Правда, 02. 06. 1937., стр. 14

ПРАВДА 14 2-У1-1937 П Е Р

Гостовпње г-ђе Зикове у „Тоски" и „Продоној Невестл"

Г -ђа Зикова |е погрешила што сво је гостовање на нашој олерској сцени ннје почела интерпретацијои насловних партија Пучинијеве „Тоске" или Сметанине „Продане невесте". Јер, и њена Тоска и њена Марженка, и певачки и глумачки, далеко надмашују њену Аиду. Скицирајући прве импресије поводом Аиде г-ће Зи кове ми смо речли да ће их дал>е ње не креације погврдити или коригова ти. И сада пошто смо чули Тоску и Марженку г-ђе Зикове ми смо дужни, објективности ради, да, формулишући д з финитивни критички суд о уметности коригујемо наше прве утиске. Иако остаје чињеница да г-ђа Зикова није више на врхунцима својих гласовних могућности и да њен глас нема више свежине и сјаја, нарочито у средњем регистру, ипак је у певачкој интерптрегацији Тоске и Марженке дошла до пуније и сигурније звучности. Нарочито у изразито драмској и претежно високо постављеној партији Тоске. Т у су. особито у другом чину, снгурно поставлени, сонорни и продорни високи тонови драмског сопрана г-ће Зикове блистали над звучним налетима Пучини]евог оркестра. Мећутим, сви моменти у партији Маржен ке који се крећу у обиму средњег регистра нису могли бити беспрекорно вокално остварени због недовољне звучности средњег регистра у сопрану г-ће Зикове. После изванредно успелих момената који су до стизали некадашњи сјај, долазилн су детаљи који су их демантовали: несигуран почетак „Молитве" у дру* гом чину „Тоске" и на крају у интонацији извесна тежња на више.

док у обема партијама нијелан „ме* ца воче" и фалзетски пиано ни|е сигурно функционирао нити дошаодо своје идеалне звучности. Према томе линија утиска коју остзвља певање г-ће Зикове, посматрано гласовно и технички, бележи велике успоне и нагле падове и чини да општи утисак не може добити своју дефинитивну форму. Чисто музички, г-ћа Зикова је на основама своје нзразите и топле му зикалности, са смислом за фразирање и префињено динамичко сенчење, осг 'ила сву сливеност распеваног та жјанског белканта и дала све осећајне ниансе у лирским изли вима Сметанине мелоднке. Ако се Аида г-ће Зикове због сво је сентиментално — пасивне конисп ције није увек налазила у центру сцене, њ-на Тоска, сва у сјају раскошних костима, у елеганцији рафи нираног монденског геста и у грандецн позе теагерске звезде, ношена неодољивим глумачким темперамен* том, доминирала је сценом и била оваплоћење свих психолошких контраста и узбудљивих драмских су« коба које ова изванредно захвална улога носи V себи. И као Маржерка г-ћа Зикова је са сигурним глу мачким инстинктом донела тип враголасге и заљубљене чешке сељан* чице, једал зд најлепших женскнх типова V оперској литератури. Једна велика оперска уметнипа у осетној гласовној декаденцији то је општи утисак који је г-ћа Зи« кова оставила на нас приликом сво* га гостовања на београдској опер* ској сцени. Б. Драгутиновнћ

