"Правителствующіи совѣтъ сербскіи" за времена Кара-Ђорђијева или Отимање ондашњијех великаша око власти

ври

дио и на силу наметао митрополит „Леонтије, да он буде предсједник у совјету, но Срби га никако нијесу хтјели примити, једно што је био Грк, а друго, што их је, као Турски човјек, од почетка буне једнако свјетовао и наговарао, да се Турцима предаду и да се умире, а особито их је одвраћао од Руса, да се с њима не мијешају, јер ће их преварити и оставити као Морију, те ће их Турци онако исто исјећи и поробити. За ово је вријеме Божо био једини стуб Српскога совјета: он је био и предсједник, и секретар и писар и све. Из Њемачке била су дошла три учена Србина: Јован Савић (или, као што се у Србији звао, МШван Југовић), који је прије био професор у Карловцима, и Стефан Живковић, ђак из Беча, и Јеремија Гагић, трговац из Земуна; но они ништа друго нијесу могли бити до писари, па и то: Југовић се разболи, и отиде опет у Њемачку да се лијечи, а Живковића опреми Божо у Рудничку планину на мајдан, гдје се била почела копати руда сребрна, а Гагић је највише којекуда слат: а Божо све сам. Сад дакле (године 1807.), како се Биоград освоји и совјет се из Смедерева пренесе у њега, такођер заповједи се, те и оне нахије пошљу своје совјетнике, које до јако још нијесу биле послале, као н. п. нахија Шабачка, Ужичка, Сокоска и Зворничка (Јадар и Рађевина). Ту је сад било у совјету Српскоме дванаест совјетника: 1) Младен Миловановић од нахије Крагујевачке; 2) Аврам „Лукић од нахије Пожешке и Рудничке; 8) Јован Протић од нахије Пожаревачке; +) Павле Поповић од нахије Биоградске и Грочанске; 5) Велисав Станојловић од нахије Јагодинске; 6) Јанко Ђурђевић од нахије Смедеревске; Т)Милије Здравковић од Ресаве (нахије Ћупријске);