Право и привреда
za sporazum o formi nije potrebna nikakva forma. Mnoge sudske presude izvele su takav sporazum i iz posebnih okolnosti slučaja, npr. iz ranijeg ponašanja stranaka, vrednosti predmeta predloženog ugovora, trgovinskog karaktera ugovora i si. Stranke mogu svojim sporazumom o formi odrediti konstitutivan (Mussform) ili dokazni (Soll-form) karakter predvidjene forme. Ako one pogodnim redima jasno izraze svoju volju u torn pogledu, njihova volja će bili pošovana u svim pravima i ona de proizvesti pravno dejstvo. Tako, ukoliko su stranke predvidele da ugovorena forma bude konstitutivna, ugovor nede nastati sve dok ta forma nije ispunjena. 1 Obrnuto, ako stranke predvide da forma nije nužna za postojanje ugovora, ugovor de se smatrati zakljudenim u vreme postizanja saglasnosti volja, a za stranke nastaje obaveza da ugovoru dadu predvidjenu formu. 2 Stranka koja odbije da ispuni predvidjenu formu može biti odgovorna za naknadu Stete, a po gledištu zastupljenom u Komentaru Zakona o obligacionim odnosima (str. 214), svaki od ugovorada može da zahteva sudski i vansudski od drugog ugovarada da pristupi ispunjenju predvidjene forme, kako bi time dobio dokaz o zakljudenju ugovora. U francuskom pravu je desto usvojeno rešenje da, ako takva forma nije ispunjena u odredjenom roku, presuda suda može zameniti ugovorenu pismenu formu. 3 Težak problem utvrdjivanja prave volje stranaka nastaje u sludajevima kad stranke nisu jasno naznadile da li je predvidjena forma konstitutivna ili je ona samo dokaz o postojanju ugovora. Ti su sludajevi veoma desti u pratesi. U krajnjoj analizi, sva nacionalna prava se slažu da rešenje ovog pitanja mora proizidi iz tumadenja svakog konkretnog slludaja. Ali, putevi kojima se dolazi do ovog zakljudka su razliditi. Kontinentalna prava se pri rešavanju ovog pitanja služe instrumentom pretpostavke. U sludaju sumnje da li forma predstavlja bitan sastojak ugovora ili je ona samo prost dokaz o njegovom postojanju, ova prava dine pretpostavku u korist jedne ili druge alternative. Srednjeevropska prava 4 usvajaju u sludaju sumnje pretpostavku u korist forme ad solemnitatem. Forma, koja je predvidjena u podetku ili u toku pregovora, smatra se konstitutivnom, ukoliko stranka, koja tvrdi da je usmeni ugovor obavezan, ne dokaže suprotno. Slidna se pretpostavka može izvesti i iz teksta diana 71 naSeg 21akona o obligacionim odnosima. 5 Pretpostavka u korist konstitutivnog karaktera ugovorene forme objašnjava se u pravnoj teoriji ovih zemalja argumentima logike. Kad stranke odstupaju od onoga Sto zakon propisuje u pogledu forme, onda to one dine zato Sto imaju odredjeni interes u pogledu zaStite koju im forma pruža. "Ako se ne može pouzdano utvrditi namera stranaka da im forma služi samo radi lakSeg dokaza, onda je logidno pretpostaviti da su Mele formu ad solemnitatem." 6 Utoliko pre Sto ova pretpostavka ne dovodi do povedanja broja ništavnih ugovora,
1 Zakon o obligacionim odnosima - čl. 69, st. 2. 2 Zakon o obligacionim odnosima - ČI. 69, st. 3. 3 V. Izvežtaj o francuskom pravu (C-2).- U: Formation of Contracts, str. 1649-1655. 4 BGB - par. 125, AGZ - par. 884, ŠvZO - Čl. 16, poijski GZ - čl. 76. 5 "Kad su se stranke saglasile da će ugovor imati odredjeni oblik, ugovor je zaključen tek kada bude sastavljen u tom obliku, izuzev ako iz okolnosti proističe da stranke nisu uslovile piinovažnost ugovora ispunjenjem tog oblika". Isti stav zauzima i naše pravosudje (v, Zbirka sudskih odluka, knj. II 119511, sv. I, br. 82: "Kada stranke saglasno odrede da ugovor bude pismen, onda ugovor i ne postoji dok se ne zaključi u pismenom obliku". Medjutim, sama činjenica da su o zaključenom poslu stranke sačinile pismeni ugovor ne znači da su punovažnost ugovora uslovile pismenim oblikom (Kažanin R., V. Kukoljac, Opšte uzanse za promet robom, str. 23). 6 Perović, Slobodan, op. cit., str. 85.
18
Januar / ’92.