ГРАФИКА V* АКВАРЕЛИ Значајан део ове изложбе и раван и по квалитету и по броју радова сликарском делу несумњиво је графичкн део обогаћен учествовањем хрватских и словеначких уметника. Није само обогаћен, већ је и сам ни во подигну1 њиховим учешћем. То ннје чудновато кад се узме у обзир да је Загреб био одувек наклоњен графицн, што се често н у чистоме сликарству опажа У дисциплчмској графици, дрворе зу и линорезу, имамо врло неједпаких ствари. У т «м дисииплинама несумњиво домннирају и занатом и ин дивидуалним талентима Ђорће Андрејевић Кун и Мирко Кујачић. Нарочито је Кун, V дрворезима „Рудари", извео леп пок>тиај да исприповеда живот и јаае народа који свој хлеб зараћује п » мајданима угља и бакра. Мирчо Кујачић је у портрету Максима Г »рког дао једну снажну и афирмативну главу н једно ле. по лнкоано решење у томе вулгарноме плакатерском материјалу. Кујачић је, осим тога, дао интересантан и убелљнв акварел, главу далмз тинског радника „Ловре 44 . „Бобан и „Јокаш" убедљиви као главе донекле су празнт обраћене. Линолеум је због лаког поступка прнвукао велики број слнкара који жсли да се изразн у графици. Ми смо поводом једне изложбе на овоме месту указзли пажњу на ту олас ност. Уместс да се подвргну студиозном студнрању и проучавању, на што их морају сами мотиви н њихо вог рада и у њихових радова нагонити, многи млади људн прибегавају томе опакоме линолеуму због врло брзог и лаког поступка. Слоб> дан цртеж линискн или други не прл влачи, јер захтева иза себе огромзн број годи«а рада. Линорез како се год резао изгледа интересантан. по готову у савременим тражењима г де се и случајни потез и случајна мр« ља узима као ствар од вреднопн ако је (случајно) добро дошла. 3->то и поред пријатннх ефеката не м I жемо да скренемо већу пажњу на оз дове Бобе Ђорћевић. Стнпе Пекнћа. линорез Даниел Озма, који уостзлом врло лепе цртеже излаже. и Михаила Стефановнћа, који има инте ресзнтан линорез .,Под мостом на Сени", и сасвнм неразговетан линмрез „Резачи". Осим Даннелу Озму, можемо их још једном. као у сво]е време на овоме месту, упутити да на уче да цртају. Антун Хутер у своме лирском при. поведачком стшлу излаже два лепа линореза „Атеље" и „Низачи д>-ва. на". Добар је В. Димитријевић. Морамо да укажемо пажњу на ле пе графике Шимунсеића Ф., ко |И продужвва најлепше што смо до са да имали у чистој графиии, сликарз Краљевића. на исто тако лепе и изразите иртеже Вање Радауша. Ого Постружник је дао нжз изванредних савремено упрошћенкх и лепо ре. шених цртежа. Вилим Светњак и Крсто Хегедушић, који су нам познати са нзлож

бе „Земље" у Београду од пре две године, излажу значајне по садржини и форми цртеже и темпере. Ин тересантно је код Хегедушића прсо влаћивање анегдотичног момента над приповедачким тоном и узимање Бројгела Старог за основ истражива ња Једног нсвог реалнзма. У акварелима најзначајније место заузема свакако Мнхаило Петров, ко ји је освежио сво| досадашњи начин рада новим и лепим запажењима. Марта Ерлих је рафинована, нагиње импресионизму у шкрем схватању те речи. Св. Лукић има лепе аквареле алн нас чуди да ннје отишао даље од онога што је дао на првој независној изложби, већ се занима тех. ничком игром акварела. Бруно Вавпотнћ је изложио неколико лепих у боји акварела. Посебно место заузима Иво РеЛек са сво1им темпераменгним графнкама • карикат>"рама. Он је на за нимљиви начин искористио за посту пак све што је могао узетн од пла ката н дао низ занимљивих н про дорних сижеа са савременои садржн ном. Мира Прегељ има два интересант на цртежа где је сва пажња посеећена артистичком решењу саме фле ке црно . белог. У акварелу је праз на и заостаје за својим цртежима. Ђуро Тиљак излаже интересантне темпере „Село I" н »Село 2" са нама нешто страним решавањем бо|е н форме. Има н два три рада чији су ауто рн могли мирне душе да сачека.у ко 1У годину н да сво|е схватање упот пуне уметничкнјим гледањем. Ђ. Поповић

