Приповетке / Бранислав Нушић

М1 _ Ж. МИЛИЋЕВИЋ

нистарства генерала Цинцар-Марковића. После 29. маја нашао се у пензији. Године 1904. отишао је за управника Српског Народног Позоришта у Новом Саду, а 1905. напустио је ту службу, вратио. се у Београд и почео се бавити новинарством.

Његова новинарска каријера, међутим, не почиње тада него много раније. Новинарством Нушић је почео да се бави још као несвршени ђак, од прилике у оно време када је почео да се активније бави и књижевношћу. Године 1883. он је од Ђ. Кимпановића купио штампарију и издавао „Смедеревски Гласник“ — „лист за трговину, обртност, новости и забаву“, који је излазио у Смедереву двапут недељно. Доцније, у приповеци „Политички противник“ он је, карикирајући их, описао те своје уредничке и провинциске дане и тај свој рад. После повратка из Новог Сада, 1905., Нушић је провео неколико година као сарадник „Политике“. Ту су постали његови познати и много читани фељтони, од којих је он после један део објавио у засебној књизи „Бен-Акиба“ (1907.). Радио је још као уредник у „Самоуправи“ и „Трибуни“, коју је и покренуо. Сем тога рада у дневним листовима, радио је, наравно, и у часописима. Већег учешћа имао је у „Звезди“, коју је, 1899. уређивао са Јанком Веселиновићем, а доцније, 1912., са Павлом Маринковићем. Године 1901. и 1902. уређивао је „Позоришни Лист“, а пре тога, са Драгутином Илићем, „Преодницу“. Све до 1912. године Бранислав Нушић био је ван државне службе, а тада је враћен у њу, и после успешно завршеног Српско-турског рата постављен је за првог окружног начелника у Битољу, где је раније и започео своју чиновничку каријеру. Године 1913. поверено му је да организује позориште у Скопљу. Као управник позоришта и као уредник „Српског Југа“, остао је у Скопљу све до слома 1915. када је, заједно са војском, пошао у изгнанство. Од 1915. до 1918. живео је у Италији, Швајцарској и Француској. По ослобођењу, 1919. по-