Право и привреда

strane, u marginama teksta. NaSa sudska praksa 1 smatra ove klauzule sastavnim delom ugovora ako su one dovoljno uočljive i ako se nalaze iznad potpisa. Teret dokaza leži po tom stanoviStu na strand koja tvrdi da te klauzule ne obavezuju. Medjutim, po drugom glediStu, 2 koje nam izgleda ispravnije, to stanovište mogio bi se prihvatiti samo ako su na oba primerka ugovora unete iste ispravke odnosno dopune. Ako su, pak, one unete samo na jednom primerku, onda bi teret dokaza da su te ispravke i dopune unete pre potpisivanja trebalo da leži na strani koja tvrdi da i one obavezuju. Odredbe ugovora koje se nalaze ispod potpisa obavezuju stranke jedino ako se u tekstu ugovora iznad potpisa poziva ili ukazuje na ove odredbe. Stoga tzv. aneksi ugovora mogu obavezivati samo ako su označcni u samom tekstu ugovora iznad potpisa stranaka. U pogledu usmenih utanačenja izmedju stranaka važilo je u starijim zakonodavstvima strogo pravilo da ne obavezuje ništa što nije uneto u pismeni ugovor. 3 Taj sastav je zastupan i u našoj starijoj doktrini. 4 Smatralo se da se propis o formi odnosi na ceo ugovor sa svim sporednim klauzulama. Novija zakonodavstva, medjutim, üblažavaju taj stav. Propis o formi je obavezan samo za "bitan sadržaj" 5 ugovora, njegove osnovne odredbe 6 ili bitne elemente. 7 Prema nemačkoj doktrini, 8 ništavnost koja, par. 125, pogadja "u sumnji" pravni posao pri kome nije poštovana forma ne sme prolivrečiti u konkretnim okolnostima načelu Treu und Glauben fpoštenja i savesnosti). 9 Mada prema tekstu par. 125 izgleda da zakonski propisi o formama važe neograničeno, izuzeci mogu proizići - prema istom glediStu - iz tumačenja propisa o formi. Praktično to vodi izuzecima koji proizlaze iz prigovora zloupotrebe prava. Potpuno prilivatam glediSte prof. GoldStajna 10 da kruti stav o isključenju usmenih utanačenja nije održiv. Davnašnje iskustvo potvrdjuje da ugovorne strane nisu u stanju da u ugovoru predvide sve obaveze i prava koja se mogu javiti u toku izvrSenja ugovora. To je još manje moguće utvrditi u pismenom ugovoru. Svaki ugovor se nužno dopunjuje i tumači. Sistem ugovornih obaveza nije ograničen samo na ono Sto su one izričito prihvatile ili na Sta ih zakon obavezuje, nego i na sve ono Sto proizlazi iz cilja ugovora na osnovu načela poStenja i savesnosti ili na osnovu trgovinskih običaja. Zato je ugovor uvek, kako kaže Chity, 12 "djelom izričiti i pisan, a djelom prećutan i nepisan". Ovaj princip važi za sve ugovore, bez obzira na to da li su oni formalni ili ne. Kod pismenih ugovora, pored ovih dopunskih izvora ugovornih obaveza, postoje i usmena utanačenja. Ako već ugovor mora biti dopunjavan, onda sigurno više odgovara volji stranaka da to bude učinjeno reSenjima o kojima su se one usmeno sporazumele, negoli zakonskim reSenjima ili reSe-

1 Zbirka odluka arbitraže, VI sveska, br. 308. 2 Kašanin Ratimir i Kukoljac Vojislav, Opšte uzanse za promet robom i njihova primena u praksi, str. 23. 3 AGZ od 1811.- par. 887, CC - Cl. 1341, englesko pravo. 4 Arandjelović, O formalnim izjavama volje, str. 60 i dalje. 5 Madjarski GZ - par. 218. 6 ŠvZO - Cl. 12. 7 Williston, op. dt., str. 138. 8 Palandt, Biizgerliches Gesetzbuch, str. 87. 9 RG 117, 124, 153, 59; 170, 203. 10 Str. 93 i 94. V. i Jakšić, St., Obligaciono pravo, str. 139. 11 Naš Zakon o obligacionim odnosima - Cl. 12 i 21, AGZ - par. 914, BGB - par. 157 i 242, CC Cl. 1134 i 1135, ltd. 12 On Contracts, str. 281.

13

Januar/ ’92.