Право и привреда

nim odnosima ne daje nikakvo pravilo. To pitanje je očito ostavljeno gradjanskom parničnom postupku. NaSe gradjansko procesno pravo navodi generalno sledeća dokazna sredstva: uvidjaj, isprave, svedoci, ventaci i saslušanje stranaka. 1 Za dokazivanje zaključenja ugovora i njegove sadržine izgleda nam da se kao osnovna dokazna sredstva mogu upotrebljavati isprave, svedoci i sasluSanje stranaka, mada ni ostala sredstva nisu isključena. Pozivanje veštaka dolazilo bi u obzir kad bi se stranke pozivale na neke običaje u odredjenoj grani trgovine koji sudu nisu poznati, a dokaz uvidjajem bi predstavljao, npr., uporedjivanje rukopisa na pismenoj ispravi sa nesumnjivim rukopisom njenog izdavaoca na nekoj drugoj ispravi. Značajno je da naSe procesno pravo prihvâta načelo slobodne ocene dokaza, koje a priori ne priznaje prioritet bilo kom dokaznom sredstvu. Sud donosi svoj zaključak o istinitosti dokazivane činjenice po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka. 2 Po ovoj teoriji, "sud spornu činjenicu uzima za dokazanu samo ako je ocenom deokaza došao do uverenja (übedjenja) da je ona istinita. 3 Ne postoji, prema tome, u našem pravu neki zakonom utvrdjeni rang dokaznih sredstava, po kome bi jedno od njih imalo u svakoj parnici veéu dokaznu snagu nego drugo. Izuzetak u torn pogledu predstavlja javna isprava, za koju sud pretpostavlja da dokazuje ono Sto se njome tvrdi ili odredjuje i stoga se ne upuSta u ocenu njene dokazne snage. Opravdanje ovog odstupanja od teorije slobodne ocene dokaza nalazi se u druStvenom autoritetu izdavaoca isprave. Ali, ova pretpostavka je oborljiva: dozvoljeno je dokazivati da su činjenice u njoj neistinito utvrdjene ili da je ona nepravilno sastavljena. Za razliku od naSeg prava, u nekim stranim pravima se pitanje dokaza ugovora delimično reguliSe već u odredbama materijalnog prava. Tako francuski Code de commerce odredjuje u čl. 109. da se trgovinski ugovor dokazuje svim sredstvima. Time ovaj Zakonik derogira čl. 1341 CC, po kome se za ugovore, čiji "l’intérêt du litige" prelazi 50 (odnosno 5.000) franaka, dozvoljava samo pismeni dokaz. 4 Ovo oslobodjenje trgovaca od obaveze poStovanja dokazne pismene forme, obrazlaže se ne samo potrebom za brzinom trgovinskih operacija i njihovom mnogobrojnoSéu, već i činjenicom da su oni podvrgnuti obavezi da vode trgovinske knjige. I Jednoobrazni zakon o medjunarodnoj prodaji (čl. 15) predvidja da ugovor može biti dokazivan naročito svedocima. Prema bečkoj Konvenciji (čl. 11) ugovor o prodaji se može dokazivati na bilo koji način, uključujući svedoke. Kao Sto dobro zapaža Dölle, 5 time ovi akti čine izuzetak od pravila, koje oni takodje usvajaju, da se pitanje punovažnosti ugovora rešava po nadležnom nacionalnom pravu. Pored toga, ova pravila uniformiti]! izvora prava imaju procesnu funkciju, pa ih sudovi moraju primeniti u svom postupku. Dokazivanje ugovora svedocima priznato je indirektno i u našem gradjansko pravničnom postupku na mestu na kome se govori o pravu svedoka na uskraéivanje odgovora. Prema čl. 239 ZPP svedok ne može zbog opasnosti od kakve imovinske Stete uskratiti svedoéenje o pravnim poslovima pri kojima je bio prisutan kao pozvani svedok i o radnjama koje je u pogledu spornog odnosa preduzeo kao pravni

1 V. Poznić, Gradjansko procesno pravo, str. 329-350. 2 ZPP - čl. 8. 3 Poznić, op. cit., str. 329. 4 , Još više čl 1341. zabranjuje svaki dokaz svedocima "contre et outre le contenu aux actes". 5 Op. cit., str. 675.

23

Januar / ’92.