Право и привреда

proizilazi ovde iz njihove saglasnosti volje, koja može biti derogirana suprotnim naknadnim konsensusom. Prema tome, ovde bi sva naknadna usmena utanačenja važila, čak i ako su suprotna pismenim klauzulama ugovora, jer takva utanačenja sadrže prećutno i saglasnost o odstupanju od ugovorene forme. Takvo rešcnje usvaja i naš Zakon o obligacionim odnosima (Cl. 69 st. 2). U pogledu usmenih utanačenja koja su prethodila ili nastala istovremeno sa zaključenjem pismenog ugovora, treba u svakom konkretnom slučaju ceniti volju stranaka u pogledu ugovorene forme. Istovremena usmena utanačenja će važiti ukoliko se odnose na sporedne tačke ugovora, a nisu u suprotnosti sa njegovom sadržinom i sa ciljem zbog koga je forma ugovorena. Punovažna su i usmena utanačenja kojima se smanjuju ili olakšavaju obaveze jedne ili obe strane ako je forma ugovorena samo u interesu stranaka, 1 a ona to po pravilu jeste. Inače, stav naše sudske prakse, pre donošenja Zakona o obligacionim odnosima, bio je protivan priznavanju važnosti istovremenim usmenim utanačenjima. 2 Ukoliko je pismena forma propisana samo ad probationem, pitanje punovažnosti usmenih utanačenja se uopšte ne postavlja. Prema američkom pravu, po kome je propisana pismena forma samo uslov utužljivosti ugovora, 3 ali ne i njegove punovažnosti, pismeno potvrdjeni ugovorni uslovi ne mogu se pobijati pozivanjem na neki raniji sporazum ili sadažnji usmeni sporazum, ali se mogu objašnjavati i dopunjavati trgovačkim uzansama i dokazima o postojanju odgovarajućih dodatnih odredaba, izuzev ako sud ne utvrdi da je, prema volji stranaka, dokumenat trebalo da posluži kao potpuna i isključiva izjava o uslovima sporazuma. 4 Medjutim, prema Komentaru ovog Zakonika, ne isključuje se naknadni usmeni sporazum koji modifikuje pismeni ugovor. Pri oceni čl. 2-202 UCC treba imati u vidu da je pismena forma zadovoljena ako pismeni dokumenat sadrži tri dementa: dokaz o postojanju ugovora, klauzulu o vrsti i količini robe koja se prodaje i potpise stranaka. Svi ostali elementi ugovora mogu, prema tome, biti i usmeno utanačeni. Propisi o formi ad probationem daju samo prevagu utanačenjima u pismenoi formi kad su u konkurenciji sa usmenim utanačenjima. Radi se, kao Sto kaže Kahn,' o tome da se pri poslovima u nekim Spekulativnim granama, koje prinudjavaju kontrahente da ih brzo sklapaju i upotrebljavaju stoga najbrža sredstva (telefon, telegraf, teleprinter i si.), koja nose rizik neizvesnosti o sadržini ugovora, konačan sporazum obuče u manje pogibeljnu forimi - pismenu. Inače, po njemu, privrednici su savrSeno svesni da pismeno pre ima ulogu raspoznavanja saglasnosti volje koja već postoji, negoli ulogu stvarnog tvorca akta volje. Najzad, treba istaći da, bez obzira u kojoj je formi izjava volje data, ona mora biti razumljiva. Ako je isprava data u formi, koja je čini nerazumljivom, uprkos normalnim naporima primaoca da je shvati, ona će biti bez dejstva. U vezi s tim se u medjunarodnom prometu postavlja pitanje jezika na kome su izjave učinjene. Za ponudu ovo pitanje jezika ima manji značaj, jer je ponudjeni slobodan da je prihvati ili ne prihvati. Ako on ne razume ponudu na stranom jeziku, to neće izazvati nikakve pravne posledice. Medjutim, pitanje upotrebljenog jezika za

1 Naš Zakon o obligacionim odnosima - Cl. 71 st. 2 i 3. 2 "Usmeni sporazumi zaključeni istovremeno s pismenim ugovorom ne uzimaju se u obzir ako su u suprotnosti s pismenim ugovorom" (Zbirka odluka državne arbitraže, sv. VII, br. 357), V. i presudu Vrhovnog privrednog suda SI - 1342/59. 3 UCC - par. 2-201 /I/. 4 UCC / par. 2-202. 5 La vente internationale commerciale, str. 74.

16

Januar / ’92.