Шест стотина београдских занатлија са породицама посетипо Смедерево Смедерево, 1 |ун У циљу упознавања града и ради провода Смедерево је посетило шест стотина београдских занатлија са породицама. Занатлије су допутовали путничким бродом „Војво да Мишић." С а њнма су, такоће, до путовали Војиа музиха и чланови хора занатлија секције месара. Госте у Смедереву дочекао |е нз рочнти одбор смедеревскнх занатлч ја на челу са г. Николом Јуришићем, који ј* поздравио госте топлим говором. Београдски занатлије су разгледз ли варош. град и околину. Увече је у њичову част прирећен вокални концерт у „Гранд хотелу". После концерта настала је игранка која је трајала до зоре, када су се гости нстим бродом вратили у Београд. С

Златна подлога нталнјанске народ не банке од 4.023 милиона лнра не садржи злато које је земља дала за време санкциц. Горња сума покриће новчанични оптицај у сразмери од о ко

Дама: Прошле зиме купмла сам код вас крзнену бунду. Дошла сам да вас упитам могу ли ту буиду сада заменити за један хладњак?...

— Ко ва -м је дозволио да овде пе цате? — Моја жена!

Преа другарица: — Овај нам ргфлектор није б«о потребан. Друга: — Зашто? — Јер ће калетан мислити да сам дошла на састзнак са ■мајкои.

Детентивсни подвизи Школсни друг са два лица

«— Извиннте, поштовани господнне, да нисте ви случајно Цианкали* — Случајно сам заиста мистер Дик Цианкали и сматрам да је то срећан случај... — Онда ме загрли, матора будало! — Ја најенергичније протестујем против вашег поштованог тврћењ.ч да сам матор, а и ивраз „будала" изгледа мн донекле претераи... — Допада мн се тај твој свечани тон, древна пијаницо! — Замолио бнх вас да се уздржите од потпуно недоказаних тврћењл: ја, додуше, каткад попијем десег« петнаест вискиа са содом, али то не значи ништа пошто плаћам редовно улог у свим трезвењачким организацијама. — Кад си већ толики трезвењак, просуди трезвено ситуацију и реии: која се то уважена и елитна личност налази у твоме друштву?... — Дајте ми отиске ваших прстију па ћу то лако утврдити на основу прннципа дактилоскопије. — Видим да се твоја досетљивост одавно налази под стечајем! Ја сзм Томи Јанус Получасовно грљење старих школс*их другова зауставило је пешачки саобраћај у једној од најжнвљих улица Лондона. Некн пролазници пред лагали су да пожарна чета интерзенише н помоћу шмркова раздвојн загрљене другове. Кад се понова осетио способан да говори, Цианкали је рекао Јанусу: —Драги и стари друже, дозволи да те позовем на ручак у ресторан преко пута. Бифтеци у том ресторзну спадају у домен епске поезиК — Ма да претежно нагињем лнрској поезији, радо прихватам твој чо зив. У ресторану, после четвртог бифтека, Цианкали се обратио Јанусу: — Сећаш ли се нашег дивног такмичења у слабим оценама? Онда сам успео да те надмашим«. Признај! Имао сам шест слабнх оцена, док ти ниси успео да истераш више од четири. Сада, мећутии. добијам веома повољне оцене. Херман Филфедер написао је, на пример, ономад веома повољну оцену иога дела „Шверц као питање, као проблем, као такав и посматран са тачке гледишта". Д-ј. душе, дао сам Филфедеру пре десет дана сто фунти на зајам, али то не доводи у питање моје велике и изрчзите детективске способности које се сјајно огледају у трагању за опасним мећународним авантуристом Билом Сомнамбулои. Утврдио сам досад ове важне чињениие: Сомнамбул је свлјнм кривичним делима оштетио многа лица, Сомнамбул |е имао много користи од тога, Сомнамбул још ннје ухваћен, Сомнамбул је опасан као лице склоно криминалнии поступиима... — Дивнм се твојој проницљивости и поносан сам што имам овако гечијалног школског друга. Чињениие које си успео да расветлиш језив >м снагом генијалности просто запањ;ју- Просто немам воље да ти причам

о себи, јер шта сам ја у порећењу с тобом, великим детективом... — Зар нећеш да обавестиш старог друга о своме животу? — Скромност мн то не допушта.

