Прво научно дело о трговини дубровчанина Бенка Котруљића

[92]

помажу, тек онда се може и мора прибегавати боју. Јер ред и рад у кући трговачкој морају се одржати; они су знамење и залога успешног рада и срећнога, домаћег живота. Прелазећи на разматрања о намештају, оделу и накиту у кући трговачкој (гл. ТУ. и УЈ, Котруљић напомиње, како је оделу природна задаћа да покрије наготу и сачува тело од хладноће, како оно према томе ваља да је практично и укусно скројено, те да угледном спољашношћу казује образованост и угледни друштвени положај трговачки. Уместо свега тога, вели Котруљић, овладала је страст ва спољашњим сјајем и кићењем, чега је истина било и у старих народа (нарочито у Римљана), али је данас, вели, загрдило, јер се хоће да кити и спољашњим сјајем размеће свако, табо да се ни положаји друштвени више по оделу не могу да разликују и распознају. У одевању и кићењу слабо је данас већ више разлике међу властелом, трговачким грађанством и пуком.“ Али ни богато одело, ни сјајни накити нису у стању, да прикрију простоту, суровост или неваљалство, који испод сјајне спољашнице стрче. Јер, додаје Котруљић, као што лепо вели наша народна пословица: ако коза лаже, рог не „лаже. Навод ове српске народне пословице још је један јасан доказ више о томе, како је Котруљић у свему дубровачки мислио (и ако је италијански писао) и својим се Дубровчанима обраћао (ради којих је, у првоме реду, своје дело и написао биој а има уз то ва нас још и свога нарочитог интереса у томе, што

ГА на ту разлику се у старом латинском Дубровнику међу тим много полатало. Па ипак власуља (ретисса) и перчин (софпо) спустише се убрзо са властеоских на грађанске и пучанске главе, као што се то већ лепо види из ових речи Котруљићевих.

+ „Оће Фев Ђете Гртогетло Фа; РПатаћа: 5е ја сарта 5 депедахво Га сотпа ја татјезаллапо“. Лист 92. Отр. 1.