вакуфу је завладала беопослица, јер више ретко ко сам меље каву. Сем тога, готово све ствари које кујунџије израђују могу се добити по јевтиној цени. Занатлије морају да позатварају своје радње и да као обични радници ступе у фабрике.

— Б. Ст. —

14 Борис окреће главу, безбриж но звижди, показује руком криачу са осам младих и виче: — Хеј, мала, је ли то за про дају? Шта кошта Једно мало прасе? Девојчица маше штапом. — Није, одговара. Треба нај пре да нарасту. Још су и сувише мали. Злата се чуди. — Шта ће ти лрасе, Борис? пита. — Па, тако. Желео бих да прославим... — Шта да прославиш? — Твој долазак, одговара ои п вади цигарету. Како су сви добри и пажљиви према мени, мисли Злата и нежним покретом провлачи прсте кроз Борисову косу. * * * Перса води Мицу у кучињу, затвара врата, стаје пред њу и гледа је испитујућим поглсдом: — Но. шта је? — шапуће. -г- Ништа, каже девојка. Шта би требало да буде? — Како ништа? намигује Због чега је дошла та женска? — То питајте Бориса, одговара Мица. Уосталом, шта се то вас тиче? Од вас не тражи цишта. Перса прилази прозору и заТвара га.

РОМАН „ПРАВДЕ"

ДУШЕ У (ИЗ ПОСЛЕРАТНОГ Б

— Слушај што ћу ти рећк, драга Мицо. Ти знаш, ја сам к> и заслужила, уз твоју помоћ с ва би жена значила много. ">а нас обе, додаје. Ја видим да код ње није све у реду... Мица ћути, а она се хвата рукама за главу. — Ох, ви младе жене сте Дудале, наставља, страшне будн.'е Па н ти, драга Мицо. Какве имаш корисги од тог човг. :•? Зар не видиш да је то нека зуцибатина? — Извините, Персо, каже Ми ца озбиљним гласом. То сг вас не тиче. Ја радим оно што х"ћу. А што се тиче ове женс, саветовала бих вам да уопште и не покушавате. Није за зас, а, осим тога, ја то нећу. — Слушај ти девојко, прекида је Перса. Ти мораш да радиш оно што ја хоћу, или... — Морам? Гле, можда и не морам. Шта сте ви мени, ви... Перса јој прилази ближе, мр ље шминке постају тамније на пребледелом лицу, угловн уоница јој подрхтавају, она диже ру ку \т прети: — Слушај, девојчуро, сикће. Ја сам те до сада сматоала за своје дете... — Дете? смеје се Мица. Ви сте полудели. — Нашла сам те на улици, наставља Перса, довела 1С у

СУМРАКУ ЕОГРАДСКОГ ЖИВОТА).

своју честиту кућу и пружила ти пристојан живот. Сад, мећутим, видим да си незахвална и не знаш да цениш моју доороту. Али упамти ово: или ћеш ти да радиш овде оно што ја хо ћу, или напоље. А у том случају знаш шта те чека... Мица је пребледела. — Ваша честита кућа, смешка се. Пристојан живот... Затим њене црте постају грубе, а глас јој дршће: — Ваша честита кућа, каже промуклим гласом. Да, стара животињо, истина је то. Нашла си ме на улици као пса, а онда сн тог пса продавала за скупе паре разним ништаријама, иско ристила си ме до крајњих граница и живела на мој рачун. Прилази јој ближе и пљује нред њу: — И ти још имаш права да говориш? Уместо да тн мени будеш захвална, тражиш од ме не неку захвалност. Чувај се, ти одвратна подводачице, ти, ти... Перса је посматра укоченим погледом. — Па шта је теби, девојко? каже тихо. Ти си, Мицо, заиста полудела. О, Боже мој, Боже, крсти се. Овако шта. Ја јој хоћу добро, а она овако. — Не треба мени то добро, одговара Мица. Скупо сам га плаћала. А сад тражиш нове жр

тве и ја да ти будем посредник. Нећеш, драга моја! — Добро, Мицо, каже Перса. Шта би ти хтела и због чега се узнемираваш толико? — Ништа, одговара девојка. Него, шта бисте хтели ви? Перса ћути извесно впеме, а онда јој полако прилази, као мачка, опрезно и спретно: — Послушај ме, драга моја. Заборавимо ово што је било. Ми смо старе пријатељице и мо жемо искрено да говоримо. Ста вићу ти један предлог... Ти и Це ца сте ми као рођена деца. Ја немам никога на свету, сама сам, потпуно сама. У очима јој се појављују сузе. — Мене боли, наставља, кад ми овако говориш. Ја радим у вашем интересу и треба да се слажемо. Ми смо као мала породица. Ми смо сироте, драга моја. Она плаче. — Сироте, драга Мицо, муца. Ти имаш право. То заиста није живот. Али реци ми, свет је ипак и шта можемо да радимо, ја стара, ти млада? Шта можемо? — Шта можемо да радимо? чуди се Мица. Ништа. — Дакле, видиш, наставља стара. Ти жалиш другог уместо себе и браниш неку жену која ће и тако да пропадне. Зашто да ми немамо неку корист од тога? Слушај! Остави ти то мени и у том случају нећеш више лла ћати проценат... Само стан. То ти је мој предлог. Мица ћути а стара је милује по лицу;

— Ох, лудице, шапуће. Ја тн желим добро, а ти се љутиш на мене. Послушај ти мене, драга Мицо. Треба да се бринемо за старост... Мица слуша, буљи преда се, размишља нешто, мрмља, броји дугмета на својој хаљини — има их само два — а онда каже мирно: — Не, Персо, ја то нећу. — Ти си полудела данас, одговара стара. Ја те не разумем. — Јесте, полудела сам, каже Мица. Али ипак нећу. Не, не, нећу ја то, додаје брзо. Перса се уједа за уснице, крсти, преврће очима и седа. — Не, нећу ја то. понавља Ми ца још једанпут. Познајем ја вас, Персо. — Знаш шта? каже јој стара тихим и пискутавим гласом. — Шта? — Ја не волим скандале. Биће најбоље да се ти изгубиш одавде. Она скаче и диже руку. — Не требам ја пропалице у својој честитој кући, прети песницом. Отиди одакле си и дошла. А оно двоје такође, јер ћу иначе да их избацим. Одмах, виче. Чујеш ли ме, одмах. Све ћу да вас избацим. Прилази вратима н отвара нх. — Хајде, губи се, урла промуклим гласом. — Наставнће се —