Уосталом, обавестићу те писмом, јер ће ваљда овај напад скромностн кр јз дан-два проћи... — Добро, нећу иаваљивати! Келнер, да платим. — Којешта! Ја ћу платнти! — Врећаш ме! Ни речи о плаћању! На крају крајева, келнер је морчо да прими двоструки износ „цех*": ни Цианкалн, ни Јанус нису хтели да попусте. Усто, одушевљени сусретом, дали су келнеру толику напојницу да се он клањао непреста-

но десет минута после њихова одласка. * После три дана Днк Цианкали прнмио је од Томн Јануса ово писмо: „Драги школсхи друже! Није ми лако да ти ово пишем, алн морам испунити обећање које сзм дао приликом нашег дирљивог сусрета. Тај сусрет не бн био толико ср дачан, али би се, свакако, одликовао већои интересантношћу да саи ти признао ово: Ја саи Бил Сомнамбул, за којим неуморно трагаш. Ја, Томи Јанус, у ствари сам дволики Јанус, чије се друго лнце зове Бил Сомнамбул. Сао је трагање слободно можеш да предаш прошлости, пошто сам већ напустио Енглеску. Буди ми здраво и користи прву могућност да промениш професију". Дубоко се замисли Дик Цианкали по прочитању писма. Затим седе ча писаћи сто и проведе два часа у пи сању. Облак надахнућа лебдео је изнад његова чела. — Шта сте то писа.ти, шефе? упита један од секретара Цианкалич. — Тужбу против једног келнера због двоструке наплате рачуна. — в.

Навала набеђених песника

Уредник није лако бити. Нарочито уредник неког ккжжсвног часописа којн доносн и стиховс... Тај мора бити јунак. Тако, на примср, дође вам млада, лепа дсвојка, по најновкјој модн одевена, љупка. Бапа вам рпу стнхова на писаКи сто. Заповедннчкнм гласом вик не на вас: — Одмах да сте ово прегледалн! Јаднн уреднив забоде нос у рукопнсе и од страха пажљнво чнта стихове. На крају бојажљнво каже лепој госпо— Знате лн, госпоћиде, да Је хартнја последн>их месеца невероватно поскупила. — Ннсам знала. Е, у вашем ннтсресу Ке бити да мало више штедите хартију ■ уместо да пишете стнхове, употрсбите ту хартнју ва писањс љубавннх пнсама да бнсте уловили неког ђувегнју... „Шамар". Завеса пада! Други случај. Долази младнћ н тражн од уредннка да прочнта његове најновнје геннјалне стихове. Стнхови су нн по чему не разлнкују од најнепнсменнје прозе, алн с« редагтор осмехује ■ клања: — Ове песме с« не могу читати... — Како да се не могу читати? П» ја сам нх откуцао на пнсаКој мапптни, господине уредннче! — Мислнм не могу се чктатн пггампа ве... — А вашто? — Јер уопхпте неће бити штампаие. Псовка.

Долази једна старнја дама се шеширом из прошлог века. И она је пропсвала. Уредннк пнта: — Шта вам је то, госпођо? — То су епиграмн протнв мога аета. То је један скот од човека, морате их објавити! Иначе ће све тапгте бојковатн ваш лнст! — Али, госпоћо, вн сте ове епиграме написалн на тврдо) хартнјн. Бол>е би бнло да ту хартнју згодно употребнте »а »атварање геглн слатка ■ туршије. ГоспоНа ломн средњевековни кншобран на уредннковим леђима. После пола часа рсдакциски слуга улази у собу ■ са вапрепашћењем налаан га на полу онесвешћеног. Слуга је полно кофом воде редактора и овај се освестио: — Где је та хуља? — Која хуља? — Мој снн... Зашто је уредннк пао у весвесг? Дошао му је његов седмогодншњн снн Пајица ■ донео му своје најновнје лубавне стнхове да нх штампа. Ннје, господо, нимало лако уредннВНМ4... В. Сп.

ОДАХНУЛИ СУ Господин се враћа кућн и пита служавку: — Свира ли моја жеиа још на клз виру? — Не. Сада су судеди мало одах нули ..